Razgovarala: Petra Nešić
Foto: Katarina Aleksandrović
Jedan Marčelov koncert pre par godina u Nišu sam propustila jer sam se osećala previše dobro da kvarim raspoloženje. Navikli smo da na njegove nastupe odemo da se sjebemo ili kad smo sjebani da se dokusurimo.
Ove godine Marko Šelić Marčelo je sa svojim bendom bio najzvučnije ime Hip Hop bine Nišvila 2025. Ovaj razgovor vodili smo s Markom, nakon nastupa, koji je zasigurno i zbog političkih okolnosti u kojima se desio za ekipu Pressinga, a verujemo i ostalu publiku bio jedno katarzično iskustvo.
Kako je nastupati u periodu ovih političkih dešavanja oko nas?
Jednim delom je to prilično užasno. Mi smo gomilu svirki uporno otkazivali ove godine upravo zbog toga što mislimo da nema mnogo smisla svirati dok se naša sopstvena publika nalazi na ulici, a i mi sa njima. Večeras se dogodilo to da bi ovo bilo ko zna koji put da nešto otkazujemo, i prosto smo bili u fazonu “dobro, ok, odsviraćemo pa ćemo onda da se pridružimo ljudima na ulici”, što smo i publici poručili. Ali mi verujemo da zaista ta publika koja sluša ono o čemu mi pričamo, a mi smo upravo o tome pričali, da su to zaista ti ljudi koji su došli ovde malo da uhvate oduška i da se onda priključe braći i sestrama s one strane zidina.
OD ISTOG AUTORA:
Vaš nastup se poklopio sa nastupom Morgan Heritage-a, jednim od najvećih hedlajnera festivala? Kakav je osećaj kad se to desi?
Uglavnom mi smo svi nekako utrenirani da ne razmišljamo o tome. To su festivali. Dakle, vrlo verovatno, kolika god zvezda da svira na glavnoj bini, neko će svirati na ostalim binama. To ćemo biti mi. Mi u smislu konkretno mi ili bilo ko od domaćih. Tako da daš sve od sebe za publiku koja je tu.
Zašto niste nastupili sa Markom Luisom na Mainu, na Exitu? Očekivali smo vas.
Iskreno, nisam se osećao dobro na Exitu ove godine, s obzirom na tu situaciju…stajanja iza studenata, nestajanja iza studenata. Ja se nisam priključio toj hajki na Exit, ali nisam se priključio ni odbrani. Da li su uradili nešto – da jesu. Da li su mogli da urade mnogo više – da. I čini mi se da sad u tom pojavljivanju postoji nešto učitavanja naše borbe. Ako smo prirodni saveznici, ne moramo da se udružujemo tek sad. Ja im svakako želim sve najbolje. Želim da ne odu iz zemlje, želim da budu tu, ali najviše želim da se vrate svojim aktivističkim korenima koji su upravo to. Ja sam ove godine prosto bio u jednom ambivalentnom osećanju, apropo toga. Mare, naš brat je svakako bio tamo, pesma će se svakako izvesti, ali ja, budući da su mi osećanja podeljena, ostao sam kod kuće.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Kako izgled tvoja svakodnevica ovih dana? Je l’ daš sebi oduška nečim drugim, pored blokada?
Verovatno vrlo slično kao tvoja i tvojih prijatelja. Dakle, tražiš oduška naravno, ali zna se šta je fokus. I sad je leto, i ja za razliku od predsednika mislim da svi treba da odu na odmor po ovoj ludoj godini. Ali ne zato da batale borbu, nego da ne bi poludeli, i da se onda vrate nazad spremni da se ovo dotera do kraja. Eto, postoje trenuci oduška, ali to nisu pravi trenuci oduška. Nama je svima glava u ovome sve vreme. I treba da bude.
Da li imaš neki dobar savet za naše čitateljke? Kako odbiti ćacija kad te muva?
Ja sam počeo da mislim jednu malo gadnu stvar, to je da smo mi toliko podeljeni da smo počeli da se razlikujemo na pogled, što je dosta strašno. To znači da je podela ozbiljno, nenormalno suštinska. Mislim da se ta muvanja više ne dešavaju. I ok sam s tim. Što bi rekla moja drugarica Olja Bećković – niko normalan nije za deljenje, ali postoje trenuci u istoriji kad je najnormalnije odabrati stranu. To je ovo sad.
Nadamo se da će uskoro doći vreme kada ćemo se opet osećati previše dobro, da propustimo poneki Marčelov nastup, a Vatra u mraku ostati kao himna i relikvija jedne uspešne borbe.
