Piše: Petra Nešić
Foto: Aleksa Savić
Ne znam zašto volim ovaj grad,
Ova lica prepuna od bola…
Pevali smo horski. Valjda smo se svi bar malo pronašli u stihovima Galije poslednje večeri. Prolazio je još jedan Nišvil oko kog su se organizatori natezali s Ministarstvom kulture za sredstva i nisu ih dobili.
A čini se da se publika odazvala pozivu da kupi karte, da doglavi budžet Ivanu Blagojević. Ne znam šta kaže knjigovodstvo, ali prostor je bio ispunjen do poslednjih redova. Konobari su trčali s jednom kraja šanka na drugi.
Delovalo je da je i organizatore posećenost iznenadila – ko putare sneg decembra. Nekad je falilo vode na štandu, nekad čak i džin tonika, nekad moje omiljeno pivo nije bilo rashladjeno, nekad nisu imali sitne pare.
Sledeći put kad nas zovete, ne bi bilo loše da računate da ćemo da dodjemo. Ipak, ne mogu da ne naglasim da je ovo jedan od najopuštenijih internacionalnih muzičkih festivala koje sam posetila.
Ne gnjave vas mnogo na ulazu, cene piće su i niže nego u kafićima. A ni cena ulaznice se, koliko sam ispratila, godinama nije menjala, uprkos krizi na globalnom nivou.
OD ISTOG AUTORA:
Izgleda da je moralo da ide na uštrb nečega. Poređenja radi samo za nastup benda Ejmi Vajnhaus u Beogradu karta košta više (3.900 rsd) nego što ste mogli da kupite u promo periodu, za četiri dana Nišvila (3.000 rsd).
Nisam mogla da se ne zapitam da li bih volela da neka grupa ljudi koju sam okupila, nastavi da postoji i nakon mog postojanja.
Kristina kaže da su ostali tu zbog para – a niko se nije od njih našao da joj pomogne i izbavi je iz sveta poroka. Ali koliko uopšte možeš nekog da izbaviš iz tako čvrstih kandži?
I kako li je devojci koja stoji tu kao Ejmina imitacija i sve to nosi? Sva ta pitanja koja su opipljivo lebdela oko nas činila su atmosferu turobnom, iako je sam bend tehnički dobro radio svoj posao.
Foto: Aleksa Savić
U tami Ejminih pesama, posle ovog nastupa jedva ti ostane volje za životom, a kamo li za afterom. No, ostale smo da ispratimo i nastup benda Dock in Absolute, sa sjajnim muzičarima iz Luksemburga.
Zaista su bile maestralne deonice pijaniste i bubnjara.
-Je l’ si slušala kako su im tekstovi dobri?
-Nisam se udubljivala, kažem Kristini.
Ona vadi još mračne poezije nekog svog omiljenog benda, a ja sam digla emotivnu rampu posle Ejmi i ništa me dodatno ne tangira.
Na Midnajtu je dobra žurka te subote – onome ko je uspeo da se povadi iz prethodnog sivila. Ali petak – petak je bio pravi kontrast ovome! Uhvatila sam deo Paquito D`Rivera Trio nastupa. Pričao je o Mocartu.
Kaže “znam ja vi imate i srpskog Mocarta” aludirajući na kladionice. Trgikomična najava, i dobra svirka.
A zatim je Boney M toliko šarma doneo na scenu! Prekrasno je bilo u zoni njihove energije. Baš se videlo da su uživali u nastupu podjednako kao mi. Nisu došli tek da ga odrade za honorar, niti ih je njihova planetarna slava uobrazila.
Foto: Aleksa Savić
Nakon njih je nastupio Del Arno, obeležavajući 40 godina svog postojanja. “Ne pamtim kad je ovoliko puno ljudi ostalo za poslednji nastup.” Ja sam deo ispratila na klupici ispred.
Ogrebala za dva-tri griza pljeskavice od drugara. Listamo fotke s nekih predhodnih Nišvila. Rege i ostala zadovoljstva. Svakog dana reci Hvala, Sunce sija, život je!
U četvrtak je Incognito doneo puno vrcavosti, ali moram da priznam da sam ja pola nastupa bila tu i tamo raspričana sa ljudima na koje sam slučajno srela, a nisam ih dugo videla. Još jedna od radosti koje nam Nišvil donese.
A oni koji su hteli da idu ranije našli su mi i drugaricu.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
U mom društvu standardno “kome da ostavimo Petru, kad nam se prispava?” pitanje.
“Vlatko Stefanovski bio pre 7 godina??”, zajedničkih tema bilo je svuda oko nas.
“Ni ja ne bih rekla. Rekla bih maksimum 3-4 godine”.
Auć, ja sam stvarno jako dugo mlad izgleda. Meni je evrovozijska simpatija bio Sakis Ruvas, a danas klinci vrište dok momci iz Lavine izlaze na scenu. Mi pratimo nastup bočno od bine, da nas ne sprži pirotehnika.
Generacijski jaz najdublje se osetio u pitanju “šta je to Galija?”, nekog klinca u busu. Rekla bih da je to već neki predstavnik Alfa generacije. Galija je to na čemu niška muzička scena plovi godinama.
Čak je i jedna od mnogobrojnih nagrada dodeljenih na ovogodišnjem Nišvilu dodeljena Nenadu Milosavljeviću – specijalno priznanje za doprinos rokenrolu i etno-džez kulturi, a u duhu 50 godina postojanja.
Foto: Aleksa Savić
Mada smo, ruku na srce, i bez nagrade to znali. Festival je zatvorila Bohemija, izmenjenom verzijom svoje pesme Stvaram sebi utehu,na oni koji su ostali do samog kraja su u glas sa njima pevali “studenti pobeđuju.”
I posle svega isto pitanje…šta nas čeka posle Nišvila? Nova borba, ali i nova pobeda. Ovaj festival je očito jedna bitka u toj borbi.
Verovatno zato i nisu dali pare iz Ministarstva, a većnica za kulturu kobajagi zaboravila da navede Bohemiju u svojoj objavi sa poslednje večeri.
U ponededeljak još lepršava od svega puštam Galiju. Ne znam zašto volim ovaj grad… Verujem da je svako sebi na Nišvilu zagrli bar jedan razlog.
