MUZIKA ZA ZDRAV DUH (1)
Piše: Velibor Velja Petković
U godini sa dve sedmice kupio sam prvu dugosvirajuću (LP) gramofonsku ploču i otišao s drugom iz razreda na prvi rok-koncert. Čast da zasvira na radio-gramofonu marke „Iskra Portorož“, statusnom simbolu radničke klase, imao je album „Među zvezdama“ beogradske YU grupe. Posle nekoliko stotina singlova koje su kupovali moji roditelji, uglavnom prateći festivale zabavne i narodne muzike, bila je to prva longplejka u našem domu. Pobožno smo podigli teški drveni poklopac i pazeći da se feder koji ga je držao ne presavije, ugurali vinil pod gramofonsku iglu.
Skoncentrisani na tu hirurško-muzičku intervenciju, trgli smo se kad su braća Jelić zagrmela o „padu zvezda“ koje srećom nisu bile crvene, inače bi moj otac ozbiljno ugrozio svoj status starijeg vodnika prve klase u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Preslušali smo četvrti album najjugoslovenskijeg benda u istoriji SFRJ, majka je rekla da je odličan, iako sam znao da su joj miliji uglađeni „zabavnjaci“ sa „Opatije“ i „Beogradskog proleća“, a ćale je priznao da ga opasno nervira refren pesme „Opasno te volim“, jer se ponavlja do ludila.
Spakovali smo ploču u omot, da se ne zagreva i iskrivi dok moji slušaju radio, a ja sam je pažljivo odneo u momačku sobu i stavio na počasno mesto, na radni sto, naslonivši je na zid kako bih mogao da je gledam i uživam što je imam. Prethodno sam detaljno proučio sve što se moglo videti i pročitati na omotu, a to što je izdavač bio zagrebački „Jugoton“ bilo mi je sasvim logično, jer se slagalo sa imenom grupe.
Iste te 1977. godine je kragujevački bend „Smak“ objavio album „Crna dama“ u luksuznom omotu kakav do tada nismo videli. Moj drug iz detinjstva, tuzlanski jaran Zlatko, tvrdio je da je „S.M.A.K.“ skraćenica za „Samostalna muzička akademija Kragujevac“ i već je imao prvu njihovu LP ploču koja se zvala isto kao i grupa, samo „Smak“. Nju je objavila RTV Ljubljana 1975. godine, baš kada sam se sa mojima preselio iz Bosne u Niš. Malo stariji od mene, Zlatko je brže shvatio da osim pastirskog roka „Bijelog dugmeta“ postoje i drugačiji rokenrol zvuci, tako da je preko singlova uveo i mene u svet „Šumadijskog bluza“.
Zimske raspuste sam provodio u selu Poljice, tridesetak kilometara od grada soli, tako da sam te dane iskoristio i za muzičko obrazovanje, oduševljavajući se pesmom „Satelit“ i instrumentalom „Ulazak u harem“. Moj drug Zlatko Krpo, po majci Hercegovac, morao je da žrtvuje omot maksi singla da bi sačuvao ploču, na kojoj je bila i „Plava pesma“. U to vreme socijalističke slobode na slici koja je krasila omot bio je Arapin u odelu koji čita novine u nekakvom prevoznom sredstvu koje bi moglo biti i kombi i brod, dok iza njegovih leđa osam zabrađenih žena slobodno pokazuje gole grudi i leđa do nogu. Za učenike sedmog razreda bilo je to previše, procenila je teta Bisa, ali čim sam se vratio u Niš, odmah sam otrčao do grada da kupim baš tu ploču, jer bez slike, „Ulazak u harem“ nije bio upečatljiv.
Sa tako malo godina, na početku tinejdžerskog doba, teško je donositi samo mudre odluke, tako da smo još pomalo slušali i „Bijelo dugme, u duhu njihovog trećeg albuma „Eto, baš hoću!“, mada mi se blesavost britanskog pank benda „Sex pistols“ više sviđala. Nismo imali prilike da ih čujemo ali sam u nekim novinama čitao koliko nerviraju kraljicu „i njen fašistički režim“, tako da je i sama priča o tome uticala da ih zavolimo. Stvar „nije bila u jajima“, već u slobodi koju nam je muzika pružala, tako da smo oduševljeno dočekali i prvi album skopske grupe „Leb i sol“ tokom godine u znaku dve sedmice, što je obećavalo čist dobitak.
Vesko, sa kojim sam sedeo u školskoj klupi i trenirao fudbal u pionirima Radničkog, imao je sličan smisao za humor i muziku, tako da smo jedva dočekali da neka od velikih grupa dođe i u naš grad. Ne slučajno, bio je to „Smak“ posle snimanja „Crne dame“ u Londonu, što je već bio znak velikog uspeha. Verovatno karta nije bila jeftina ili smo mi bili premladi, uglavnom, samo nas dvojica smo kupili ulaznice i krenuli jedne večeri prema Hali Čair. Usput smo sreli školskog druga koji je gluvario ispred zgrade i začudio se što se u sumrak udaljavamo od našeg armirano-betonskog Bulevara Lenjina. Kad smo mu rekli da idemo na koncert i on uspeo da proguta ime „Smak“, brzo se snašao i klimnuo glavom: „A, znam, austrijska grupa, sluša ih moja sestra!“ Tako su nam Točak i ekipa zauvek ostali „Austrijanci“.
Dan-danas, dok se prisećam tih dana i noć-noćas tkam ove redove na tastaturi kompjutera, vidim dva klinca iz OŠ „Vožd Karađorđe“ kako srećni i pomalo uplašeni ulaze u gužvu sportske dvorane na Čairu, hrabro se probijaju do bine i, da ne bi smetali starijima, idu desno do gigantskih zvučnika. Ubrzo će shvatiti da to nije najbolje mesto, jer su sve vreme izloženi zvučnim udarima koji će ih narednih nekoliko dana učiniti gluvim za sve što nije glasno vikanje, ali vredelo je, jer Radomir Mihajlović Točak je mistik sa gitarom čija muzika razgovara sa publikom, još intenzivnije nego sa ploča.
Ako mnogo toga nismo baš razumeli, ne žalimo, jer Točka nisu razumeli čak ni neki koji su sa njim zajedno nastupali, iako su nas, apsolutne početnike, brzo i lako očarali, naročito pevač Boris Aranđelović i bubnjar Slobodan Stojanović Kepa. Sećam se i bas gitariste koji se zvao isto kao sadašnji predsednik Hrvatske – Zoran Milanović, a nisam siguran da li je za klavijaturama bio Laza Ristovski ili Miki Petkovski, njihova makedonska prezimena čine sećanje još nepouzdanijim.
Pitao bih mog kuma Veska Garčevića, Crnogorca rodom iz Prizrena, da li se on seća tog detalja, ali odavno živi u inostranstvu, preko Beograda, Beča i Brisela stigao je do Bostona. Izgleda da je zavrteo točak za putovanja na koncertu grupe „Smak“ a mandala je na mene delovala sasvim drugačije: bacio sam sidro u Niš i ovde čekam da se u „skraćenici za Ništa, prestonici Ništavila“ dogodi čudo koje će sve preokrenuti na bolje, lepše i stvarnije.
Nismo se baš pretrgli od odlazaka na koncerte u narednim mesecima ali smo počeli da češće kupujemo gramofonske ploče. Dogovarali smo se da kupujemo različite, kako bismo mogli da čujemo što više novih bendova. Isto tako smo kupovali i stripove „Alan Ford“, naizmenično, i pravili zajedničku kolekciju koja se kasnije rasula u beogradskim studentskim domovima.
Pamtim da smo na naredni koncert zavirili u Karlovcu, gde smo se zatekli na ekskurziji pred malu maturu. Bazajući posle hotelske večere kroz grad ugledali smo plakate za koncert „Bijelog dugmeta“ i raspitujući se kod meštana stigli do prepune sportske hale. Redari na ulazu su nas pustili da uđemo i tako smo prisustvovali euforiji kakvu smo do tada videli samo u TV dokumentarcima o „Bitlsima“. To nam se jako dopalo i verovatno uticalo da počnemo da tragamo za muzikom koja ne samo da odlično zvuči, poput prvog albuma skopske grupe „Leb i sol“ objavljenog magične 1977. godine, već i za zvukom koji nas pokreće da skačemo poput divljaka u plemenskim ritualima.
Pank je bio takva vrsta muzike, a zagrebačko „Prljavo kazalište“ prvi takav jugoslovenski bend čiji je debitantski album stigao u Niš. Nismo imali sreće da nastupe kod nas, pa smo odrastali uz muzički gemišt (s mineralnom) iliti špricer (sa soda vodom), odlazeći uporedo na koncerte niške „Galije“ na Medicinskom fakultetu ali i gimnazijskog benda „Alex punk Company“ koje sam prvi put slušao u sali Mesne zajednice „Ćele kula“. Ubrzo su promenili ime u „Fleke“, a još kasnije redovno nastupali na klupskim svirkama pod dinastičkim imenom „Dead Carrington“.
Nismo propuštali ni vikend nastupe sastava „Melanholik“ koji je u Domu mladih svirao strane hitove i tako nas uveo u svetsku rok kulturu. Otkrili smo stariju muziku i „duvanskim putem“ Erika Bardona stigli do Vudstoka, a otuda različitim puteljcima do početaka rokenrola i još dalje, do džeza uz koji može da se pleše ili plače. „Let’s sing like a dixieland band!“ – na stotine načina, kako ko razume i ume.
Jedan muzičar vodio je ka drugome, Džoan Baez nas je upoznala sa Bobom Dilanom, on je hvalio Vudija Gatrija, pa smo pronašli i njegovu ploču, Luj Amstrong je duvao u trubu i pevao moćnije od skakanja njegovog prezimenjaka Nila po Mesecu, Ela Ficdžerald je plesala s obojicom „obraz uz obraz“, a kad smo uskočili u tu vrtešku, leteli smo ka Rolingstonsima ali i potpuno drugačijoj muzici, od Edit Pjaf i Žaka Brela do Bulata Okudžave i Vladimira Visockog, ne propuštajući da se oduševimo i italijanskim kantautorom koji se zvao Fabricio de Andre.
Mnoge smo slučajno otkrivali, slušajući i čitajući sve što nam je bilo dostupno, razgovarajući sa ljudima i pamteći imena i načine na koje se može doći do dragocenih ploča. Naravno da niko od njih nije dolazio u Niš, ali za koncert je bio dovoljan gramofon ili radio, bez obzira na to da li smo muziku slušali u društvu ili sami, tiho da ne probudimo roditelje koji su legali rano, a ustajali još ranije.
Tako sam jedne večeri u emisiji „Veče uz radio“ Radio Beograda čuo pesmu „Tople usne žene“ i bio očaran što pevač urla bez kompleksa što zvuči sirovo i ne mari za note. Dan-dva posle toga otišao sam prvi put na more, na kampovanje pored Leptokarije, a po povratku u Niš ušao u prodavnicu „Jugotona“ i ugledao album grupe „Azra“. Detaljno sam iščitao sve pesme i zaključio da je taj Branimir Štulić najbolji savremeni jugoslovenski pesnik. To je bilo dovoljno da kupim ploču, a kada sam je stavio na gramofon i odslušao, pobožno sam zaključio da je to muzika za nas, sa pesmama o nama, remek-delo poput Betovenove Devete simfonije ili tako nečega.
S tom razlikom što je Džoni uskoro došao u Niš i priredio nam u Hali Čair najžešći koncert kome sam ikada prisustvovao, tročasovnu katarzu koja počinje od prvog minuta i traje do poslednjeg akorda, pesme koje se slivaju jedna u drugu, bez pauze i bilo kakve priče. Samo je kasnije Balašević imao tako duge koncerte ali garnirane duhovitim pričama između pesama. Voleo sam ih zbog tih razlika.
