Fotografija generisana veštačkom inteligencijom
Reč redakcije
U ovom Pressing vremeplovu vraćamo se gotovo 32 godine unazad, u 20. jul 1994. godine, kada je u 14. broju Pressing magazina objavljen tekst koji je pred vama.
Kada dašak nostalgije probudi uspomene onih starijih, kod mlađih se budi radoznalost smeštena u jedno pitanje – kako je bilo nekada? Ovaj naš Niš, u kome Pressing magazin piše svoju istoriju već 35 godina, vremenom se menjao. Ili možda i nije.
Ispred vas se nalazi satira jednog vremena, u kojem između izlaska i noći stane čitav jedan (ne)ispričan život.
Kako je Niš živeo noću 90-ih godina?
Vremeplov je spreman. Krenimo zajedno u prošlost i upoznajmo Niš kroz noći koje su obeležile jednu epohu.
U delu svog poznatog opusa „razglednice noćne „tice“, naš novinar samo za vaše oči otkriva par segmenata niškog noćnog života, kroz prizmu sopstvenog iskustva.
Nemojte se smejati, ovo je priča sa tužnim krajem – (nepoznati narodni poslanik, negde s kraja XX veka)
Autor originalnog teksta: Ponoćni kauboj- Vladimir V. Pavlović
Poštovani čitaoče, ukoliko ne spadate u grupu onih čija se učestalost izlazaka u grad može porediti sa učestalošću poseta Zimbabveu i obilaska njihovih ne(kulturno-istorijskih) spomenika sa posebnim osvrtom na blisko im doba kanibalizma, onda je ovo priča za vas.
Oni koji za ono što sledi misle da je klasičan primer dekadencije mladih, neka ne zamere piscu ovih redova. On njima, svakako, neće. Ostali neka se pripreme. Krećemo u noć. Što reče nenadmašni Džoni, svi skupa. U noć.
Pravo vreme za izlazak je, nema sumnje, odmah po završetku inter-planetarnog megahita „Tek je 12 sati”.
Gasite svoj omiljeni radio „Belle amie”, zadovoljni što je bilo mnogo muzike a malo priče, stavljate u džep, šta drugo nego džeparac, monetarnu kategoriju malo poznatu na Zapadu, a vrlo rasprostranjenu kod nas, zbog čega ste baš ponosni što živite istočno od raja.
Tiho se iskradate iz kuće da ne probudite svoje umorom savladane roditelje, i krećete u obilazak svog jedinog grada.
Tamo nećete zateći one koji nisu ni izašli jer preziru taj primitivni vid zabave, one koji su postu voljenog im mesta u reda radi obavili, samo da kažu da su izašli, i sada su svojim kućama, jer valja učiti, pametno se ženiti, pametno stariti, nema ni studenata iz pasivnih krajeva, jer su otišli u pasivne krajeve, osim onih koji se u dimu cigareta i uz toplu votku (hvata brže od hladne) ludo provode u svojoj studentskoj sobi, i najzad, ni one čiji bliski preči nisu kod kuće, ali zato zakonite im devojke jesu.
Prve ne podnosite – normalno, drugi vas nerviraju – opravdano, treće shvatate – jasno, a četvrtima zavidite – prirodno. Ali vi ste peti i vi krećete napred.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
ONO ŠTO SE NEKAD ZVALO „DŽOJ”
Prvo idete do mesta za koje ste neraskidivo vezani uspomenama iz doba adolescencije.
Sećate se prvih izlazaka u grad kada ste mislili da time što ste tu, polako ali sigurno osvajate svet. Bila su to vremena kada je ono malo ljudi u plavom što je šetalo niškim ulicama, imalo jedini zadatak da proveri drže li se vlasnici kafića gradskog reda i zatvaraju li svoje lokale u 11 sati.
Pitate se da li je moguće da je nekad stvarno bilo tako, mada ste i sami svedok tog vremena.
Iz nostalgičnih razmišljanja u stvarnost vas vraća žamor mase ljudi pred onim što se nekad zvalo „Džoj”.
Sada je tu „Piramida”, nastavljač svog slavnog prethodnika, čiju slavu, međutim, nikada nije dostigao ali koji se kao Feniks uspravlja i predstavlja jedno od kultnih mesta u gradu, za ljude u trećoj deceniji života.
Posluga kao uvek simpatično ležerna. Bašta mala, ali odabrana. Šank, izvanredan.
Preporučuje se usamljenima sa dosta para i jakom jetrom. Kako dosta para baš i nemate, jer ste maločas kupili poznatu radničku američku cigaretu, kod nas statusni simbol (ime neću da pomenem, što da ih džabe reklamiram), zdravlje vam je iznad svega, a i zbog tužnih pesama iz perioda vašeg života koji vam se sada, pomalo iracionalno, čini najlepšim, krećete odavde.
GDE IZLAZI MAJA NIKOLIĆ?
Polazite ka „Galeriji”.
Ovaj grad, inače, mnogo pruža za podizanje kulture. Bili ste u piramidi, sada ste u „Galeriji”, a posle ćete u „Operu”. Zaista lepo.
Inače u kafiću-galeriji „Astrapas”, ili jednostavno „Galeriji” najduže se putuje od ulaza do bašte. Saobraćaj se, međutim, odvija nesmetano u oba smera, a ako se nađete iza nekog od krupnijih posetilaca vrlo brzo ćete se obreti u najlepšoj bašti u gradu. Tu će vas dočekati poslovično ljubazne konobarice, i sa obaveznim osmehom na licu upitati vas šta ćete popiti.
Taman kad budete hteli da im se ljubazno zahvalite, i kažete da ste samo u prolazu, setićete se da se program ekonomskog oporavka majke Srbije uspešno ostvaruje na svim poljima pa ćete naručiti čašu soka, jer ste odlučili da večeras glumite dobrog momka.
Sesti, naravno, nećete jer mesta nema, a ovako se bolje vidi, već ćete krenuti u lagani obilazak.
Usput ćete zastati da popričate sa nekim poznanicima koje i dalje traže nešto, ali ne znaju šta, te ga zato nikad neće ni naći.
A bogami ga ni dobiti.
Pošto zaključite da devojke koje vam se najviše sviđaju i dalje svoje slobodno vreme traće u društvu svojih nezanimljivih (niste li malo zavidni?) momaka otići ćete odavde. Maju Nikolić ni ovde niste videli.
Uopšte, gde izlazi Maja Nikolić?
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
DOBRO JE VINO A I DOBRO STE GA OHLADILI
Evo vas u „Operi”.
Sjajno mesto da se provede ostatak večeri. Ovde na žalost vas, a na radost njih (onih što traže nešto a ne znaju šta) rade uglavnom pripadnici ružnijeg pola, mada kada, negde iza ponoći, vidite neke pojedinke shvatićete da je podela na lepši i ružniji pol jako, jako relativna.
U svakom slučaju kod pripadnika relativno ružnijeg pola naručujete čašu čistog belog vina.
Vino, inače, ne podnostie, niti ga ikad pijete, ali ovoga puta želite da osetite onaj stepen zadovoljstva po celom telu dok budete izgovarali, citirajući svog velikog Vođu, istorijsku rečenicu „Dobro je vino, a i dobro ste ga ohladili”, što i činite.
Međutim, ne osećate ništa osim mučnine u stomaku, te ostavljate čašu obraćajući se u sebi svome Vođi sa par biranih reči.
Svesni da vam je ovo poslednja šansa večeras da nađete ženu svog života, zverate okolo.
Pošto malo bolje zagledate, dolazite do zaključka da je stanje redovno. Ko je bio sam i dalje je sam (čak i „samiji”), a ko nije bio sam ni sada nije, niti će to ikad biti. Znači, vi nemate šanse. Mrmljate Marfijevo ime i u tom kontekstu pominjete mu majku.
A čovek je bio u pravu.
Pošto ste potrošili ovovečernji džeparac, a i muka vam je od onog prokletog vina, negde oko četiri ujutro odlučujete da pođete svojoj kući. Iza vas zlobno zovu ratnim profiterima a ljudi uopšte nisu bili u ratu. Na putu do kuće razmišljate gde ste mogli provesti veče.
LESI SE VRAĆA KUĆI
U KPGT-u (pokret za Jugoslaviju) svirala je neka od grupica koja u vreme drage nam i nikad prežaljene SFRJ (što da krijete žao vam je stare dobre Juge), ne bi mogla da privuče na koncert ni sve svoje članove a kamoli publiku. U noćnom klubu klinci su se zabavljali uz tehno.
Prestari ste da budete dizelaš, a i skup je benzin. Mogli ste za promenu u pozorište. Po ko zna koji put davala se „Moja draga” sa maestralnom trominutnom rolom Katićeve. Ma, šta ćete tamo kada ionako kao lokal-patriota gledate samo nišku postavu.
A da ste, eventualno, otišli na piću sa devojkom? Isključeno, nemate para za piću a što je najgore nemate ni devojku. Uostalom zašto se opterećujete takvim glupostima?
Sutra je novi dan. Ustaćete oko podne (kao primeran omladinac), popiti prvu jutarnju kafu (dok vam se keva ne vrati s posla da vam podgreje ručak) i reći glasno pred ogledalom „Večeras će biti moje veče”.
Negde posle ponoći, po završetku mega hita tiho ćete se iskrasti iz kuće i krenuti u grad. Prvo ćete svratiti u ono što se nekad zvalo „Džoj”.
A onda idete dalje…
