Пише: Јован Петровић
Један од најважнијих стубова на којима почива историјска наука су писани историјски извори. Прецизније речено-анализа писаних историјских извора. Анализа подразумева активности попут читања текста извора, извлачење података из њега, разврставање тих података на важније и мање важније, доношење закључака и виђења на основу употребе основних логичких операција, упоређивање са другим изворима који говоре о истим догађајима који се такође анализирају итд. Зависно од тога колико је труда и пажње уложено у овај процес анализа писаног историјског извора може бити темељна или површна. Самим тим и закључци и виђења на основу анализа могу бити темељни или површни. Један од примера површних закључака везан је за Несторов летопис а потиче из неких псеудоисторичарских кругова и оних који те кругове следе и подржавају.
Овај писани историјски извор, познат у историјској науци и као Повест минулих лета/Пóвесть временных лет, настао је у 12. веку, отприлике у периоду 1110-1118. године. Прва верзија је настала 1113. године, друга три године касније а постоји и она из 1118. године. Као аутор прве верзије помиње се Нестор (1056-1114. године), монах Кијевско-Печерске лавре, који је иначе написао и житија Теодосија Печерског, игумана и једног од оснивача Кијевско-Печерске лавре, и Бориса и Гљеба, синова кнеза Владимира (958-1015. године) за чије владавине је извршена коначна христијанизација тадашње руске државе. Летопис хронолошки обухвата период од најстаријих библијских времена па до 1117. године, с тим што највећи део летописа је везан за период од 852. године па до 1117. године. С обзиром да је летопис написан унутар поменуте лавре од стране једног од њених монаха несумњиво је и видљиво да је његов текст прожет хришћанским утицајима који се између осталога огледају и у коришћењу Светог Писма у покушају да се осветли најранија прошлост како руског, тако и осталих словенских народа.
Поменути псеудоисторичарски кругови се позивају на тврдњу да летопис сведочи о аутохтоности Словена на Балкану и да због овога наводно историјска наука овај извор покушава да скрајне. Пошто је извор настао у црквеним круговима оптужби за прећуткивање ,,праве историје” се придодаје и та да историјска наука има антихришћански карактер. Ове оптужбе се веома брзо претварају у вређања лишена сваких обзира а понекада чак и у претње. Виртуелни свет Интернета посебно погодује да се овакве тврдње брже шире а да поменуте оптужбе, вређања и претње се исто тако брзо умножавају.
Споран детаљ око кога је настала проблематика налази се у уводном делу летописа. Потпуније разумевање овог дела летописа ће бити могуће ако се употребе као ослонац девета, десета и једанаеста глава Књиге постања, познате и као Прва књига Мојсијева, која је саставни део Старог Завета. Ове главе нам дају податке о Ноју и његовим потомцима после Великог потопа. Део летописа са спорним детаљем гласи:
,,И када се намножише људи на земљи, замислише да саграде стуб до неба, у дане Јокатана и Фалека. И сакупише се на месту где је поље Сенар да граде стуб до неба и око њега град Вавилон; и градише стуб тај 40 година и не би завршен. И сиђе Господ Бог да види град и стуб, и рече Господ: ,,Ево рода једнога и народа једнога”. И смијеша Бог народе, и раздијели на 72 народа, и расија по свој земљи. Послије но што смијеша народе Бог вјетром великим разруши стуб, и јесте остатак његов између Асирије и Вавилона….
Послије рушења стуба, пак и послије деобе народа узеше Симови синови источне стране, а Хамови синови јужне стране, Јафетови пак узеше запад и сјеверне стране. Од ова наиме 72 народа би и народ словенски, од племена Јафетова-Норици који и јесу Словени.
Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, где су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својим по мјестима где сједоше”
Из приложеног се може видети да летопис заиста помиње присуство Словена у средњем и доњем току Дунава, које можемо третирати и као ободне делове Балканског полуострва. Али оно што летопис не помиње је аутохтоност Словена на том простору. Поменути простор је, по летопису, био само успутна станица у расељавању Словена од Блиског истока до ширих простора Европе. Није прецизирано ни када су тачно дошли на дунавске просторе већ је наведено да је прошло доста времена од деобе јединственог народа и језика и расељавања широм земље до тог доласка. Чак летопис није прецизан до краја по питању јесу ли Словени један од поменута 72 народа или су се касније издвојили из неког од тих народа. Дакле склоност Словена ка сеобама овај летопис не одбацује већ је потврђује, а по свему судећи и други народи, произашли из тог првобитног јединственог народа, су склони сеобама али за разлику од Словена нису у фокусу летописа.
Средњи век у Европи неодвојив је од утицаја цркве, њеног учења и предања. Ово је евидентно оставило траг и на поимање ближе и даље прошлости и то је сасвим разумљиво и легитимно. Како сама Књига постања не даје превише података о томе шта се збило после деобе народа и језика летописци су покушавали да надограђују тај празан простор између библијских и времена у којима су живели и писали. Карактеристике настајања Несторовог летописа описује Леополд Ленард (1876-1962. године), словеначки теолог и филозоф, у својој књизи Стари Срби и српска праотаџбина на следећи начин:
,,Аутор је имао добре вести о владавини Светог Владимира Светославића, знао је још од очевидаца разне детаље о кнезу Светославу Игоровићу, о кнезу Игору црпео је из народне традиције још нека маркантнија факта а што је старије то је завијено у бајку из које је тешко извући историјско језгро”
Ово тематиком бавио се и Валентин Васиљевич Седов (1924-2004. године) , руских археолог и историчар у својој књизи Словени у далекој прошлости. Упоређујући Несторов летопис са Богухваловом Хроником Пољске па затим Кадлубековом Пољском историјом а затим и са Чешком хроником Козме Прашког и Далимиловом Хроником Седов даје на увид читаоцу да се елементи објашњења порекла Словена из Несторовог летописа могу препознати и код осталих поменутих дела. На крају крајева библијско објашњење порекла народа се може препознати и у византијској књижевности. Велики утицај на уводни део Несторовог летописа, у коме се налази спорни детаљ за који се хватају псеудоисторијски кругови, имала је Кратка хроника коју је написао Георгије Амартол, византијски монах и писац из 9. века.
Када све ово узмемо у обзир можемо лако закључити да су псеудоисторичари погрешном интерпретацијом поменутог податка из Летописа, у комбинацији са жељом да докажу свој патриотизам ширим круговима, превидели то да сам летопис усмерава на заједничко порекло свих народа чије време настанка је исто за све. Или другим речима-нису од једног дрвета видели читаву шуму.
