Пише: Ања Гретић
Иако је развој технологије и друштвених мрежа донео прегршт нових могућности и знатно олакшао презентовање најразноврснијег садржаја, овај успон отворио је врата свима онима којима су их други медији најчешће затварали.
Муњевит развој друштвених мрежа праћен је и порастом популаризације антиинтелектуализма, што је свакако тема која заслужује посебно истраживање читавог тима стручњака који би јој озбиљније приступили. Због слојевитости наведеног проблема, у даљем тексту фокусираћемо се искључиво на псеудонауку, односно, у овом случају, псеудоисторију.
Псеудоисторија није настала на Интернету; још много пре појаве и популаризације друштвених мрежа јављали су се они који су били спремни да ставе науку на полиграф; такође, овакав феномен, иако нам је можда најјаснији ако га посматрамо из сопствене визуре, није специфичан само за наше поднебље- ако само мало загребемо површину, а данас је за то довољно неколико кликова, пронаћи ћемо мноштво најстријих народа, изгубљених цивилизација и оних који су помоћу бића изван наше димензије градили. Нисмо уникатни, али смо можда сувише олако схватили присутност и доступност медија, понајвише друштвених мрежа, у нашим животима.
Анализирајући псеудоисторијски садржај на друштвеним мрежама, присутне приче ћемо најпре класификовати на следећи начин:
1) о пореклу народа
2) о језику/писму
3) о изгубљеним ,,истинама’’
4) о изградњи
5) *разно
Теорије о пореклу народа сежу у времена када није било ни рачунара, ни друштвених мрежа, а најприсутније су биле у временима друштвених криза; на друштвеним мрежама се често прерађују, дорађују или једноставно препричавају већ постојећа дела аутора попут Јована И. Деретића, Драгољуба Антића и Олге Луковић Пјановић. Идеја је јасна, могло би се рећи и присутна у свакој од пет наведених ставки: доказати да су Срби најстарији народ.
Иста је идеја пренета и на приповест о језику- ако је народ најстарији, онда мора говорити најстаријим језиком и писати најстаријим писмом; можда је најдуже присутна прича о тзв. Винчаници, али не би требало занемарити ни причу о српском као темељу свих светских језика. Овом тематиком су се бавили Славиша К. Миљковић, Радован Дамјановић, Александар Шаргић и други који, то би ваљало нагласити, поред сопствених платформи, веома често добијају простор да своје теорије износе и на екрану, али и у великим салама широм Србије. Теорије о језику се највише заступају на Јутјубу и Тик-току, вероватно због једноставности уобличавања видео формата. Повећава се број младих који се ослањају на наведене теорије, те креирају сопствени садржај.
Језик и порекло народа за презентере ових прича свакако јесу изгубљене истине, међутим, ово издвајамо као посебну категорију, јер ова категорија обухвата изгубљене списе, те сва објашњења која за полазну тачку узимају паранормално, попут ванземаљских бића и путовања у друге димензије.
Теорије о изградњи, иако би се могле већ у неколико постојећих сврстати, добиле су засебну ставку јер су сувише присутне да би биле занемарене; у суштини, говоре о начинима изградње одређених објеката- на нашим просторима, ове теорије се најчешће односе на природне творевине, попут ,,пирамида’’ у Високом, Ртња, Ђавоље вароши.
Тачка ,,разно’’ постоји зато што нажалост, псеудоисторија наставља да шири своје корење, те остављамо могућност да смо нешто пропустили или ћемо пропустити.
Осврнувши се на доступан садржај на Јутјубу, Инстаграму, Фејсбуку и Тик-току, долазимо до закључка да је чак 98% псеудоисторијиских профила у свој садржај уврстило макар 3 од наведених тема, наравно, уз изузетак профила који се наменски фокусирају на неку засебну целину( пример: профил ,,србионик“ на Тик-току који покушава анализом речи доказати да су Срби староседеоци Балкана и околине)
Процентуално, највише псеудоисторијског садржаја се може пронаћи на друштвеној мрежи/платформи Јутјуб, док одмах уз њега стоји и Фејсбук, затим Тик-ток и на послетку- Инстаграм. Интересантно је уочити да су ,,старије’’ друштвене мреже плодније тле за ницање оваквог садржаја, без обзира на то што им је последњих година виралност знатно опала; тренутно се према истраживањима и видљивим резултатима Тик-ток показао као мрежа која омогућава најбрже стицање популарности и виралности, те су псудоисторичари то у мањој мери и искористили, међутим, све више оваквог садржаја је присутно. Још једно занимљиво запажање јесте и Инстаграм, који већ дуго одржава сасвим солидну популарност и приступачност, заузима последње место; иако Инстаграм такође нуди могућност дељења видео садржаја, доста је комплекснији и незгоднији са ,,едитовање’’ истог, а фотографије, на којима би се потенцијално могао наћи текст, текође захтевају едитинг. Због свега наведеног, Инстаграм ипак остаје друштвена мрежа која је погодна за другачије садржаје.
Још један интересантан податак до ког нас је анализа псеудоисторијског садржаја на Интернету довела, јесте да овакве приче бивају презентоване најчешће од људи који имају преко 30 година; чињеница да у споменуту групацију спадају људи који су пре свега активни на ,,старијим’’ друштвеним мрежама објашњава и претходнопоменути податак да управо на тим мрежама има највише оваквог садржаја.
Псеудоисторија је појава која деценијама загађује историјску науку, међутим, развитком Интернета и друштвених мрежа, она је добила нову, проширену димензију. Присутност људи који овакве вредности промовишу показује и доказује да одсуство реакције струке само продубљује проблем, јер се изврнута истина утискује у млађе генрације. Негативне појаве у друштву је немогуће у потпуности искоренити, али је од кључне важности понудити и другу, научну перспективу. Велики проблем представља ћутање на сва дешавања у виртуелном свету који је, несумњиво, постао неодвојиви део наше свакодневице. Надамо се да ће се у будућности озбиљније приступати онлајн садржају и да ће се у времену када нас од мора података дели само један клик, макар дати ваљане смернице помоћу којих можемо проценити шта читамо, као и да ће се људи из свих еснафа удружити у мисији филтрирања и бољег разумевања виртуелне димензије науке.
