Autor: Mirjana Milenković
Foto: Mirjana Milenković
Možda zvuči neprimereno u 21. veku, veku tolerancije, ali i dalje mislim da muzika koju slušamo mnogo govori o nama.
Ljude koji kažu: „Slušam sve – od Silvane do Nirvane”, gledam s podozrenjem. Ne može ti se baš sve svideti. Ako ti se dopada sve, onda ti se zapravo ne dopada ništa.
Kao kada slavimo rođendan, pa pozovemo sve svoje prijatelje iste večeri, ali oni nemaju ništa zajedničko; znamo svi da je ogroman rizik da se ti naši prijatelji pod dejstvom alkohola u nekom trenutku i potuku iz najbesmislenijih razloga.
No, u doba možda i najveće polarizacije u našem društvu, mi imamo Nišvil koji nas uvek nekako ujedini, ma kakve bile naše lične muzičke preferencije.
Sam festival je već godinama otvoren ne samo za džez, već i za razne druge muzičke pravce koji zavodljivo koketiraju sa njim; najčešće možemo čuti kako je taj i taj izvođač izveo muziku koja je ne čist džez, već fuzija džeza, regea, fanka, soula itd.
Nišvil svojim otvorenim pristupom muzici omogućava da sa brojnih scena čujemo razne fuzije, odnosno pomešane žanrove, pa smo nekako i mi koji ga posećujemo to vremenom postali.
Iako se preko cele godine ograđujemo od muzike u kojoj se nimalo ne pronalazimo i izjašnjavamo se kao folkeri, rokeri, reperi ili šta god, ne mogu da ne primetim reke, potoke i brzake ljudi koji se bogato ulivaju u Tvrđavu kroz njenu Stambol kapiju u potrazi za nekim novim tonovima i izvođačima koje je slušati uživo prava privilegija.
Već sa Stejdža Dobrodošlice zapljusnu nas magični tonovi. Jurimo u susret tim cunami talasima džeza koji za tih desetak dana ne menjaju samo strukturu Tvrđave, već i naše ćelije. Menjamo se pod uticajem džeza, jer je to muzika sa posebnom frekvencijom koja ne može da ne prija.
Jedne godine sam tamo naletela na svog, sada već bivšeg, drugara metalca, što me je samo po sebi iznenadilo, ali još veće iznenađenje bilo je njegovo potpuno ignorisanje mog postojanja – sve dok je šetao sa svojom tadašnjom devojkom.
Nisam bila šokirana zbog toga što je došao da sluša džez, već zbog toga što me je jednostavno preskočio, kao da ne postojim. Tog trenutka je mogao da mi krcne kao pez bombona pod zubima – zbog iznenađenja, ljutnje, slatkoće jer sam pomalo ljubomorna, ali na kraju… sa muzikom je došla i uteha.
Po mom mišljenju, ignorisati bivšu drugaricu – metalac ili ne – nimalo nije autentično. Ali, šta da se radi… imala sam sav taj džez da me uteši.
Kada smo već kod autentičnosti, moram da kažem da su me svi izvođači koje sam stigla da poslušam podjednako zabavili i nadahnuli, bez obzira da li su nazvani hedlajnerima ili ne.
Bio to bend Level 42 iz Velike Britanije, Billy Cobham’s „Spanish Contingent” iz Amerike, Morgan Heritage (dobitnici dve Gremi nagrade) sa Jamajke, naši Marčelo ili Igralom ili pak švedska pevačica Viktorija Tolstoj – uživala sam u svima bez ikakve sumnje, jer ja džez slušam celim telom, a ne samo ušima.
Foto: Mirjana Milenković/ Morgan Heritage
Sasvim mi je u redu što na Nišvilu nema čistog džeza, mada to nekima i dalje smeta, mnogo više nego što im smetaju štandovi sa pljeskavicama koje svake godine gledam sa istim prezirom.
Taj prezir se dešava otprilike oko 3 ujutru dok ne krenem kući, jer bih tada mrtva gladna pojela i onu hvataljku kojom se okreću
pljeskavice!
Mešano meso na roštilju me ovaj put asocira na muzičku mešavinu koja je na Nišvilu neminovna.
To što je skoro svaka vrsta muzike zapravo postala mešavina više pravaca mi znatno olakšava život zbog jedne banalne stvari: Za vreme Nišvila slobodno mogu da nosim patike na večernju haljinu, bez velikog rizika da mi se neki modni znalac nasmeje u facu.
Doduše, možda se to i dogodilo, a da ne znam, jer primećujem da je svaki put sve više ljudi sa maskom preko nosa zbog prašine.
Neka, neka, mislim se, za dobrim izvođačima se prašina diže, ne bi valjalo da padne kiša, pa da je ugasi, a nas rastera, mada, taj kišni deo avgusta je uvek više bio rezervisan za Filmske susrete.
Pevačica izlazećeg sunca
Sada kada ste pročitali ovaj naslov, možda ste pomislili da ću vam pisati o američko-japanskoj pevačici Džudit Hil koja je nastupila 17. avgusta kao jedan od hedlajnera, ali ne.
Iako sam se oduševila nekim pojedinostima o Džudit (tipa, prisno je sarađivala sa Majklom Džeksonom i Prinsom), ipak sam se kao veliki
zaljubljenik u klasičnu književnost pretposlednje festivalske večeri neskriveno divila Viktoriji Tolstoj.
Kakve veze ona ima sa klasicima?
Pa, dobro, nema sa svima, ali sa jednim naročitim, da.
Naime, ova švedska džez pevačica je čukununuka slavnog pisca Lava Nikolajevića Tolstoja, čija su najpoznatija dela Rat i mir i Ana Karenjina, između ostalih, najzaslužnija za moju ogromnu ljubav prema pisanoj reči.
Koliko je Pat Metini, jedan od najuticajnijih džez gitarista današnjice, zapravo očaran Viktorijinim glasom govori i priča da joj nakon jednog njenog nastupa rekao: „Kada ti pevaš, sunce se rađa.”
Baš sam takav osećaj imala i ja sama dok sam u mislima lutala po nekim osunčanim obalama slušajući jedan od njenih najvećih hitova Shining on You (prim.prev. Obasjavam te).
Sada razumem šta je Pat mislio kad je Viktoriji rekao da njena muzika obasjava.
Pod slapovima zlatno-ljubičastih reflektora i svetlucave prašine, na trenutak sam postala deo istorije koju samo Tolstojevi mogu tako nežno oživeti.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Koncert na buvljaku, AI bina i šopska salata: Noviteti na Nišvilu
Ton po ton, već smo na kraju priče, a ja sa vama moram podeliti glavni utisak nakon svih Nišvila ikada proživljenih:
Iz godine u godinu je svaki Nišvil drugačiji, a opet, uvek donese onaj tako poznat osećaj bliskosti. Draga lica, smeh, izgažene i prašnjave patike kojima je sledeća stanica kontejner, metalni zvuci truba koji ponekada zvuče tako mekano, da bih rado onako slomljena od slatkog umora samo zaspala negde na travi i tako sačekala sledeće veče Nišvila.
I sledeće. I sledeće. A, onda – tek naredne godine – jovo nanovo!
Samo se nadam da će sledeće godine ipak biti Niš, a ne iš, što bi rekao Blagojević.
Priča o Nišvilu koji se polako gasi me pomalo podseća na onu legendu o našem gradu: Iako je Niš kroz vekove bio mnogo puta rušen od strane keltskih i hunskih plemena, uvek su tu bile vile da ga nakon svakog pada izgrade – ponovo i ponovo.
Možda je opet došlo vreme da se umesto u razne potencijalne finansijere ponovo pouzdamo u naše vile.
Jer:
Gde ljudski račun ne doseže, tu vilinski štapić popravlja stvari.
