Piše: Petra Manojlović
Foto: Pexels
Svako od nas se bar jednom rasplakao zbog filma, a mnogi imaju priču kojoj se iznova vraćaju. Postavlja se pitanje da li filmovi predstavljaju sigurno utočište ili beg od sopstvenih osećanja.
U vremenu koje je sve bučnije, a u kojem pravo slušanje i razumevanje postaju retkost, umetnost često preuzima ulogu prostora u kojem se emocije lakše ispoljavaju.
Filmovi su sastavni deo savremenog načina života.
Oni nisu samo zabava, već predstavljaju snažne psihološke procese koji utiču na naše emocije, raspoloženje, ali i na određene fiziološke procese u telu. Različiti filmski žanrovi utiču na različite delove mozga, podstiču lučenje hormona i izazivaju različite emocionalne reakcije.
Iako smo svesni da je reč o fikciji i da posmatramo sudbine ljudi koje ne poznajemo, dirljive scene često izazivaju iskrene emocije. U tim trenucima ključnu ulogu ima empatija — sposobnost da osetimo i prepoznamo tuđu patnju.
Kroz tuđu priču često lakše dolazimo do sopstvenih osećanja koja u svakodnevici ostaju potisnuta.
Film kao emotivni okidač
Film često deluje kao bezbedan prostor za suočavanje sa emocijama, upravo zato što gledalac nije njegov neposredni učesnik..
Posmatrajući tuđu priču sa određene distance, publika može da se emotivno uključi bez osećaja lične ugroženosti.
Takva distanca omogućava lakše prepoznavanje i prihvatanje sopstvenih osećanja, koja u svakodnevnom životu često ostaju potisnuta ili zanemarena.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Za razliku od stvarnih životnih situacija, u kojima su emocije povezane sa odgovornošću, strahom ili očekivanjima, film nudi prostor u kojem je dozvoljeno biti ranjiv.
Upravo ta sloboda čini film snažnim emotivnim okidačem, koji pokreće procese samopreispitivanja i emocionalnog rasterećenja.
Prepoznavanje sebe u tuđim iskustvima
Nekada nije potrebna velika radnja da bi se prepoznali snažni osećaji — dovoljan je pogled, tišina ili rečenica izgovorena u pogrešno vreme.
Upravo u tim trenucima filmovi i serije pogađaju ono što u svakodnevnom životu često ostaje neizgovoreno.
Gledati Carrie Bradshaw u ranim dvadesetim znači maštati o pisanju kolumni, ljubavnim dramama i „Cosmopolitan“ koktelima, verujući da je moguće izgraditi sopstveni Sex and the City život.
Međutim, kako godine prolaze, fokus se pomera. Monica Geller, nekada doživljavana kao naporna zbog opsesije redom i kontrolom, postaje potpuno razumljiva u trenutku kada i sami pokušavamo da uskladimo posao, odnose i svakodnevni haos.
Slično prepoznavanje događa se i u filmu Her. Iako je u centru neobična ljubavna priča između čoveka i veštačke inteligencije, suština filma je osećaj usamljenosti i potreba za bliskošću u svetu u kojem su ljudi stalno povezani, ali sve ređe zaista bliski.
Gledaoci se lako identifikuju sa likom koji traži razumevanje, pažnju i emocionalnu sigurnost — potrebe koje prevazilaze vreme i tehnologiju.
Film Lady Bird donosi drugačiji, ali jednako prepoznatljiv ugao.
Kroz priču o odrastanju, odnosu sa roditeljima i pokušajima da se pronađe sopstveni identitet, publika se suočava sa sopstvenim greškama, promenama i očekivanjima koja dolaze spolja.
Naš odnos prema fiktivnim likovima uvek počiva na iskustvima iz stvarnog života. Nismo izolovani posmatrači — sopstvene ljubavi, razočaranja i prijateljstva čine filter kroz koji posmatramo njihove priče.
Ono što fikciju čini posebno važnom jeste činjenica da sa njom nema posledica.
Možemo biti više Monica ili Phoebe, Carrie ili Charlotte, bez objašnjavanja, osećaja krivice ili društvenih etiketa. Filmovi i serije postaju ogledalo našeg rasta.
U njihovim pričama prepoznajemo sopstvene neuspehe i pobede, ali bez tereta srama i stida. Oni nas prate kroz različite životne faze, teše kada posumnjamo u sebe i podsećaju da svaka verzija nas ima pravo da postoji.
Možda je upravo u tome čarolija fikcije — u mogućnosti da, bez pritiska, otkrijemo ko smo postali.
Nekada mislimo da nam umetnost pruža beg, ali istina je da se kroz nju vraćamo sebi.
U vremenu ubrzanosti, umetnost postaje jedan od retkih prostora tišine u kojem je dozvoljeno zastati. Film nam ne govori šta da osećamo, niti nameće odgovore. On nam, pre svega, dozvoljava da konačno osetimo.
