Piše: Snežana Đorđević
Iza sedam brda, iza sedam mora i sedam gora, živela jedna aždaja i jednog dana se probudi i reče:
“Ček, ček prijatelju, a gde ja to živim? Hajde malo da osmotrim teritoriju.”
Aždaja izađe iz svog gnezda, dunu tihi povetarac i ona slučajno kinu tako snažno da poče da duva jak vetar.
Ljudi se uplašiše od jačine zvuka.
Poče vreme tame, iako je prisutna svetlost dana.
Poče vreme slično onom kada su vladale kuge i šuge.
Ljudi zamandališe vrata i pozatvaraše se u svoje domove.
Ulice ostaše puste.
Sve nestade. Trgovački putnici ostaše u svojim kućama. Vašari postaše pusti.
“Niđe nikog ni leka da potraži.”
Sve postade tiho “kao na turskom groblju”.
I krvnički neprijatelji se uželeše međusobnih kavgi.
Aždaja, videvši šta bi, počeša se po glavi i nastavi:
“O, tako mi sveta i veka, šta je to sa ljudima pa se ovako plaše od mačijeg kašlja?! Nisam namerno. Mora da sam ja bolesna, samo mi to niko nije rekao, možda sam bolesnija i mnogo više nego što se vidi. Bolje da se povučem u svoje odaje, da ne remetim javni red i mir. Spavaću dok ovo ne prođe, a kad čujem žagor ljudi, probudiću se ponovo.”
I vrati se aždaja u svoje leglo da odboluje, za svaki slučaj.
Ljudi, videvši da nje nema, počeše malo po malo normalno da žive, ali ipak obazrivo gledaše i svetlost dana.
Kako se sve, lagano, skoro pa vratilo u normalu, jedan od trgovaca na pijaci reče: “Eh kako je teško, niti tamo niti ovamo, da je bar neka nepogoda, suša, grad, pa da znamo na čemu smo. Ovakav život, ni idi mi, ni dođi mi.“
Jedan meštanin reče: “Imam 92 godine, i ako se dobro sećam, ovo nije prvi put da je neka aždaja kinula. Zašto je sad ovaj period toliko opasan a ostali periodi nisu bili toliko kobni? Pre nego što vrag odnese šalu i mene zajedno sa njom, ima li stvarno razloga da se ne viđam sa unučićima, bar još neki put, dok sam koje kude, tu i tamo, ovde, živ?“
Jedna mlada devojka dodade: “Lako je vama, vi ste proživeli život, a ja jadna, kako da se udam ako ova situacija potraje još koju godinu, prolazi mi vreme a ni muža ni dece nemam. Ko će me hteti posle?!“
Mladić dobaci: “Trebalo bi da ubijemo aždaju, ne znamo koliko će zla da nam nanese, ne znamo kad će ponovo da kine, a i moćna je, može sve da nas pobije. Bolje mi nju, nego ona nas.“
Drugi mladić stade zbunjen: “Pobratime, nije problem, hajde, mada ja mislim da je to više do bolesti a ne do aždaje. Ja ne vidim sa kime i čime treba da se mačujem.“
Čuvši to, jedan profesor doktor, hirurg najvišeg reda, dok kupovaše jabuke od postarije gospođe, dobaci:
“E moj sinko, dok mi sastavljamo kraj s krajem, ti bi da gineš, da se biješ, da se dokazuješ, pa da, da je ubijemo, ono što se kaže, meni ni iz džepa ni u džep, šta su 30 komada po tuđem gluteus-u, pa i jedna aždaja manje-više. Šta me se pa tiče, radi šta ‘oćeš, ja da živim ovako više ne mogu, a ne znam ni gde ću ni šta ću.“
Postarija gospođa nonšalantno dodade još jednu jabuku na tas vage i reče: “Sinko, bilo je i gorih dana, još malo, sačekaj, polako, pa će svima da bude dobro. Navikne se čovek i na dobro i na loše. Moraš to da naučiš. Da se snađeš. To ti je život.“
Priča bi bila još zanimljivija da je odatle potekao onaj štos: “Ko ne sluša babu, sluša lajf kouča“, mada nije isključeno da je to rečeno u nekoj sličnoj situaciji. Inspiracija za ovu priču iz dalekog grada je došla iz priče o modelu ponašanja ljudi u stresnim situacijama prema Hans Seliju (Hans Selye), osnivaču teorije stresa, o kome nam je malo detaljnije i preciznije ispričala doc. dr Milica Čolović, profesor Psihologije na Univerzitetu Singidunim.
Mi smo, kao i ovi ljudi iz dalekog grada imali malo neočekivanog neprijatelja. U aktuelnoj situaciji nemamo taj luksuz da se suočimo sa onim koga fizički možemo da vidimo i da na osnovu toga ili pobegnemo ili uđemo u neki vid borbe sa njim”.
Nismo imali na raspolaganju opciju kako i da li da napadamo aždaju, ostalo nam je samo „umotavanje u različite šablone ponašanja“. Dok su se i neki ljudi u toku vanrednog stanja susreli sa nezgodnim situacijama i prolazili kroz fazu samo mi je još ovo falilo pa da stvarno uzmem kanap i da biram granu za koju ću da se obesim, drugi su pak nalazili sebi različite zanimacije kako bi ispunili vreme na najbolji mogući način i da naprave od ovog dela života najbolji deo svog života.
Kao što kaže profesorka Milica: “Generalno svi teško podnose loše situacije i neprilike kao što su zemljotresi, poplave, druge prirodne katastrofe i tome slično. Sve to relativno kratko traje i svi mi imamo biološki odbrambeni mehanizam ‘bori se ili beži’ koji je automatski, potpuno nesvesno, u cilju preživljavanja javlja u tim situacijama. U prvoj fazi uzbune ili alarma, prema teoriji Hansa Selija. Nakon ove faze, javlja se faza otpora, u kojoj nakon početnog šoka u kome nam je prevashodni cilj bio da preživimo, počinjemo racionalno da procenjujemo i sagledavamo situaciju i okolnosti u kojima smo se našli. Tada možemo svesno da testiramo realnost, biramo i isprobavamo strategije koje će nam omogućiti da što brže i efikasnije rešimo ili prevaziđemo datu situaciju, odnosno da se konačno adaptiramo na nju, što ujedno predstavlja i poslednju fazu opšteg adaptacionog sindroma prema Seliju. Problem nastaje ako se druga faza – faza otpora − prolongira i potraje duže vreme, jer dolazi do iscrpljivanja našeg organizma koji troši svoje biološke potencijale nastojeći da se prilagodi novonastaloj situaciji, tako da može doći do pojave najrazličitijih bolesti adaptacije, od klasičnih psihosomatskih nelagoda, preko razvoja nekog specifičnog oboljenja iz neurotskog spektra, do klasičnih fizičkih i fizioloških bolesti i tegoba različite kliničke slike i intenziteta. Kako ova faza borbe sa nevidljivim neprijateljem već predugo traje, ljudi nastoje na sve moguće načine da se adaptiraju i najčešće strategije koje koriste u tu svrhu su upravo krajnosti, koje nikada nisu dobre i ne daju adekvatne rezultate. Jedna je preterana zabrinutost i preopterećenost situacijom sa korona virusom uz kompulzivno i potpuno neselektivno praćenje svih dostupnih medijskih sadržaja, dok je druga potpuna negacija ili minimiziranje celokupne situacije uz zagovaranje različitih teorija zavere.”
Činjenica je da ovo stanje predugo traje tako da smo iscrpeli svoje biološke resurse. Imamo ‘mirno tlo’ a i dalje postoji opcija da ‘možemo da umremo’. Ljudi koji imaju problema opterećuju sebe i svoju okolinu, gube poverenje u sve oko sebe, pa i u sebe same. Stariji ljudi u ovakvim situacijama mahom preuveličavaju stvari, beže od stvarnosti ili minimalizuju situaciju. Mlađi, kao što to rade mladi − dižu bunt, revolt je prisutan na svakom koraku, osećanje mržnje dostiže novi prag iz dana u dan.
“Posle prvog udara, šoka i faze uzbune (alarma), ušli smo u fazu otpora i problem je zapravo nastao što se ta faza previše odužila. Zato nam, kao najbolja, ostaje solucija, da ne idemo iz krajnosti u krajnost, već da budemo odgovorni prema sebi i prema drugima, ali u što normalnijoj meri. Što je situacija neizvesnija u ljudima se sve više rađa potreba za kontrolom kako bi umanjili osećaj anksioznosti. Bilo bi dobro da osmislimo svoj život, iskoristimo vreme koje provodimo sa sobom na najbolji mogući način, u smislu da ponovo otkrijemo svoju suštinu, koju smo zbog raznoraznih životnih obaveza i okolnosti negde prigušili, i da vidimo šta je to što nas čini srećnima, da se prepustimo tome, da pokušamo da uživamo i živimo uprkos virusu, da prestanemo da se bojimo raznih stvari, jer se masa njih nikada neće desiti, a naš mozak nema baš razvijenu sposobnost da u prvi mah razlikuje da li nam se nešto zaista dešava ili smo ga samo umislili, i telo pokreće gore opisane odbrambene reakcije u situaciji stresa. Naše telo, čak na isti način reaguje i kada se mnogo obradujemo i kada se mnogo razočaramo, ista je telesna reakcija na jaku iznenadnu promenu bez obzira na njen kvalitet, otpočinje automatski biološki odgovor i prva faza opšteg adaptacionog sindroma koji je Seli opisao. Pomeranje glavnog fokusa sa virusa omogućiće nam da jasno sebi kažemo da je to deo realnosti koji, kao i mnoge druge, ne možemo u potpunosti da kontrolišemo i da je potpuno u redu biti uplašen, ali ne i dozvoliti da nas to parališe i zaustavi naš život. Kontrola koju možemo ostvariti u aktuelnoj situaciji odnosi se na preuzimanje odgovornosti i prema sebi i prema drugima kroz adekvatan odnos i pridržavanje propisanih i preporučenih mera zaštite i, naravno, nastavljanje održavanja higijene, koje je valjda bilo prisutno i pre korone.”
Važno je da umemo da preuzmemo odgovornost i kontrolu u kontekstu da osmislimo sopstveni život u novonastaloj situaciji.
Na prvu loptu, virus kao virus, ni prvi ni poslednji, mada ovog puta, stvar nije tako jednostavna.
Dobili smo i prateći bonus paket dugotrajnog suočavanja sa strahovima koji se nalaze na mnogo dubljem nivou, kao što su egzistencijalni strahovi, strah od samoće, usamljenosti i strah od smrti.
Doc. dr Milica je objasnila da postoji ogromna razlika između osećanja usamljenosti i fizičke samoće uopšte: “Većina ljudi ne razlikuje usamljenost od samoće. Fizička samoća nije isto što i usamljenost. Usamljenost je osećanje nedostatka povezanosti, osećaj da nas niko ne razume i subjektivni osećaj ‘odsečenosti’ od drugih ljudi u međuljudskim odnosima.”
U daljem razgovoru, dođosmo i do osvešćujuće, u žilu udarajuće i u srž poentirajuće opcije:
“U životu nam je potrebno da imamo barem jednu, eventualno dve osobe, ispred kojih možemo da stanemo apsolutno emocionalno goli i da znamo da nas neće odbacivati ili osuditi za bilo šta. Osim toga, važno je da imamo i nešto u čemu smo briljantni, da se tome vraćamo uvek kada nam je teško i da odatle crpimo snagu koja nam je potrebna da istrajemo i prevaziđemo svoje limite, pogotovo kada dođu teške i izazovne situacije, koje su neizbežne u svakom životu, kao što je i ova trenutna.”
Tačno je da je mentalnu higijenu održavati lako ako znamo kako.
Kao što tiha voda breg roni i prirodni tok stvari zrno po zrno daje pogaču, tako i manjak odgovornosti prema sebi i drugima, nedostatak stabilnosti i fleksibilnosti u svakodnevnom ponašanju na duge staze može da dovede do nepoželjnih psihičkih i fizičkih simptoma.
A sada, pitanje za vas, prema trenutnoj emociji, šta biste vi uradili da živite u dalekom gradu, da li biste otišli da napadnete aždaju, živeli normalno ili pak nešto treće?
Jedan profesor je rekao da je statistika tačan zbir pogrešnih podataka (uzoraka).
Kako vam se čini, kakva bi statistika bila u tom dalekom gradu, koji procenat ljudi bi postupio isto kao i vi?
Koliko ljudi slično razmišlja kao junaci iz priče?
Kako i da li uopšte ljudi u dalekom gradu vode računa o mentalnoj higijeni?