Autor: Petra Manojlović
Foto: Pexels/ Anna Shvets
Trening je počeo pre deset minuta. Devojčica oseća grčeve, umor i nelagodnost, ali umesto pitanja kako se oseća često dobija dobro poznatu poruku: „Izdrži, proći će.“
Za mnoge devojke upravo tako izgleda prvi susret sa idejom da su telesne promene nešto što treba prećutati i istrpeti, a ne razumeti.
Ćutanje i trpljenje često postaju deo svakodnevice. Tokom puberteta, kada se telo menja, a odnos prema sebi tek oblikuje, mnoge devojčice prvi put se susreću sa menstruacijom, ali i sa očekivanjem da o nelagodnosti, bolu i umoru ne govore previše.
Upravo u tom periodu razvija se odnos prema sopstvenom telu, sportu i fizičkoj aktivnosti.
Ipak, kada se bol, umor ili nelagodnost tokom menstrualnog ciklusa posmatraju kao nešto što treba ignorisati, telo često postaje prepreka — ne zbog svojih promena, već zbog nedostatka razumevanja okruženja.
Menstrualni ciklus sam po sebi nije prepreka učešću u fizičkoj aktivnosti. Prepreka postaju uslovi koji ga okružuju — nedostatak znanja, nesigurno okruženje i osećaj stida koji nastaje kada se o menstruaciji govori kao o problemu.
Kada telo govori, a okruženje ne sluša
Fizička aktivnost ne odvija se u vakumu — ona uvek zavisi od stanja tela i uslova u kojima se odvija. Ipak, u praksi se signali koje telo šalje često svode na nešto što treba potisnuti ili zanemariti, posebno kada se radi o bolu, umoru ili padu energije tokom menstrualnog ciklusa.
U sportskom okruženju to često znači da se od devojaka očekuje da treniraju i postižu iste rezultate bez obzira na promene kroz koje njihovo telo prolazi. Međutim, iskustva sportistkinja pokazuju da ne postoji jedno univerzalno iskustvo menstruacije.
Iva Najdanović, koja se bavi odbojkom od malih nogu, opisuje da su joj prvi dani menstruacije fizički najzahtevniji.
„Tada sam se često osećala umornije, imala manje energije i teže sam podnosila intenzivne treninge“, navodi ona.
U takvim periodima dešavalo se da mora da napravi pauzu, iako joj to nije bilo lako u kontekstu timskih obaveza i očekivanja kontinuiteta.
„Bilo mi je žao jer sam želela da treniram i budem prisutna sa ekipom, ali nisam uvek mogla da pružim svoj maksimum“, kaže Iva.
Iako se iskustva razlikuju, zajedničko im je to da se fizičke promene tokom ciklusa direktno odražavaju na treninge i njihovu zahtevnost.
Sličan obrazac primećuje i džudistkinja, Viktorija Stevanović, koja ističe pad koncentracije i izdržljivosti tokom ciklusa.
„Tokom prvih dana ciklusa osećam veći umor i slabiju koncentraciju, pa su treninzi teži nego inače“, kaže ona.
Odluka da trenira ili odmori, kako objašnjava, zavisila je pre svega od intenziteta simptoma i procene sopstvenih mogućnosti u tom trenutku.
OD ISTOG AUTORA:
Paradoks bliskosti: Želja za povezivanjem u eri emocionalne distance
Njihova iskustva pokazuju da menstrualni ciklus može imati konkretan uticaj na fizičku aktivnost, iako se tegobe i njihov intenzitet razlikuju od osobe do osobe.
Za razliku od njih, Ines Kos, koja se sportom bavi već deset godina, navodi da na njene treninge ciklus nema značajniji uticaj i da ih uglavnom nastavlja bez promena u intenzitetu.
Ipak, i ona primećuje da se o različitim iskustvima unutar sportskih grupa retko govori, što ostavlja malo prostora za individualni pristup i prilagođavanje.
Upravo u tom jazu između onoga što telo signalizira i onoga što okruženje očekuje da se ignoriše, nastaje problem koji prevazilazi individualni nivo.
Kada se fizički simptomi tretiraju kao nešto što ne treba uzeti u obzir, odgovornost se prebacuje isključivo na pojedinca da „izdrži“, bez obzira na realne mogućnosti.
Zato se pitanje menstruacije u sportu ne svodi samo na fizičku izdržljivost, već i na kulturu razumevanja u kojoj se trenira.
Tek kada se prihvati da telo ne funkcioniše uvek isto i da to nije slabost, već prirodna varijacija, moguće je govoriti o okruženju koje zaista podržava fizičku aktivnost, a ne samo njen kontinuitet po svaku cenu.
Kultura ,,izdrži”
U sportu, školi i svakodnevnom životu devojčice često uče da istrpe nelagodnost pre nego da je objasne.
Umesto pitanja kako se osećaju, češće dobijaju poruku da nastave dalje. Takav odnos prema menstrualnom zdravlju stvara utisak da su bol i umor neizbežan deo odrastanja koji ne zaslužuje posebnu pažnju.
Psihološkinja, Marija Anđelković, objašnjava da mnogi menstrualne bolove doživljavaju kao nešto kroz šta svaka devojka mora da prođe, zbog čega se često očekuje da ih podnese bez žaljenja ili traženja podrške, jer je to „normalno“ i „podrazumeva se“.
„Poruke poput ‘nije to ništa’ ili ‘proći će’ mogu učiniti da devojka pomisli da njeni problemi nisu važni ili da preteruje, pa će ubuduće manje verovati sopstvenim osećajima i simptomima“,navodi ona.
Takve poruke prepoznaju i devojke koje se aktivno bave sportom. Odbojkašica Iva Najdanović kaže da je više puta čula komentare poput „izdrži“ ili „nije to ništa“, kako od vršnjaka, tako i od odraslih osoba.
„Imala sam utisak da se moji problemi ne shvataju dovoljno ozbiljno. Znam da su ti komentari često bili dobronamerni, ali nisu uvek pomagali jer svaka devojka drugačije doživljava menstrualne tegobe“, kaže ona.
Slično iskustvo ima i džudistkinja Viktorija.
„Imala sam osećaj da moje tegobe nisu dovoljno shvaćene ozbiljno i da se očekuje da nastavim kao da se ništa ne dešava“, navodi ona.
Da ovakva iskustva nisu retkost potvrđuje i sertifikovani personalni trener i bodibilder Jelena Jovanović. Kako kaže, o menstrualnom zdravlju se danas govori više nego ranije, ali je tema i dalje nedovoljno zastupljena u sportskom okruženju. Promene su vidljive ali spore.
„Ranije je bilo mnogo više ‘stisni zube’, dok se danas sve više razume da hormoni, bol i energija stvarno utiču na performans“, kaže ona.
Kada se takve poruke ponavljaju kroz odrastanje, one lako prelaze u uverenje da su bol i nelagodnost nešto što jednostavno moraju da prihvate.
Umesto da nauče da prepoznaju potrebe svog tela i potraže podršku kada im je potrebna, često uče da trpljenje smatraju normalnim delom svakodnevice.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Psihološkinja, Marija Anđelković. upozorava da takav pristup može ostaviti dugoročne posledice i da može uticati na način na koji kasnije procenjuju sopstveno stanje.
„Ako okolina stalno umanjuje njihove tegobe, devojčice mogu zaključiti da su one previše osetljive ili da nešto nije u redu s njima, umesto da prepoznaju da im nedostaje razumevanje i podrška“, objašnjava ona.
Kada se bol i nelagodnost stalno umanjuju, problem prestaje da bude samo fizički. On postaje pitanje poverenja u sopstveno telo i poruke koju devojčice dobijaju o tome da li njihove potrebe zaslužuju da budu saslušane i koliko se sopstveni osećaji uzimaju kao validni.
Uloga okruženja: Podrška umesto trpljenja
Iako se menstrualni ciklus često posmatra kao individualno iskustvo, način na koji će devojčica doživeti sport tokom tog perioda u velikoj meri zavisi od okruženja. Razumevanje trenera, roditelja, nastavnika i vršnjaka može napraviti razliku između osećaja podrške i osećaja da mora da se nosi sa svime sama.
Trener, Jelena Jovanović, smatra da podrška ne podrazumeva snižavanje očekivanja, već razumevanje individualnih potreba sportistkinja i spremnost da se aktivnosti prilagode kada je to potrebno.
„Prava podrška je fleksibilnost i razumevanje – da plan nije zakon, nego alat. Da trener zna da prilagodi trening bez osuđivanja i da devojka ne oseća krivicu ako uspori. Važno je pratiti dugoročni napredak, a ne jedan loš dan u ciklusu“, ističe ona.
Takav pristup posebno je važan u adolescenciji, kada se formira odnos prema telu i fizičkoj aktivnosti. U tom periodu način na koji okruženje reaguje može dugoročno uticati na to da li će sport ostati podrška ili izvor pritiska.
Psihološkinja, Marija Anđelković, dodaje da ignorisanje telesnih potreba može ostaviti posledice koje prevazilaze trenutni osećaj nelagodnosti.
„Stalno ignorisanje telesnih potreba može dovesti do umora, povreda, zdravstvenih smetnji i pada motivacije. Vremenom osoba može izgubiti jasnu granicu između toga šta je zdravo opterećenje, a šta postaje štetno i preterano“, objašnjava ona.
Otvorena komunikacija o menstrualnom zdravlju zato ima važnu ulogu.
Kada devojčice imaju mogućnost da bez stida govore o bolu, umoru ili drugim tegobama, lakše mogu da prepoznaju potrebe svog tela i zatraže podršku kada im je potrebna.
Problem, dakle, ne nastaje zbog promena koje telo prolazi, već zbog načina na koji se one tumače i ignorišu. Kada postoji razumevanje i spremnost na prilagođavanje, trpljenje više nije jedina opcija.
Razumevanje, prilagođavanje i spremnost da se sasluša ono što telo poručuje mogu napraviti razliku između odustajanja od sporta i osećaja da u njemu postoji mesto za svaku devojčicu.
Trening koji je počeo pre deset minuta, devojčica koja oseća grčeve i umor i poruka „izdrži“ koja dolazi umesto razumevanja — takve situacije nisu izolovani primeri, već obrasci koji se ponavljaju u različitim okruženjima, od škole do sportskih terena.
Upravo u tim svakodnevnim trenucima vidi se suština problema: ne u telu koje se menja, već u načinu na koji se te promene dočekuju.
Zato podrška u ovakvim situacijama ne znači samo nastavak aktivnosti po svaku cenu, već sposobnost okruženja da prepozna granicu između napora i preopterećenja. Prava podrška podrazumeva razumevanje da se fizičko stanje ne može ignorisati bez posledica, kao i spremnost da se očekivanja prilagode kada je to potrebno.
Kada takvo razumevanje postoji, menstruacija prestaje da bude prepreka, a postaje samo jedan od prirodnih procesa kroz koje telo prolazi. Tada „izdrži“ više nije jedini odgovor, jer ga zamenjuju razgovor, podrška i poverenje u ono što telo poručuje.
Tekst je nastao u saradnji sa NVO Navissos, u cilju promovisanja projekta FLOW (Female Empowerment and Learning Opportunity for Well-being), usmerenog na podršku devojčicama u sportu i fizičkoj aktivnosti.
