Ostvaren glumački san
Razgovarala: Jovana Kovačević
Svima je poznato da ne treba odustajati od svojih želja, ali šta to stvarno znači pokazala je Natalija Stepanović (18), koja je ostvarila svoj dugogodišnji san i upisala Fakultet dramskih umetnosti, i to kao prva na listi.
Glumu voli od kad zna za sebe, a njome se ozbiljnije bavi od šestog razreda, kada je u školi glume prvi put izašla na scenu. Od svoje šesnaeste godine je, kao član Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra, igrala u raznim predstavama. Tamo je još više zavolela pozorište, za koje kaže da je, pored glume, njena najveća ljubav.
„Sam proces spremanja predstave je za mene predivan. Svaki put kad se radi neka nova predstava, to je za mene novi najlepši period u životu.“
Pored toga što voli glumu, Natalija se takođe bavi i muzikom, a budući da je glumačku akademiju upisala već nakon treće godine Muzičke škole u Nišu, planira da srednju školu završi vanredno, uporedo sa fakultetom. U budućnosti bi volela da glumi u pozorištu, ali kaže da bi rado prihvatila i ulogu na filmu.
Kao neko ko je upisao fakultet za koji važi da je „rezervisan za decu glumaca“, Natalija još uvek nije potpuno svesna svog uspeha, ali je ipak pristala da mi dočara kako je izgledao put do ostvarenja njene najveće želje.
Kako se osećaš povodom svog nedavnog uspeha?
Otkako sam se vratila iz Beograda, jednog trenutka kapiram da se to desilo, a u drugom trenutku nisam svesna toga što se desilo. To je neko neodređeno osećanje, neka zbunjenost. Mislim da ću da shvatim da sam upisala Akademiju tek kad počnem da se pakujem za Beograd, ili kad stignem tamo, ili kad budem imala prvo predavanje. Možda je to zbog toga što kad čekaš baš taj jedan dan celog života, dan kad ćeš da saznaš da si upisao Fakultet dramskih umetnosti, i onda se on ispuni baš onako kako si ga zamišljao, to je bukvalno to − ostvarenje sna, a to je teško prihvatiti, stvarno je nepojmljivo, ali je i predivan osećaj i presrećna sam.
Zašto je baš gluma tvoj izbor?
Meni je to prirodno stanje uma. Oduvek je tako bilo. Mislim da je prvi momenat kad sam shvatila da je to gluma bio negde na početku osnovne škole, otprilike tada sam intenzivno počela da, takoreći, glumim kod kuće. Kući nikada nisam bila u svom liku, uvek sam glumila nekog i uvek se igrala nečeg. Čak i kad učim, ne mogu da učim kao da sam ja ja, nego sam ja učiteljica koja pokazuje deci gradivo i uči ih, ili držim predavanje na nekom skupu. Uvek je tako bilo i oduvek sam osećala potrebu za tim, iako možda tada nisam bila svesna da je to gluma. U šestom razredu sam krenula u školu glume i od tada, bukvalno od prvog tog časa, nijedna sekunda mog života nije prošla bez želje za glumom, niti sam posumnjala da želim time da se bavim.
Ni sama ne znam kako je došlo do toga da moj izbor bude baš gluma, ali mislim da je to zato što je meni gluma sloboda. Taj svet mi je slobodan. A zaista imam ogromnu potrebu da izrazim sve što mislim i osećam. Mislim da u današnjem svetu, koji je mnogo brz, konfuzan i u kom svi negde jure, sve je tako haotično, uopšte nemamo vremena da prepoznamo sopstvena osećanja. Meni se bezbroj puta u toku jednog dana desi da ne znam gde mi je glava, da ne znam kako se osećam, a verujem da je mnogim ljudima tako. A onda odem na probu, vrlo često zabrinuta, tužna, nervozna ili sa bilo kojim drugim ružnim osećanjem i ono se potpuno gubi u trenutku kad se radi. Na svakoj probi mi se to dešava i to je najlepša stvar u tome. To je kao ulazak u drugi svet. Onoliko koliko mogu da se u tom trenutku odvojim od stvarnosti i da budem u nekom drugom, za mene mnogo lepšem svetu, toliko mogu i da iskažem sve ono što ne mogu u stvarnosti. Nije da inače ne mogu da iskažem svoja osećanja, ali tamo toliko pronalazim slobodu i razumevanje za sve što želim, u nekim trenucima i utehu, ne osećam se ni u jednom trenutku ugroženo u tom svetu. To je jedna potpuna sloboda duha i života.
Kako je izgledalo spremanje prijemnog?
Otkad sam kenula u srednju školu, to je bukvalno bilo samo strpljivo čekanje da dođem do treće godine da bih izašla na prijemni. I škola glume i sve to što sam radila a što ima bilo kakve veze sa glumom je zapravo deo spremanja za prijemni. Ali potrebne su i fizička i psihička priprema, pored pripreme programa za prijemni, koji obuhvata pesme, monologe, imitacije. Prijemni je stvarno specifičan i teško je izaći na njega kada nisi upućen u to kako izgleda, a svaki put je drugačiji i jako je naporno. Plan je bio da već od januara krenem sa časovima, ali se to nije desilo. Na kraju januara još nisam imala osmišljen ceo program i već je krenula da me hvata panika jer sam mislila da će mi trebati mnogo više vremena da se spremim nego što zapravo jeste. Pre početka spremanja rekla sam sebi da ne smem da dozvolim da izađem na prijemni sa ikakvom trunčicom sumnje u sebe, jer za to zaista nema mesta. Ima već previše stvari na tom prijemnom koje mogu da te poljuljaju, da ti poremete koncentraciju i samopouzdanje, da bi ti sam sebe dodatno poremetio nesigurnošću. Cilj mi je bio da se spremim najbolje što mogu, pa onda šta bude biće.
Šta podrazumevaš pod tim psihičkim pripremama?
Moraš da budeš spreman za neku vrstu terora koji te čeka u toku užeg kruga. Kad krećeš na prijemni, ne možeš da budeš ni 0,1 posto siguran da ćeš proći jer je prijemni jako subjektivan. Možeš da se spremiš beskrajno dobro i da budeš zaista zadovoljan, ali da se jednostavno tom nekom ko odlučuje to ne dopadne. Zato ne smeš da dozvoliš sebi da te bilo šta poremeti. Ja sam to dozvolila sebi zbog jednog komentara u širem krugu. U tom trenutku me nije poremetio, ostala sam pribrana i jako pozitivna, ali kad sam izašla, ja sam odustala, isplakala sve suze ovog sveta, i bila sam sigurna da je to kraj i da nikad neću upisati Akademiju. Iako sam bila zadovoljna svojim izvođenjem, zbog tog jednog komentara ja sam sebi ubacila nešto u glavu. U toku užeg kruga svi smo se susretali sa mnogo kritika profesora od kojih su neke bile jako negativne. Ljudi su sa nekih časova odlazili zaista unezvereni. Mentalno stanje o kome govorim podrazumeva da apsolutno ne sme da postoji „ne mogu“, „ne umem“, „ne znam to da uradim“ samo treba da uradiš šta se traži, pa bilo i najgore na svetu. Naravno da će, kad uradiš nešto mnogo glupo, neko da ti kaže da je glupo i da promeniš to, ali u tome ne treba da čuješ da je glupo, nego da treba da promeniš i da shvatiš to kao dobronamernu kritiku, jer svi oni imaju za cilj da ti pokažu kako treba. A postoje i mnogi ljudi tamo koji će pokušati da te poremete da bi videli tvoju reakciju. To su nam svima radili i tek će raditi tokom studiranja. Ceo taj svet je takav, ali spremna sam na to i ne smeta mi, jer je jako izazovno, a možeš da vidiš i svoju reakciju, koje nisi ni bio svestan jer ti se tako nešto nikad do sad nije desilo. Samo ne smeš da dozvoliš da te išta poremeti.
Kako si se osećala tokom polaganja?
Ja inače imam tremu, ne onu lošu, već pozitivnu. Ali fascinantno mi je što je nisam imala na prijemnom. Dan pred polazak u Beograd bila sam ubeđena da ću tog dana imati tremu, ili makar biti uzbuđena. Kada je došao taj dan, uzbuđenje koje sam osećala bilo je manje od onog koje imam dan pred neku premijeru. Isto je bilo i na dalje i dan pred prijemni sam mislila da to nije dobar znak i da će me sutra stići sve. Na dan prijemnog sam se probudila, tražila oko sebe tremu i nisam mogla da verujem da se to dešava. Na fakultetu je bila mnogo lepa atmosfera, i tada sam se već pomirila sa tim da nemam tremu, tu je nešto malo, ali ništa preterano. Rekla sam sebi da ću ići nasmejana, ali mnogo je nezgodno što je to bukvalno tvojih pet minuta kad moraš da pokažeš apsolutno sve, ne samo sve što si spremio za prijemni, već celog sebe. Ako se ne pokažeš tad, ode ti ceo prijemni, a stvarno je šteta da ti trema to upropasti. Mislim da nisam imala tremu zato što sam poslednjih mesec dana pred prijemni intenzivno razmišljala o njoj, dve nedelje pre prijemnog ona me je totalno pojela. To se na kraju ispostavilo kao dobro jer sam tada ispraznila sve kapacitete treme i onda mi je posle bilo lakše. A da je tad nisam imala, onda bi me verovatno stigla na prijemnom. Mnogo mi je drago što sam uspela sebi da objasnim da ne smem da dozvolim da me trema poljulja, baš zbog toga što sam se toliko spremala i dala sve od sebe da to ispadne dobro.
Sa kakvim si se preprekama susretala?
Pre prijemnog mi se desilo nekoliko baš loših stvari i to su mogle da mi budu prepreke ali ja to nisam dozvolila. Ne bih oprostila sebi da izađem nespremna na prijemni ili sa imalo sumnje, i rekla sam sebi da ne smem da dozvolim da me takve stvari poremete, i nisu. Međutim, prepreke su mi bile neke unutrašnje stvari. U nekim trenucima u toku spremanja stalno sam sebi pričala „to mora da bude vrhunac monologa, tu moraš da se rasplačeš, to mora ovako“, a ne mora. Kad kažeš da mora, onda pritiskaš sebe i tad nikad neće da izgleda onako kako si zamislio. Onda si sam sebi prepreka zato što si ubacio nešto što nije ni dobro ni tačno u svoju glavu. Uz pomoć Miloša Cvetkovića, glumca Narodnog pozorišta koji me je spremao, nekako sam prestala to da radim. Tekst je postao deo mene i ja sam postala deo njega i onda sam ga svaki put pričala iskreno. I tokom užeg kruga se desilo par sitnica, ali u svakoj sekundi sam se vodila mišlju „ne razmišljaj o tome da li možeš, jednostavno moraš“. Znala sam da će mnogo lakše da mi bude da sad uradim to nego da posle ceo život plačem što nisam upisala ono što sam htela.
Kakva su tvoja očekivanja od glumačke akademije?
Stvarno jedva čekam početak studiranja, zato što želim da naučim beskonačno mnogo stvari i beskrajno sam uživala tokom užeg kruga, koji je kao mini studiranje – ono što te čeka naredne četiri godine to je bilo u tih nedelju dana. Očekujem jedan ogroman napor, zaista sam spemna za to. To očekujem i zbog priča starijih studenata, a i na osnovu ovog užeg kruga. Ne znam koje reči da upotrebim da objasnim koliko jedva čekam taj napor, jer uživam u njemu. Jeste da ume da bude mnogo iscrpljujuće, do tačke da nisi više siguran da možeš da hodaš od fizičkog umora, ali očekujem i volela bih da steknem mnogo znanja i verujem da hoću, zato što je to fakultet koji su završili mnogo veliki ljudi, i smatram da još uvek može da pruži onoliko znanja koliko je pružao nekada. Kada uporedim svoja očekivanja od srednje škole sa onim kako je bilo, mogu da kažem da je bilo čak mnogo lepše nego što sam zamišljala, i nadam se da će tako biti i sa Akademijom, pošto je već zamišljam kao najlepši period života.
Šta bi volela da postigneš u svojoj karijeri?
Imam cilj da vratim Sonju Savić na našu scenu. Ona mi je, inače, omiljena glumica. Možda će zvučati ružno da kažem, ali mislim da nam fale filmska i pozorišna scena, makar onakve kakve su nekad bile. Imamo mi izuzetno kvalitetne glumce trenutno, ali ova hiperprodukcija je toliko uzela maha. Za pozorišta van Niša ne mogu da pričam jer ih nisam videla, ali za film mogu jer vidim šta se snima. Sada se snima samo da bi se što pre snimilo, a da li je to kvalitetno i dobro odrađeno, to više nikog ne interesuje. To je jako glupo i mnogo tužno. Stvarno je tužno, zato što je to skrnavljenje jedne umestnosti. Ne znam u čemu je stvar, možda ću shvatiti tokom studiranja. Volela bih da nađem ljude koji isto tako razmišljaju, a sigurna sam da ih ima, volela bih da se ljudi osveste i shvate šta je dobro, i volela bih budem neko ko će tome doprineti. Nekako zvuči smešno da ja kao pojedinac koji je tek upisao prvu godinu to uradim, ali zaista imam cilj da dam sve od sebe da se vrati na našu filmsku i pozorišnu scenu nekadašnji kvalitet. Imam za cilj da dam onoliko koliko kao pojedinac mogu da se to prekine dok nije došlo u onu krajnost koja se trenutno sluti. Nemam ništa protiv toga da se sve prihvata zato što verujem da od svega može dobra stvar da se napravii, ali mislim da ja neću biti neko ko to radi, ne zbog svog ponosa ili zato što je to ispod mog nivoa, nego zato što to ne vodi ničemu. Snimanje samo da bi se zaradile pare mi je grozno, iz prostog razloga što mislim da je to vređanje jedne umetnosti i vređanje svih onih ljudi koji su nam ostavili predivne stvari, koji su ceo svoj život posvetili glumi. Stvarno ne bih imala obraza da posle velikog Nebojše Glogovca i Sonje Savić radim tako nešto. Radije se ne bih bavila ovim poslom nego da se prepustim tim vodama, koje su trenutno ogromne i koje ne znam dokle će da stignu.
Glumila si i u Akademskom pozorištu. Reci mi nešto više o tom iskustvu.
Obično kažu za mene da se mnogo brzo integrišem u novu sredinu, da se jako brzo osećam kao da sam celog života tu i da se ljudi iz te sredine osećaju isto. Tako je bilo i sa Akademskim, i to već od drugog meseca mog bivstvovanja tamo. Atmosfera je jako glumačka i jako umetnička, što meni mnogo odgovara. Ne učiš samo od reditelja, nego i od svih ljudi koji su tu godinama. Nekako se oseća u vazduhu to znanje. Svi su prijateljski nastrojeni jedni prema drugima, svi su raspoloženi da ti prenesu znanje, a to je najlepše od svega. Kad god se radi nešto, radi se zajedno, a taj timski rad mi je omiljen. Spremanje predstave je grupni rad, pomažemo se međusobno, dajemo savete, i to je predivno. Ni u jednom trenutku nisam osetila u Akademskom pozorištu neku vrstu rivalstva ili zavisti, a ima toga u glumačkom svetu, te sujete, što je po mom mišljenju jako nepotrebno i ružno, jer svi smo tu zbog jedne stvari, svi istu stvar volimo i njoj težimo, pa onda nema razloga da se ne volimo.
A na prijemnom? Ima li tamo rivalstva?
To je diskutabilno, stvarno ne znam da li ga ima zato što ga ja nisam osećala. Baš sam se pitala da li ću osećati to u toku užeg kruga. Ne bih mogla sebi da zamerim i da je bilo tako, jer se 370 kandidata bori za 10 mesta, i ne možeš nikome zameriti ako se oseti takmičarska atmosfera. Ali ja je nisam osećala, štaviše, baš smo se u užem krugu nekako svi zavoleli, zbližili za tih nedelju dana i bilo je mnogo lepo, a kažu i profesori i stariji studenti da to obično ne bude tako. Možda je samo na momente bilo rivalstva, ali smo se i međusobno pomagali. Zajedno smo radili vežbe dikcije, vežbali scenske pokrete ili imitacije životinja. Za neke ljude iz užeg kruga mogla bih da se zakunem da ih znam ceo život, stvarno smo se toliko zbližili. Bila je to predivna atmosfera i predivno iskustvo, i mnogo sam naučila, zaista je bilo neprocenjivo. Sve osobe sa kojima sam upisala godinu su mi već jako drage, ali sa dve-tri sam već najbolji drugar. Baš sam se sa nekim ljudima odmah ukapirala i tih sedam dana samo bili nerazdvojni. Mogu da zamislim kako će nam biti tokom studiranja, pogotovo što je Akademija takva da se dan i noć provodi na njoj, od jutra do mraka bez prestanka. To je jedna desetočlana porodica plus profesor koji drži klasu.
Postoji li neki recept za uspeh koji koristiš?
Možda će zvučati kao kliše, ali važno je nikad ne odustajati od svojih snova. Ali ne može samo da se želi, jer nisu u pitanju samo talenat i želja, nego mora mnogo da se radi. Smatram da sam u toku spremanja dala stvarno sve od sebe, ali kad se dođe do prijemnog, tad apsolutni fokus mora biti samo na tome i u tom trenutku ne sme postojati ništa drugo. Dok je trajao prijemni, za mene stvarno ništa drugo nije postojalo, a mesec dana pred prijemni nisam izlazila, društvene mreže sam minimalno koristila, zato što sve to oduzima pažnju i koncentraciju, puni ti mozak nepotrebnim stvarima. Hoću da kažem da je sve to deo spermanja i da je mnogo odricanja potrebno da bi se došlo do cilja. Ne samo da bi upisao Fakultet dramskih umetnosti ili da bi postao dobar glumac, nego i za bilo šta drugo. Mislim da je potrebna apsolutna posvećenost, mnogo odricanja i, naravno, mnogo rada da bi se ispunio neki cilj.