Разговарао: Јован Манојловић
Фото: Приватна архива
Шта је псеудоисторија и како се разликује од научне историје?
Негде већ сама реч каже. Псеудо је на грчком нешто што је лажно, дакле ако бисмо дефинисали у једној речи или синтагми то је лажна историја. Но, сам појам је нешто компликованији. Псеудоисторија представља ненаучни поглед на историју, са разним измишљањима, теоријама завере и домишљањима на основу ненаучних, неретко и врло бизарних метода. Она је део псеудонауке или паранауке, и готово свака наука или област имају тог свог псеудо или пара антипода.
Који су најчешћи мотиви иза стварања и ширења псеудоисторијских наратива?
Јако тешко питање. Сигурно да има доста мотива за тако нешто. Сетимо се да је почетак озбиљног ширења псеудоисторије везан за 90-е године прошлога века, које су по свему биле преломне, али и ужасно тешке и туробне. Нажалост, то је било доба и кадасу почеле да се појављују и ничу разне опскурне појаве на медијском небу ондашње Србије (СРЈ) који су започели да масовно шире псеудоисторију. Да ли су они имали неку политичку, идеолошку или неку другу позадину, јако је тешко рећи. Исто тако, колико су имали неку подршку иза сцене, није лако прецизно утврдити у недостатку доказа, али сигурно да је додатно слуђивање народа било корисно и опортуно. Данас, пак, мотиви се крећу од лукративних, до смишљеног и циљаног дезавуисања јавности.
Како псеудоисторијски наративи утичу на друштво и његово разумевање историјских догађаја?
У добу друштвених мрежа у коме живимо нажалост тај утицај није мали и често је потцењен. Није ствар само, мада то јесте главно, да се искривљује историја, догађаји и процесу већ да се потпуно искривљено разумевају и садашњост. Ти наративи не само што подстичу неистину, склоност теоријама завере, него и циљано уништавају поверење у науку као такву, тако да су многобројне опасности. Додајмо на то да се подстиче и површно схватање прошлости, без удубљавања у суштину, јер побогу, написао је на интернету неки псеудоисторичар.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Које су кључне карактеристике псеудоисторијских извора које би требало препознати приликом истраживања?
Најпре да рашчистимо, историјски извори су они на основу којих проучавамо и разумевамо прошлост. Псеудоисотричари немају изворе. Имају скрибоманску хиперпродукцију књига, у којима видимо њихове научне и логичке грешке. Када неко за своје тврдње нема историјске изворе првог реда, када неко не зна језике извора него на основу ко зна чега тумачи историју, занемарујући чињенице, јасно је да се ради о псеудоисторичару. Они су у првом реду незналице, неретко слабо или дефинитивно недовољно образовани људи да би се уопште бавили историјом. Дакако, свако ко није сигуран да ли је неко дело псеудоисторијско или не, може да консултује релевантну литературу, па чак и немали број интернет сајтова и страница које се баве историјском науком на друштвеним мрежама и да просто пита људе.
Како би се псеудоисторија могла користити као алат за политичку или идеолошку пропаганду?
Псеудоисторија је нажалост понегде и званична историја, попут Албаније, Хрватске, затим историје босанскохерцеговачких муслимана и уопште историје Босне из перспективе чак и колега из Федерација БиХ. Доста псеудоисторије је и у бугарској историографији, те делу јавности и (званично) научних кругова у Црној Гори а сведоци смо псеудоисторијског прекрајања прошлости и од привремених приштинских институција у нашој јужној покрајини Косову и Метохији. Видимо да такве тенденције постоје и кад је у питању историја данашње Украјине. Већ из овога је сасвим јасно и то колико је то озбиљан, опасан и убојит алат за идеолошку, политичку и чисто шовинистичку пропаганду. Колико је псеудонаука као таква опасна видимо и на примерима злоупотребе медицине у време пандемија корона вируса, те биологије када су у питању ове нове екстремно леве родне идеологије. Штавише, и код нас постоји један други талас псеудоисторије, који долази из екстремно левих и либералних кругова, који вођени како лукративним разлозима, тако и аутошовинизмом искривљују српску прошлост, једнако као и псеудоисторичари из другог корпуса. При томе, у овом левом корпусу, немало је људи са високим формалним образовањем, али и јасним идеолошким предзнаком чиме у ствари њихови закључци неретко кокетирају баш са псеудонауком. И то је још једна јако опасна замка. Због тога је јако битно одупрети се и псеудоисторији код нас те је маргинализовати потпуно.
На који начин образовни системи могу допринети борби против ширења псеудоисторије?
Колегинице и колеге у основним и средњим школама имају, грубо ћу рећи, чак и обавезу да децу упозоре на то, те мислим да је то битан део образовања из многих предмета, не само историје, пошто је псеудонаука пошаст са којом се суочавају научници разних дисциплина. Наравно, не умањујем одговорност нас на универзитетима или онима који су запослени у научним институтима, музејима, архивима и другим установама. Но, основна и средња школа јесу темељи и ту се треба заиста опрезно, али јасно и недвосмислено оградити од сваке псеудонауке и ученицима усадити критичко размишљање како би се одупрли свакој псеудоисторичарској митоманији.
Који је најчешћи псеудоисторијски мит с којим сте се сусрели у вашој каријери, и како сте га анализирали?
Тога је заиста одвише. Пуно тога постоји, од оне бесмислице да су Срби најстарији, аутхтони народ, преко невероватне ирационалне мржње према византијском цару Константину Порфирогениту који је мртав више од хиљаду година, па до разних теорија завере који су скопчани са псеудоисторијском митоманијом. Велика, да се тако изразим, жртва псеудоисторије из свих аспеката јесу Косовска битка и њене последице, као и све што је из овог догађаја произашло кроз историју. Једини одговор су чињенице, историјске чињенице засноване на научној методологији, лишене било које, понављам и подвлачим, било које идеологије или политичке идеје. Битно је наравно то представити широј јавности мало мање сувопарно, али свакако ипак академски. Другог метода анализе нема нити је може бити. Али, да бих ипак коректно одговорио на Ваше питање, највећи мит јесте постојање бечко-берлинске школе и некакве скривене историје, која у њиховим фантазмагоријама, стоји насупрот званичне. Не постоји ништа такво, постоји научна методологија која се развијала више од век и по и развија се и данас и постоји псеудоисторија.
Шта сматрате највећим изазовом у борби против псеудоисторије у данашњем дигиталном добу, и како се ви лично носите с тим изазовом?
Највећи изазов јесте то што су они агресивни, склони претњама, етикетирању, стигматизацији људи, што су бучни и што не прихватају аргументе, јер не желе да их чују. Ту се јасно види да су методе екстремиста било које стране увек исте. Сви су јако склони вређању а то је често главни аргумент у борби против истине. Поновићу се, опростићете ми, једини начин ношења са тим изазовом јесте јасно и недвосмислено деловање и објашњавање људима када год за то постоји прилика. Дакако, то се односи на људе које историја интересује. Свакако да постоји и не мали број оних који се у ово не мешају, нити их ове теме уопште привлаче и то такође треба поштовати, те не треба свакога и на сваком месту бомбардовати историјским темама ако то саговорника не интересује. Важно је респектовати свачија интересовања, али оног кога историја занима ваља усмеравати на прави пут, а не на странпутицу псеудоисторије.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Да ли сматрате да псеудоисторијски наративи могу имати и неке позитивне аспекте, попут подстицања интересовања за историју, или су увек штетни?
Свака псеудонаука је штетна и не може да има никакве добре последице. Псеудонаука, па у оквиру и ње и наша тема псеудоисторија, увек искључиво наносе штету јер својим неретко заводљивим наративима привуку људе, који се лако ухвате за нешто што звучи јако лепо и привлачно, радије него да послушају неког заиста стручног који ће им изнети истину.
Коју одговорност имају стручни историчари у демистификацији псеудоисторијских наратива, и да ли мислите да ту одговорност адекватно преузимају?
Огромна је одговорност стручњака и несумњиво да је од суштинске важности да апсолутно у што већем броју и што чешће историчари, невезано од радног места и позиције, реагују и демистификују псеудоисторију. Светли су примери професора Радивоја Радића, као и апела против штетности псеудоисторије од пре неколико година усмереног не само против опскурне дружине која је носила име по националном раднику, али и великом псеудоисторичару Милошу Милојевићу. Постоје и друге колегинице и колеге, лингвисти, теолози и други који се боре против ове пошасти. Ту наглашавам књигу Сербонини сведоци Димитрија Марковића коју ускоро очекује и друго издање. Апсолутно се залажем да будемо што присутнији, те да причамо истину, јер превише је псеудоисторије и теорија завере чак и на врло фреквентним медијима и то би такође требало истаћи као проблем.
Како оцењујете улогу савремених медија и друштвених мрежа у ширењу псеудоисторијских идеја?
Негде је то већ споменуто, али добро је сумирати. Нажалост, модерни медији и посебно друштвене мреже дали су за право свакоме да има своје мишљење, ма колико оно било бизарно или погрешно. Друштвене мреже имају далеко слабију контролу кад су у питању вређања и лажи, него што би требало. Псеудонаучницима било које врсте није место ни у медијима, али још мање у било каквој установи коју подржава држава Србија. Поред интернета и уопште нових медија, и традиционални медији су тиме заражени, те би свакако и ту негативну појаву требало истаћи.
Шта мислите о томе како псеудоисторијски наративи утичу на национални идентитет и осећај припадности у различитим културама?
Изузетно негативно утичу јер прихватање екстремно десних или екстремно левих псеудоисторијких наратива је нужно сврставање уз неку идеологију, политичку опцију или нешто томе слично. Томе нема места у науци, а то није добро ни за формирање националног идентитета надолазећих генерација. Готово сваки народ, па тако и српски, има невероватно лепе и светле примере у својој прошлости, који су јако добар темељ националног идентитета – поменимо Светог Саву, кнеза Лазара, Николу Теслу, Милутина Миланковића, Михаила Пупина и многе друге. Уосталом, половином 15. века ћерка кнеза Лазара Јелена Балшић, дакле једна ванредно образована жена, у својим препискама са духовником Никоном Јерусалимцем се подсмева незнавенима који мисле да је Земља равна. Што би рекли Латини – паметноме доста!
Постоји ли одређени псеудоисторијски мит који вас посебно интригира или фрустрира, и зашто?
Мени је сасвим нејасно зашто је толико тешко прихватити ноторну чињеницу да су миграције константан процес у историји и да су се, током тог вишемиленијумског процеса сад већ, у неком тренутку, у 7. веку и Срби населили овде на Балканско полуострво. Та ирационална мржња према тој непобитној чињеници се, по мени, граничи са заиста неким магновењем у које се пада. Поменух већ и невероватан излив мржње према византијском цару и писци Константину Порфирогениту, мртвом преко хиљаду година, који се оптужује за најбесмисленије ствари. Не видим шта мења то колико је неки народ, наводно, стар, посебно када се ослања на неке псеудоисторијске неистине. Друга ствар која је заиста фрустрирајућа јесте и то што се њихови списи у књижарама продају под историјом. Мислим да постоје много битније ствари од профита и да би се власницима књижара морала скренути пажња на то.
Када бисте имали прилику да разговарате с неким од аутора познатих псеудоисторијских дела, шта бисте их прво питали?
Немам никакву жељу за комуникацијом са њима. Просто, става сам да им се не треба давати никакав простор, да свака псеудонаука треба да буде што је више могуће маргинализована и да се не даје легитимитет њиховим паранаучним наративима. За нас историчаре је битно да причамо о нашој науци и бројним лепим темама из ње, а не да улазимо у дискусију са онима који би само да вређају и износе своје тезе на крајње естрадан начин. Дужност научника је да буду просветитељи, да представљају своје резултате свим заинтересованима, како у уским научним круговима, тако и да популаризују своју науку, у нашем случају историју. Исто тако, научник треба да буде искрени патриота, који ће увек имати на уму и националне и државне интересе, али не сме да се науком бави на начин који би га водио на погрешан пут. Рецимо да би свим научницама и научницима у Србији узори требали да буду Тесла, Пупин и Миланковић.
