Јoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada.
Od situacije da nas na prvoj svirci zapazi izdavač i da već posle par meseci postojanja imamo svoje prvo izdanje, što ‘93. i nije bilo baš lako, do nekih momenata kada nismo mogli da izvadimo ni putne troškove. Iza sebe imamo tri albuma, jednu kompilaciju i dva EP-ja.
Prvi put sam došao u kontakt sa stripovima čitajući priče u „kaiš“ formatu iz šezdesetih godina: Teksa Vilera, Bleka Stenu, Kapetana Mikija… a tu su bili i junaci priča iz „Korijere dei pikoli“, koji su najviše uticali na moju maštu i hranili je. Crtanje je bilo samo logična posledica, budući da sam već imao prirodnu predispoziciju. Bilo mi je zabavno da smišljam i crtam nastavke omiljenih priča i da junake odvodim u neke druge pravce, razvijajući, pre svega, onu avanturističku stranu.
Poznati niški pisac Branislav Janković dugo godina se bavio novinarstvom a onda je počeo da piše prozu. Neko bi rekao da je počeo da piše kasno, ali Janković piše mnogo i nadahnuto kao mladić. Jednom je za sebe rekao kako bi se, da je počeo da piše sa 25 godina, verovatno do sada štampali ko zna koliki tomovi njegovih sabranih dela. I zaista je tako: za samo nekoliko godina objavio je četiri romana pod okriljem izdavačke kuće Laguna (O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla i Peta Žica), zbirku priča (Bezimeni), a na ovogodišnjem dramskom konkursu Radio Beograda, sa radio-dramom „Milentijeva 14/2”, osvojio je drugu nagradu. Za Pressing Branislav Janković priča o tome kako i zašto stvara, ali i kakav je položaj pisca danas u Srbiji.
Za pisanje ovog teksta neophodno je biti umoran. Taj uslov ispunjavam, jer pravi student mora da bude hronično neispavan od učenja i pokušaja da zadovolji svoja široka interesovanja. Časovi dokolice za one koji nameravaju da stignu do diplome zapravo su samo trenuci „obnavljanja resursa“ za nastavak permanentnog obrazovanja – lifelong learning, mislim da je već godinama ovaj termin u opticaju na engleskom govornom području kome i mi pripadamo.
San svakog čoveka je da radi posao koji voli i za koji se školovao i da za to bude adekvatno plaćen. Retki su srećnici koji se mogu pohvaliti da rade upravo ono što vole a još ređi su oni koji se mogu pohvaliti pristojnom platom ili bilo kakvim primanjem.
Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera.
