Fotografija generisana veštačkom inteligencijom
Reč redakcije
Još jedan Pressing vremeplov vodi nas u 90-te i 15. broj Pressing magazina, koji sa prvim jesenjim danima donosi osvrt na one dane koji su bili duži i noći iz kojih je moglo da se sazna više nego što se na prvi pogled čini.
Autor ovog teksta je za naslov našao inspiraciju u kultnom jugoslovenskom filmu čija je radnja smeštena u politički važnoj godini. Upravo to je još jedna poveznica između filma i ovog teksta – i leto ’94. bilo je obeleženo važnim političkim i društvenim događajima.
Ipak, kako su kultura i zabava ovo leto učinile podnošljivijim?
Još jednom putujemo kroz vreme. Granica između svetskog prvenstva u fudbalu i Filmskih susreta očigledno je tanka, a od SAD-a do Niša, „Parada pijanstva i kiča“.
Stanite!
A sad malo on!
U novoj stalnoj rubrici koja ide pod gore navedenim naslovom, „Pressing“ će vam prezentovati dešavanja iz prethodnog meseca, u viđenju našeg multimedijalnog novinara. Želimo vam puno sreće.
U Štimčevoj ulozi: Vladimir V. Pavlović
Prošlo je još jedno leto. Neko će reći „Pa šta, leto kao i svako drugo“. Međutim, da li je baš tako? Da li je ono isto kao i sva prethodna? Hoćemo li ga po nečemu pamtiti i moći da kažemo da se sve to dešavalo baš tog leta?
Probajmo da zajedno nađemo odgovor na ova pitanja. Zavirimo malo u njega. U varljivo leto ’94.
PREKO NOĆI
Ja sam to znao i pre, ali oni koji odlaze na počinak ranije nisu mogli ni da pomisle šta se sve dešava preko noći.
Sad znaju.
Preko noći crno postaje belo a belo crno. Preko noći oslobodilac postaje agresor a rodoljub ratni profiter. Preko noći sankcije prestaju da budu nehumano sredstvo pritiska i postaju izraz patriotizma.
Svašta se dešava preko noći, jer tako je rekao Veliki Vođa, a narod sto-četiri-postotno prihvatio. Ili je sve to tako bilo i pre a da mi to nismo znali?
Ko će ga znati. Nije ni važno.
Naša dojučerašnja braća polako odlaze u zaborav, a na njihovo mesto dolaze provereni prijatelji ove zemlje i ovog naroda, iz Libije, Zimbabvea, Iraka… Deci je lako, ona će brzo shvatiti.
Neko će samo za njih izmisliti novu igru pod nazivom „Sankcioniši prijatelja, druga i brata pa ćeš leteti avionom“ i deca će znati. Ona brzo kapiraju.
Sa nama će ići malo teže ali vremenom ćemo se privići. Ovog leta smo barem shvatili ko nam je stvarao inflaciju, ko je rušio Sarajevo i ko je, najzad, jedini krivac za sankcije. Svašta se dešava preko noći.
ZABAVA MILIONA
Pamtićemo ovo leto i po omiljenoj zabavi miliona – Svetskom prvenstvu u fudbalu.
Fudbalski stadioni u USA su bili prepuni ali je američka publika bila sterilna. Mogli smo uz pomoć magične kutije da pratimo sve šta se tamo dešavalo jer su prenose, samo zbog nas, krale sve moguće TV stanice po Srbiji na čelu sa RTS-om. Vala, ako su.
Ako nismo mogli da igramo mogli smo barem da gledamo.
U nedostatku naše reprezentacije svi smo, tek da bude interesantnije, navijali za ponekog. Ja za Italijane. Neki su navijali za Bugare. Kao, voleli bi da titula dođe na Balkan, u susedstvo.
Fala Bogu te ispadoše braća Bugari, jer da su otišli još dalje, ne bi mogli da se spasimo od njih, kao što partizanovci nikad više neće moći da razgovaraju ravnopravno sa zvezdašima osim, eventualno, o boćanju.
Baćuške nisu imale sreće, ali su nam za rastanak priredili pravo uživanje kada su pregazili Kamerunce.
OD ISTOG AUTORA:
Grdno su se razočarali. A kako i ne bi kada je Grke tuk’o ko je stigao, a da oni za to vreme nisu znali gde se uopšte nalaze. Mada mi je žao zbog Italijana, drago mi je zbog Brazilaca.
Zaista ne bih mogao da podnesem njihovo kukumavčenje još četiri godine kako nisu bili prvaci od sedamdesete. Kao da je to smak sveta (mi nismo bili nikada pa živimo). Eto im titula, nek je nose.
A i ono njihovo držanje za ruke kod izlaska na teren bilo mi je malo sumnjivo. Nije loše proveriti kod onoga što pjeva danju, pjeva noću šta to znači.
Za razliku od fudbalskog, košarkaško Prvenstvo sveta bila je prava smehotresna olimpijada.
Amerima svaka čast ali ostali su bili jadni. Evropski prvaci (kako li im je to pošlo za rukom?!) Nemci su završili na dvanaestom mestu, slavne Špance isprašiše Kinezi, Grci koje bez problema mlati naša druga postava postadoše četvrti na svetu, hrvatske zvezde, kojima su pare i domoljublje udarili u glavu na kraju se obrukaše, a Rusi su u odnosu na svoje kolege iz Kontakt grupe dobro prošli.
Sve u svemu, košarkaško Prvenstvo sveta nikada gore i dosadnije. Ko nije gledao, imao se rašta i roditi.
PARADA PIJANSTVA I KIČA
Godinama smo slušali kako ovaj grad živi za Filmske susrete. Mada je „živi“ prejaka reč, može se reći da je nekad bilo tako.
Nekada, kada je bilo po petnaestak filmova od kojih nijedan pre toga nije prikazan ni u bioskopu, a kamoli na televiziji, kada se do samog trenutka otvaranja koverte nije znalo ko je dobitnik nagrade, kada se na projekcijama onih filmova koji se nisu svrstavali u sam vrh nije moglo proći stepenicama od znatiželjne publike.
Bilo nekad, sad se pripoveda. Ono što se drugom polovinom avgusta dešavalo u našem gradu bilo žalosno.
Organizatori su se trudili da ovaj festival predstave kao vrhunski kulturni događaj.
U tome su im svojski pomagale i lokalne TV i radio stanice i postaje (jedna od njih je čak direktno prenosila večeru glumaca), koje su se otimale o glumce moleći ih za intervju, a ovi su manje ili više nerado pristajali da kažu nešto za one koji su imali sreće da ostanu kod kuće (ili nisu imali para jer je komplet koštao čak četrdeset osam dinara).
Ono što su kako glumci, tako i oni koji su se muvali oko press centra izjavljivali medijima, misleći da obavljaju misionarsku ulogu prosvećenja naroda, bila su, čast izuzecima, prazna trabunjanja.
Da je sve začinjeno totalnim neukusom, uverili smo se i završne večeri, kada smo slušali žalopojke o unesrećenim građanima koji neće moći više da dolaze da dodirnu svoje miljenike, o hendikepiranoj deci koja neće imati od koga da uzimaju autograme, o tužnim kafedžijama koji ostaju bez svojih vernih mušterija (to je jedino blizu istine), i o gradu koji maltene umire danom završetka Filmskih susreta.
Sve to čula je nažalost cela Srbija i šta je mogla da pomisli o nama. A mi sa tim stvarno nismo imali veze.
Najsvetliji deo susreta bila je publika, naročito najmlađa, koja je burnim aplauzima pozdravljala svaki poljubac na platnu, posebno onaj male Kelerove i Pervića u imbecilnom filmu (neka nam imbecili oproste na poređenju) tvorca „Žikine dinastije“, dok je u pozadini išla stara narodnjačka tzv. potresna „Ona plače, on je nežno ljubi“.
Šalu na stranu, publici svaka čast kada je samo uspela da odgleda onakve gluposti. Bilo i u ovakvom izdanju – ne ponovilo se.
KAKO JE PROPAO ROKENROL
Revolucionarna omladina koja je čitavo leto, ili bar njegov veći deo provela u Nišu, osim standardne zanimacije (seks, droga i alkohol), nije imala bogzna kakvu zabavu. I pored toga kafići su bili solidno ispunjeni i, ako ništa drugo, bilo je vrlo živo.
Održano je i nekoliko većih rok koncerata ali je svaki od njih imao poneku mrlju u vidu nedolaska neke od najavljenih grupa, što je kulminiralo na pozornici u Tvrđavi kada se nisu pojavili „Leb i sol“ i „EKV“ a organizator je na dan koncerta prodavao ulaznice po drskih osam dinara.
Ono što je bio pun pogodak za rođene posle Olimpijade u Montrealu ’76. bila je bašta SKC-a, popularna Banovina. Tamo se pod firmom „žurka“ organizovala letnja diskoteka i da di-džeji nisu stare dobre stvari kvarili nepotrebnim tehno ritmom možda bi i starosna granica bila malo viša.
Ipak, Banovina je bila pravo osveženje proteklog vrelog leta.
Sa druge strane zabeležen je, neviđen do sada, nalet novog pravca u muzici zvanog tehno-folk.
Radi se, zapravo, o podmetanju kukavičjeg jajeta proizvođača najgoreg šunda poštenoj for inteligenciji, koje treba da pokaže kako je sve to ista muzika, rok i folk.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Naravno, cilj je pridobiti što širi krug slušalaca i konzumenata tog đubreta, koji će životni standard autora, izvođača i organizatora ove nimalo jeftine zabave za široke narodne mase podići na što veći nivo.
Da mi je neko pre samo nekoliko godina rekao da je potrebno napisati tekst tipa „dođi u moju sobu na jednu malu drogu, da oslabimo zajedno“ ili „ja još spavam po navici u tvojoj majici“ pa da se postane bogat, rekao bih mu da je lud.
Sad vidim da je to tako i da je ovoj zemlji potrebna jedna velika kulturna metla da počisti sve one koji hoće da nas vrate u tursko doba, inače će, u protivnom, hroničari našeg vremena uskoro početi da pišu knjige na temu „kako je propao rekenrol“.
MIRIS ŽUTIH DUNJA – (umesto zaključka)
Prošlo je još jedno leto.
Mnogo godina posle neki od nas sećaće se njega parafrazirajući Štimca iz nadaleko čuvenog filma. „Tog leta ja sam se ponova zaljubio. Imala je dugu crnu kosu, krupne oči i oko sebe je širila miris žutih dunja“.
I tada će znati da su se tog leta stvari dešavale preko noći, Italijani bez igre stigli do finala, razočarali Filmski susreti u Nišu a ona spavala u tuđoj majici. Da.
Sve to dogodilo se baš tog leta – varljivog leta ’94.
