Razgovarala: Katarina Aleksandrović
Foto: Privatna arhiva
„Video sam da male stvari mogu biti velika sreća i da iskrena emocija vredi više od svega“.
Nikola Zdravković, naizgled običan student, možemo reći da pored fakulteta ima još jedan, nažalost, retak, ali jako bitan poziv.
Pored toga što studira na Fakultetu Metropolitan, volonter je u Udruženju MI&L. Down Niš, udruženju osoba sa Daunovim sindromom i mentalnim invaliditetom, a koje broji preko 1000 članova.
Ipak, šta je to što Nikolinu priču izdvaja od ostalih?
Iako pored njega postoji još aktivnih volontera u udruženju, a koje uglavnom čine studenti i srednjoškolci, Nikola je u ovoj priči ušao zajedno sa svojim roditeljima jer i sam kod kuće ima sestru koja ima mentalni invaliditet.
Zaključno sa tim, Nikolina priča počinje još mnogo pre udruženja, a ono što je zajedno postigao sa svojim roditeljima predstavlja temelje za dalju izgradnju puta inkluzije osoba sa invaliditetom i Daunovim sindromom.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Na samom početku razgovora, Nikola objašnjava da je upravo u sve ovo ušao sa svojom porodicom. Takođe, ukazuje na to da neke stvari jednostavno ne možete da isplanirate.
„Moja povezanost sa udruženjem je počela kroz porodicu. Starija sestra mi je osoba sa invaliditetom i od malena sam odrastao uz decu i osobe sa posebnim potrebama. Nije bilo nikakvog plana, već je to jednostavno deo mog života“, objašnjava on.
Rad u takvom udruženju sigurno je da na neki način može da izgradi osobu, doprinese njenim kvalitetima i podseti na ono što možda i zaboravimo.
„Rad sa njima me naučio strpljenju, empatiji i zahvalnosti. Video sam da male stvari mogu biti velika sreća i da iskrena emocija vredi više od svega“, kaže Nikola i dodaje, „Postao sam zrelija osoba zbog njih i gledam stvari na drugačiji način.“
Da biste bili volonter u ovakvom udruženju, treba samo da imate veliko srce i malo volje.
Sa druge strane, tu su i svi članovi udruženja koji dodatno mogu da motivišu, a čiji životi predstavljaju inspiraciju da se nastavi dalje čak i ako je teško. Tako je i sa Nikolom.
„Najviše me inspiriše njihova iskrenost i radost. Vole bez interesa i reaguju iz srca. Sa njima vidim koliko male stvari znače i koliko takav odnos menja čoveka“, objašnjava on.
Kada ste sa svojom porodicom posvećeni zajedničkom cilju, to može mnogo da doprinese i lično, ali i u ostvarivanju tog cilja. Ovde je upravo to slučaj.
„Mnogo mi znači što smo svi zajedno posvećeni ovome. Kada porodica razume i učestvuje, sve je lakše, ali i ima veću vrednost. Zajedno guramo istu stvar i to mi daje veru da nešto možemo i da promenimo zajedno“, rekao je Nikola, suptilno skrenuvši pažnju da je još uvek dug put inkluzije osoba sa mentalnim invaliditetom i Daunovim sindromom, a to je upravo ono što treba da se menja.
Ipak, Nikola naglašava da bi bio deo ovoga čak i da nije tu zajedno sa porodicom.
„Porodična podrška mi znači mnogo, ali nisam u nekom smislu ‘zavistan’ od nje da bih bio deo ovoga. I da sam sam u ovome, opet bih bio uz njih jer ja to radim sa čistim emocijama i osećanjima, a ne zato što me neko prati ili gura“, naglašava on.
Iako postoje brojni trenuci, od običnih dana, do zajedničkih radionica, Nikola nije mogao da izdvoji jedan trenutak koji je na njega ostavio poseban utisak.
Kaže da su svi posebni na svoj način, a da vreme koje provede u udruženju ne oduzima energiju, već mu je vraća.
„Studije su mi jedina obaveza pa mogu lako da se posvetim udruženju. I tamo nema toga kao jedan trenutak. Mali gest poput zagrljaja zna da donese sreću koja traje danima, ne samo meni nego svima oko nas. To je često i svaki momenat je poseban na svoj način. Zato i vreme koje provedem u udruženju mi ne oduzima energiju, već naprotiv, mi je vraća“, naglašava Nikola.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Dušan Zdravković: Empatija je neophodna – kako u medicini, tako i u društvu
Na pitanje šta bi svako od nas trebalo da zna o osobama sa mentalnim invaliditetom i Daunovim sindromom, Nikola je kratko, ali vrlo jasno obrazložio gde ustvari nastaje problem.
„Voleo bih da ljudi razumeju da oni nisu problem, samo imaju svoj ritam i svoj način. Uz podršku mogu mnogo, ali im najviše smetaju nerazumevanje i predrasude, ne stanje koje imaju“, nakon čega dodaje, „Tek kroz rad sa njima shvatiš koliko su emocije važne i da svako nosi svoj teret, pa postaneš pažljiviji, smireniji i realniji u odnosu sa drugima.“
Članovi udruženja Nikolu doživljavaju kao starijeg brata ili prijatelja. On ističe da mu to mnogo znači, a ne krije ni da je jako ponosan na sve njih.
„Najčešće me doživljavaju kao prijatelja ili starijeg brata. Jedan član me od prvog dana zove ‘brate moj rođeni’, objašnjava Nikola kroz osmeh i skreće pažnju koliko mu ta bliskost i poverenje znače jer pokazuju koliko je njihova međusobna veza ustvari iskrena.
„Najponosniji sam kad vidim njihovu radost i napredak kroz radionice, druženja ili zajedničke akcije. Nije bitan događaj, već to što osete da pripadaju i što im neko pruža podršku.“
U budućnosti, Nikola planira da ostane u udruženju, ali ipak smatra da postoji neko bolji od njega za to.
„Ne vidim ovo kao misiju ili primaran posao za sebe. S druge strane, smatram da svako treba da ima osnovno znanje o takvim osobama i razume njihovu vrednost“, kaže Nikola i dodaje, „Igrom slučaja, moja dugogodišnja partnerka je takođe volonter u udruženju, a pored toga i studira na Akademiji vaspitačkih strukovnih studija, što potkrepljuje i proširuje njeno dosadašnje znanje i može da joj pomogne u daljem radu u udruženju. Jednostavno, ona to radi bolje od mene i stvorena je za taj poziv, ali bez obzira, uvek mogu makar da budem podrška.“
Na veliku žalost Nikole, ali i našeg celokupnog društva, još uvek ne postoji vidljiva promena kada govorimo o prihvatanju ovakvih osoba.
„Ja lično ne vidim veliku promenu. Ljudi se i dalje povlače i sklanjaju od njih. Ono što se promenilo jeste da ih ima više nego ranije, pa su i prisutniji i teže je da ih društvo ignoriše“, ističe on.
Za sam kraj, svim našim čitaocima Nikola je imao da poruči sledeće.
„Želeo bih da poručim svima da se ne plaše i da ne sklanjaju pogled. Nema ništa čudno, a ni strašno u kontaktu sa njima. Kad ih upoznate, shvatite koliko su iskreni, duhoviti i topli, a predrasude nestanu same.“
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Diploma za zavičaj” koji je podržala Gradska opština Medijana
