Piše: Petra Nešić
Foto: Jelena Lazarević
“Sada Jakov dolazi, ne bih se ja gurala za džabe”, kaže koleginica sa jedne televizije, dok čekamo na izjave Jakova Jozinovića.
I mada prvo veče Arsenal festa nastupaju Cardigans sa svojim planetarno poznatim hitovima, ipak je posebna euforija u vazduhu zbog dečaka koji je oborio Čolin rekord po broju uzastonih, rasprodatih koncerata u Sava centru.
“Samo tri pitanja molim vas”, kaže nam PR festivala i ja je već vidim kako se hvata za glavu u pozadini dok kolege ređaju šesto po redu, a Jakov sa osmehom odgovara u bekstejdžu.
Nakon što su nas Cardigansi vratili u ‘96, pa smo svi pevušili love me, love me, say that you love me, fool me, fool me… ceo je Arsenal postao Polje ruža kad je Jakov istrčao na scenu.
Devojčice su vrištale kad bi se okrenuo u njihovom pravcu, neka devojka zvala mamu na video call da joj strimuje, one iz prvih redova mahale su transparentima tražeći da ih izvede na binu.
Čak je i hitna intervenisala pokušavajući da stabilizuju jednu obožavateljku kojoj se od toliko toplote i euforije slošilo.
Meni je uz prve stihove postalo jasno otkud tolika senzacija za ovim dečkom.
Pored neosporne emocije, koja se da primetiti i po videima na internetu, on ima toliko osećaja za scenu i da mahne i “najzabačenijim” delovima publike, dok ženska stvorenja imaju osećaj da baš njima maše i padaju u trans.
“Ja volim kad si tu,
da mi pu**š k***c”
Ovo su pevali neki klinci pored mene koji su se tu našli verovatno po dužnosti i komentarisali kako se Jakov usuđuje da zabrani da se prave obrade njegovih pesama, iako je on slavu stekao maltene na cover-ima.
OD ISTOG AUTORA:
Mi sada nećemo ulaziti u dubinu tog pitanja, jer ovaj lepršavi festivalski izveštaj nema tendenciju da preraste u esej.
Samo ćemo zaključiti da koliko god da si dobar, uvek će postojati neko kome se ne dopadaš, i što si bolji samo ga više nerviraš. Dakle, ne pokušavajte svima da se dopadnete, to ni Jakovu ne uspeva. 🙂
Vriskom je dočekana i Lavina, a to je u nama probudilo neki lokal-patriotizam i ponos, iako heavy metal nije moj žanr.
Jelena me je podsećala na neku njihovu izjavu kad im je samo šetoro ljudi bilo u publici. Ja verujem da bi tako i na ovom festivalu bilo, da nisu pobedili na PZE i predstavljali Srbiju u Beču.
Uspeh ume da bude jako sexy! Jedna devojka je u prvim redovima držala natpis kako je prešla mnogo kilometara da bi ih čula i tražila im trzalicu.
Foto: Jelena Lazarević
Otišli smo na nastup Matije Cveka na Gardenu bez ikakvih očekovanja. I ono što je ostavilo jak utisak na nas je kako se on sa bendom super zabavlja na sceni, i tu njihovu dobru energiju prenose i na publiku.
Dobro jutro ljudi, nastavlja se rat… poručuje nam Kralj Čačka negde oko pola tri. Nastup je malo kasnio, trebalo im je nekih četvrdesetak minuta da namontiraju sve one instrumente.
Ne zameramo, samo nam se malo drema posle food corner-a gde smo smazale po tortilju s piletinom, i koristimo ovu priliku da kažemo kako su cene hrane i pića na Arsenalu zaista normalne – neke malo više, neke iste kao da ste kupili hranu negde po gradu.
Mesec me na igru zove, ali bluz u tri ujutru nam spušta kapke.
Odlazimo u apartman. O traženju smeštaja za Arsenal bi cela saga mogla da se napiše. Možda je i podelimo naredne godine.
Za sad neka ostane na tome da smo se Jelena i ja našle zatečene kada nas je vlasnik pitao da li smo videle na Booking-u stoji da je dopušten raspon godina gostiju od 31 do 41 godine.
Foto: Jelena Lazarević
Mlađi gosti da mu ne razrovare apartman, stariji da ih ne strefi infarkt, ko što je strefio neke ranije, pa su se žalili. Ali PROGLEDAO NAM JE KROZ PRSTE, uz sitne uslove.
Vidim posle na Fejsbuku i Sonata Artica stavljena pred svršen čin prve večeri. Požalili su se kako im je u poslednjem trenutku zamenjen termin za onaj u 18h kada maltene nema publike.
Zaista, taj termin u 18h više liči na termin za Kids stage. Nismo stigle naravno na nastup, još ni puder nisam bila stavila do tad.
Pa i oko 20h su se ljudi još skupljali kad je druge večeri Magnifico otvorio glavnu binu. Ali Slovenci su vrlo profesionalno grunuli kao da sviraju pred punim Arsenalom.
Poželela sam da sam ponela daire. Pred kraj koncerta su ponovili Evo me narode, i za onaj narod što je naknadno došao.
Nakon trube i balkanskog melosa, nastupio je Destruction. A kako me za ovaj metal lokal patriotizam nije držao, prebacila sam se na Garden, da pravim društvo drugarima, fanovima Obojenog programa.
Nažalost, ovaj program bio je obojen tmulim bojama. “On peva jer je naviko”, komentarisao je naš kolega frontmena, na koga je rokenrol vidno ostavio tragove.
Ne bi baš moglo da se kaže da je čvrsto držao konce svoje karijere u rukama, ali možda ga i nije bilo briga za to, jer su već ušli u antologije ex-yu roka.
Foto: Jelena Lazarević
Najlepše nijanse na Garden je te večeri doneo Detour. Imao je Arsenal jednu anketicu da predložimo izvođače i ja sam napisala da želim da čujem njih i Silente.
Da li je neko video taj moj odgovor, ili je više nas dalo ovaj predlog, ili mi se jednostavno poklopila intuicija sa intuicijom organizatora, kakogod da je komsos to uredio, uneo je puno radosti u naše veče.
Ovaj hrvatski bend šarmirao nas se još pre samog nastupa dok su se štimali uz pozadinsku muziku i pevušili Teške boje koje su išle sa zvučnika.
Ujutru, Zaljubila sam se, Daleko…nizale su se pesme. A ja imam neki trip da je veče postalo svežije otkad su zapevali Snijeg.
Ooo srce mi je opet veliko i udara ko top, dok slušam uživo Detour. Arsenal je i ovog puta pokazao da vodi računa o raznovrsnosti programa i tome da ponudi nove izvođače iz godine u godinu.
Odustala sam od odlaska na Underworld, iako su neki naši drugari samo zbog njih došli u Kragujevac na jedno veče. Ostala sam do kraja da Plešem sama na Gardenu. Iskoristila sam mali intermeco da povečeram.
Pored novih imena, tu su bile proverene varijante koje vole organizatori, a pošteno volimo i mi da ponovimo. Nažalost, i dalje je aktuelna Vatra u mraku.
Publika peva, maše telefonima, viče “pumpaj”. Samo da i ovaj segment, ko Marko Luis pre svitanja na Gardenu ne postane tradicija. Veče zatvara Mećavom.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Slušam Rock Simphony s prozora, dok se šmikam i stižem tek za S.A.R.S. Posle jedanaest godina opet na Arsenalu. Taman da ih se uželimo.
Najavljuju novu pesmu na jesen. Kažu da im je drago što su tu danas, jer Beograd tog 27. juna miriše na govna.
Budjav lebac nikad me nije toliko pogodio, kao te poslednje festivalske večeri.
Pričala sam preko dana o Nepalcima i ostalim nacijama koji tu kod nas rade u nekoj Fiatovoj firmi za minimalac, šalju pare svojima kući, žive zbijeni u malom prostoru.
U meni su se mešali bes i tuga. Bes jer nismo mi ni naše zbrinuli, da zdušno pomažemo Nepalcima. Tuga – jer ako je ovo bolje od Nepala, kako li je tek onda tamo?
Zabolelo me ovo maltene više nego promena satnice na Mainu. Goran Bare je zaglavio na granici, pa je S.A.R.S. kolegijalno zamenio termin s njima, i tako mi se delimično poklopio sa nastupom Silentea na Gardenu.
Silente se topio od toplote, mi smo se topili od nežnosti. Neodoljivo su podsećali na svoj stih još jednom da te nadjem na dnu mora kako goriš, pogotovo Tibor dok je ceo mokar skakao s gitarom.
Tercu na tišinu skoro pa da nisu ni pevali. Pevala je publika umesto njih.
Foto: Jelena Lazarević
Ona devojka sa transparentom kako je prešla mnogo kilometara da bi ih čula i tražia trzalicu je opet bila u prvim redovima. (Ona s nastupa Lavine.)
Podsetila me na frajere što ti skidaju zvezde s neba i pričaju kako si jedinstvena, pa kad im kažeš hvala, ali zauzeta sam pitaju a drugarica?
Babe uopšte nisu babe. Noć bez sna uz njih protiče prilično živahno. Žika je bacao laserske zrake nekom rukavicom i Jelena i ja smo poželele taj aksesoar za iduće festivale.
Bljeskali su pored te njegove rukavice i Sudar s novim momkom, Noć bez sna, Piksla od kristala… a pošto snimanje Paradise Lost-a na Mainu nije bilo dozvoljeno iz press prostora, svi smo se nekako sjatili tu na Gardenu, đuskali, slikali, skakali.
Bio je tu i razigrani klinac kome je Žika bacio pet. Onda se poslužio kokicama koje ga je ponudio neko iz publike. Prisna neka atmosfera.
Foto: Jelena Lazarević
Izlazeći iz one gužve sa Gardena, upale smo u ekipicu koja je zapevala iz kuće je izleteo na ulicu Iva, dok smo u redu zbijeni stajali jedni iza drugih.
Onda smo čekajući Gorana i Majke podelile klupicu sa radnikom iz obezbeđenja. Kaže da voli ovu muziku i sa zadovoljstvom obezbeđuje bekstejdž. Kako je to lepo čuti! I mi smo tu bile sa zadovoljstvom.
Ja mu kažem jedem kokice, Madona je jednom izjavila da samo to jede posle šest popodne i u tome je tajna njene vitke linije.
Čovek zaključuje kako previše verujem medijima. I dodaje kako ženski časopisi imaju više slika, njegova žena samo slike prođe i ne gleda šta piše. Muške novine imaju više teksta.
-A Playboy? Isto samo slike.
Ali nije mislio na Playboy. Mislio je na P o l i t i k u.
-Politika je unisex, zaključujemo ovaj razgovor, odlazimo da napravimo još koji snimak.
Ejdžizam, seksizam, ekspoloatacija radnika… Za spasiti svet nemam ideju. Ali dok gledam trojicu Nepalaca kako sa keja slušaju koncerte, bar znam kako možemo da ga ulepšamo.
Pa i ako sve ode u zrak, nek to bar bude uz vatromet i muziku.
