Пише: Ања Гретић
Због свог географског положаја, планина Авала је кроз дугу и живописну историју Београда представљала веома важну стратешку тачку, јер је, као таква, представљала својеврсну осматрачницу и ,,капију“ садашње престонице.
Подаци о несталом граду су веома скромни, међутим, због поменутог важног положаја, био је кључна осматрачница и прекретница путева, те се верује да су још Римљани са овог места пазили на ондашњи Сингидунум. Утврђење је наставило свој бурни живот и кроз средњи век, када је пралазило из српских у османске руке, те изнова васкрсавано; обнова старе утврде, најчешће се смешта у XV век, док се заслуге за обнову бедема приписују Ходи-паши. Међутим, важно је нагласити да се и овде понекад мишљења разилазе, те се наилази и на податак да је утврђење најпре обновљено од стране српске руке и то деспота Стефана Лазаревића(1377─1427) како би се Београд што лакше и ефикасније бранио. Ипак, оно што се готово са сигурношћу може рећи, јесте да су и деспот и османски паша свакако вршили обнове и градили на темељима античког утврђења. Тренутно, најзаступљеније мишљење о средњовековној обнови тврђаве јесте то да је ипак деспот Стефан Лазаревић почео са обновом, односно, поновним зидањем тврђаве, како би могао да заштити Београд који се нашао у његовим рукама, као и све путеве који су водили до града, за шта је планина отварала идеалне могућности. Жрнов је пао у османске руке 1442. године, када они ојачавају зидине и припремају шанце око истог.
Нешто касније, борбама око жрновског утврђења, придружиће се и Мађари; Жрнов ће мењати господаре, а на значају ће изгубити исте године када је и град који је чувао пао у руке Османија, 1521. године.
Тешко је са сигурношћу одредити када је утврђење напуштено, али се као најчешћи податак јавља XVIII век.
Иако напуштен, градић са дугом историјом наставља да живи у народном сећању, легендама, предањима и епским песмама( најпознатија је она у којој се опевава господар Авале, Порча: ,,Порча од Авале и Змај Огњени Вук“)
Легенде и предања су један од камена темељаца идентитета једног народа, те би зато ваљало јасно поставити границу између народне мисли и фолклора, где се описују авалске виле које су у рушевинама града живеле( док су остаци грађевина још увек постојали) и приче да је планина Авала посестрима Ртња за транспорт ка другим димензијама, да је место некадашњег града заправо ванземаљско одмориште или главни штаб тзв. новог светског поретка.
Иако све горенаведено читаоцу звучи смешно, заправо је продукт доступности виртуелног простора и лакоће стварања медијске платформе. Међутим, прича о теоретичарима завере и доступности медијског простора заслужује засебну полемику, овде је само наведена у виду напомене и кратког увода у можда најинтересантнији и медијски најспраћенији део животног века Жрнова- његов крај.
Наиме, остатке старог средњовековног утврђења је, према наредби краља Александра Карађорђевића, војска експлозивом у потпуности уништила, 1934. године, када је започето са спровођењем идеје подизања Споменику Незаном јунаку.
Јавност се идеји уништења средњовековног града здушно противила, али је ипак превагнула идеја вајара Ивана Мештровића који је и направио план за споменик који и данас краси Авалу. Једна од најзаступљенијих тврдњи у медијима, јесте да су Слободни зидари, са намером да униште српство, стари град збрисали са лица земље.
Због вела тајности који одувек окружује масонерију, нарочито на Балкану, слободно зидарство се сматра некаквом сектом, те се пак повезује са сатанизмом и антипатриотским осећањима. Истина је, међутим, знатно другачија, јер су неки од највећих родољуба, били веома учени људу, хришћани и припадници овог друштва. Краљ Александар Карађорђевић се неретко у популарним текстовима представља као припадник француског обронка масонерије, ипак, истина је да то у јавности никадаса сигурношћу није потврђено.
Са друге стране, у доступној литератури, вајар Иван Мештровић се често спомиње као један од припадника слобоних зидара, док се богат симболизам које ово друштво вековима негује може са лакоћом уочити у његовим делима. Тако је и са Спомеником Незнаном јунаку.
Теорија која оправдава уништење Жрнова се ослања управо на слободнозидарски симболизам, те теоретичари тврде да идеја подизања споменика управо на овом месту била релизована због сличности Авале са пирамидом, те је експлозијом само изравнан врх за постављање споеменика.
Међутим, уколико је заиста идеја слободних зидара била уништење српства, ако су уопште и били икако део пројекта подизања споменика, поставља се питање зашто су се се други виђени људи тог времена, за које се, такође тврди да су били припадници масонерије не слажу са подизањем споменика?( пример- Бранислав Нушић, који је сматрао да се споменик војницима Првог светског рата мора подићи негде ближе центру града)
Такође, често истицана античка симболика није ништа необичајено, напротив, врло је присутна и на другим зградама и здањима у Београду, али и свету, оног времена.
Једна од претпоставнки је и да је овакав развој догађаја водио и Мештровићев променљив политички став или пак његова жеља за повратком античког манира, који није био ,,варварски“ у односу на српски/византијски; ипак, ако је ишта од наведеног и било истина, ништа се не би могло спровести без знања и одобрења краља.
Иако многи, и стручни, али и они који то нису, иступају са сопственим идејама и тумачењима око тога зашто је живот средњовековне тврђаве завршио овако, истина је да прави одговор са сигурношћу не можемо дати. У време када је тврђава минирана, прича о заштити споменика је тек бледуњаво тињала, тек као идеја, те су иницијативе о очувању тврђаве које су упутили Филозофски факултет, као и Српска Краљевска Академија једноставно изигнорисане.
Жрнов отвара многа питања, али чини се да су врата на кулама и градовима и даље затворена, док је вишевековни животопис једног здања данас остао тек по који помен у страним путописима или кратак новински чланак.
