Foto: Pexels
Autor: Marija Pavlović
Savremena proza premešta intimnost iz metafora u detaljne, svakodnevne radnje – male rutine postaju način oblikovanja identiteta.
Pisci biraju da pokažu kako likovi brinu o telu ne kroz tradicionalne ljubavne scene, već kroz konkretne aktivnosti koje čitalac prepoznaje iz sopstvenog života.
Takav pristup menja i tehnike narativnog prikaza i sam odnos između teksta i čitaoca.
Zašto intimne teme prodiru u savremeni narativ?
Realistični prikazi tela zamenjuju idealizovane opise: književnost poslednjih decenija okreće se detaljima koji su nekada smatrani previše prizemnim.
Ova promena odražava širi kulturni pomak – telo više nije tema rezervisana samo za medicinske ili erotske kontekste, već postaje prostor na kojem se prelamaju pitanja identiteta, klase i društvenih normi.
Pisci poput Annie Ernaux ili Ocean Vuong grade narativ oko scena koje bi ranije bile izostavljene: jutarnje pripreme, rituali higijene, svakodnevne brige o koži i kosi.
Ovi detalji nisu tu radi šoka, već da pokažu kako se intimnost zapravo doživljava. Ne kao niz velikih odluka, već kao niz malih, ponavljanih radnji koje oblikuju način na koji osoba sebe vidi i kako je vide drugi.
Čitaoci prepoznaju autentičnost u takvim scenama jer ih sami proživljavaju.
Kada junak romana razmišlja o tome da li da koristi papirne trake za depilaciju ili neki drugi metod, ta dilema nije trivijalna.
Ona otkriva kako doživljava svoj odnos prema standardima lepote, koliko vremena i novca je spreman da uloži u negu i kakav stav ima prema sopstvenom telu.
Mehanizmi prikaza tela i svakodnevnosti
Pisci koriste različite tehnike da bi intimne detalje učinili delom narativne strukture, a ne samo dekorativnim elementima.
Fokalizacija kroz telo je prva tehnika – umesto apstraktnih razmišljanja, čitalac dobija pristup fizičkim senzacijama: kako koža reaguje na dodir, kako se mišići napežu, kako se dah ubrzava. Taj pristup čini da čitalac doslovno oseti ono što osoba u priči oseća.
Druga tehnika je ritam svakodnevice. Umesto da se radnja sastoji isključivo iz dramatičnih momenata, pisci uključuju rutinske aktivnosti – pranje zuba, brijanje, nanošenje kreme – koje postaju struktura kroz koju se priča pripoveda.
Foto: Pexels
Te scene nisu pauze između važnih događaja; one jesu važni događaji, jer kroz njih junak gradi svoj identitet.
Treća tehnika je kontrast između javnog i privatnog.
Osoba se ponaša drugačije kada je sama nego kada je u društvu, i pisci koriste intimne trenutke da pokažu tu razliku.
Scena u kojoj junak provodi pola sata pregledajući svoje telo u ogledalu otkriva nesigurnosti koje nikada ne bi izrazio naglas.
Ta razlika između onoga što pokazuje svetu i onoga što doživljava nasamo postaje centralna tema.
Kako detalji rutina grade narativni realizam?
Realizam u savremenoj književnosti ne znači samo tačan opis spoljašnjeg sveta, već i precizan prikaz unutrašnjih procesa koji se odvijaju kroz svakodnevne radnje.
Opis izbora proizvoda za negu može otkriti više o klasnoj pripadnosti, poreklu kulture i ličnim prioritetima nego direktna karakterizacija.
Na primer, scena u kojoj osoba kupuje jeftine preparate u drogeriji, a zatim provodi sat vremena čitajući o skupljim alternativama na internetu, govori o ekonomskim ograničenjima, ali i o želji da se uklopi u standarde koje vidi oko sebe.
Taj unutrašnji konflikt – između onoga što može da priušti i onoga što misli da bi trebalo da koristi – postaje metafora za šire društvene pritiske.
Slično tome, scena u kojoj junak metodično priprema sve što mu je potrebno za negu – ređa proizvode, proverava temperature, čita uputstva – može otkriti perfekcionističku crtu ličnosti ili potrebu za kontrolom u životu koji inače izmiče kontroli.
Rutina postaje način da se uspostavi red u haosu, čak i kada je taj red samo privremen i simboličan.
Ovakvi detalji funkcionišu jer čitaoci odmah prepoznaju obrazac.
Svako ima svoje male rituale – način na koji priprema kafu, redosled u kojem obavlja jutarnje aktivnosti, proizvode koje uvek kupuje. Kada pisac uključi takve detalje u narativ, čitalac ne čita o junaku; čita o sebi.
OD ISTOG AUTORA:
Šta otvaranje intime menja u kulturnom diskursu?
Uključivanje intimnih rutina u književnost nije samo stilska odluka – to je i politički čin.
Dugo vremena ženska tela su bila prikazivana kroz muški pogled, a sve što se ticalo stvarne nege i održavanja bilo je potisnuto kao nedostojno umetnosti.
Savremeni pisci, naročito spisateljice, svesno prikazuju te tzv. nevidljive radnje i time dovode u pitanje šta se smatra dostojnim književnog prikaza.
Kada čitate scenu u kojoj žena opisuje proces uklanjanja dlaka – ne kao erotski trenutak, već kao dosadnu, ponekad bolnu obavezu – ta scena postaje komentar na društvene norme koje nameću standarde lepote.
Junakinja ne razmišlja o tome kako će izgledati drugima; razmišlja o tome koliko je koštaju vreme, novac i fizički napor da zadovolji očekivanja koja nikada nije ni postavila.
Isto važi i za muške junake. Sve više savremenih romana uključuje scene u kojima muškarci brinu o svom izgledu na način koji ranije nije bio vidljiv u literaturi – ne kroz narcizam ili taštinu, već kroz svakodnevnu brigu koja je jednako prisutna kod njih kao i kod žena.
Demokratizacija privatnog menja način na koji čitamo rod i identitet.
Ima i druga strana: neki kritičari tvrde da preterano fokusiranje na svakodnevne detalje može postati zamka.
Ako svaki prizor sadrži minuciozne opise rutina, narativ gubi dinamiku i postaje katalog radnji bez dubljeg značenja.
Vešti pisci umeju da balansiraju – koriste intimne detalje kada oni služe priči, a ne kada samo popunjavaju stranice.
Na kraju, poenta je da književnost više ne pravi razliku između visokih i niskih tema.
Scena u kojoj junak razmišlja o tome kako da održava svoje telo može biti jednako značajna kao ona u kojoj donosi životnu odluku, jer obe otkrivaju ko je ta osoba i kako se nosi sa svetom oko sebe.
Intimnost više nije ono što se dešava iza zatvorenih vrata – ona oblikuje svaki trenutak, svaki izbor, svaki odnos.
