Пише: Јован Петровић
,,Ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна”
Ово је део натписа са мраморног стуба посвећеном мученичком и јуначком страдању кнеза Лазара у Косовској бици. Највероватније га је подигао његов син деспот Стефан Лазаревић након повратка из Ангорске битке (28. јул 1402. године). Оно што је овде приметније у односу на друге речи јесте година кнежевог страдања.
Овако изражена година, односно начин датирања који ју је произвео, је још једно поље на коме псеудоисторичари стварају своје дело.
Стари српски календар је, по њихово мишљењу, нешто што смо одбацили као једну од највећих вредности коју смо као народ имали. У случају да се одрекнемо садашњег грегоријанског календара, стари српски календар би нам отворио нове историјске видике јер би показивао да је ова година заправо 7533. година, што онда даље води у закључак да је наш народ древнији него што смо мислили, да ту нашу древност историјска наука крије од нас и да је чак и нас убедила у то до мере да нам је туђе увек боље итд.
И све би ово евентуално могло да прође да у овој теорији нису поменули једну важну ствар-почетна година којом календар почиње је узета од момента стварања света 5508. године п. н. е, који су као такав одредили хришћани. Овде долазимо до тога да такозвани српски календар има заправо хришћанско порекло и да је српски народ овај календар прихватао постепено кроз процес христијанизације која је своју пуноћу достигла 1219. године оснивање Српске архиепископија од стране Саве Немањића, њеног првог поглавара и потоњег светитеља.
Хришћанска религија се појавила унутар римске државе почетком нове ере. Почивала је на Старом Завету, који су поштовали и Јевреји називајући га Танах. У доба Птоломеја II Филаделфа (283-246. п. н. е.) преведен је од стране јеврејских учењака на грчки језик и у овој форми је био познат и када се хришаћнство појављивало и ширило. Његов садржај тумачили су и у византијско доба, када је ова држава постала стожер хришћанства, и дошли до одреднице да је поменуте 5508. године п. н. е Бог створио свет. Због овога календар је добио назив ромејски или византијски. Његово примењивање се ширило како се ширио политички и културни утицај ове државе. Међу те земље такозваног ,,Византијског комонвелта” спада и средњевековна Србија и отуд онакво датирање године које користи деспот Стефан у натпису са почетка текста. Дубље разумевање овога можемо имати ако се ослонимо на део књиге ,,Срби у средњем веку” од Симе Ћирковића:
,,Последице покрштавања (Словена) су се најјаче осетиле и најдуже трајале у културној сфери….Паганске словенске кнежевине и византијско хришћанско царство нису били на равној нози да би размењивање културне тековине; христијанизацијом је успостављен однос у коме је стално примала сиромашнија и слабија страна… Када су Јужни Словени били на прагу хришћанства (овде конкретно мисли се на талас покрштавања из 9. века) , оно је за собом имало осам столећа дугу историју током које је његово учење било утврђено и заокружено како каноном светих списа тако и богатом и утицајном литературом ствараном у генерацијама ,,црквених отаца” и допуњавано делима њихових следбеника”
Наравно историјски ток и развој је временом Србију учинио равноправнијим у односу на Византију што се тиче позиције унутар хијерархије хришћанских држава. Круна тог процеса је проглашење царства у Скопљу 1346. године и признавање тог статуса од стране одређених представника Византије. Ово се одражава и на српски удео у општој хришћанској баштини до те мере да се за српско хришћанство понекад користи термин светосавље.
И поред свега овога треба имати у виду да у тој општој хришћанској културној ризници сваки народ прилаже своје као заједничко а са друге стране то исто заједничко користи као своје. У овој својеврсној културној комуни своју употребну вредност је имао и календар који је тема овог текста.
