Razgovarala: Jana Stanojević
Foto: Privatna arhiva
„Za mene je umetnost uvek predstavljala način da izrazim ono što rečima ne mogu“, kaže Ana Veličković, objasnivši da je kroz stvaranje uspela da pronađe svoj jedinstveni glas i način da posmatra svet oko sebe.
Još kao tinejdžerka shvatila je da crtanje i slikanje nisu samo hobi, već način da razume život, emocije i ljude oko sebe.
Put ka umetničkom izrazu počeo je upisom Srednje umetničke škole u Nišu, gde je, iako nesigurna u početku, odlučila da posveti sebe učenju, praksi i istraživanju.
„Na samom početku nisam znala šta tačno želim, ali umetnost mi je bila najprirodniji izbor jer dolazim iz pretežno umetničke porodice. Bila sam prosečna u crtanju, ali sam znala da ću uz trud i posvećenost moći da napredujem“, priseća se Ana.
Odrastanje u okruženju u kojem su stvaralaštvo i estetika bili deo svakodnevice usmerilo ju je ka umetnosti, iako tada još nije imala jasan cilj.
Kako kaže, upravo taj proces traganja za sopstvenim izrazom pomogao joj je da prepozna šta je zaista ispunjava, pa je vremenom počela da razvija prepoznatljiv stil i sigurnost u svom radu.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Ključnu ulogu u njenom razvoju imali su profesori Vladimir Milošević i Ivana Savić, čije je mentorstvo oblikovalo njeno razumevanje umetničkog izraza.
„Njihovi saveti nisu se odnosili samo na tehniku, već su me učili kako da posmatram, analiziram i razvijam svoj jedinstveni stil.“
Za Anu je umetnost predstavljala i svojevrsno utočište.
„Kada nisam znala kako da se nosim sa teškim emocijama ili situacijama, crtala sam i pisala. Čak i kad sam pomišljala da odustanem, uvek sam osećala da me stvaranje ispunjava i motiviše da istrajem“, priznaje.
Umetnost, kako kaže, nije samo talenat, već pre svega rad i upornost, a iskustvo joj je pokazalo da nijedna veština ne dolazi sama od sebe.
Crtež na papiru – tehnika tuša i pera; Foto: Instagram @an.artis.t
Ljudi često zamišljaju umetnika kao talentovanog zanesenjaka, potpuno odsutnog iz realnog sveta, ali Ana ističe da je to daleko od istine.
„Rad umetnika podrazumeva posvećenost, analizu, istraživanje i konstantno usavršavanje. Talenat je samo početna iskra; sve ostalo dolazi kroz rad i iskustvo.“
Ana kaže da je oduvek posebno fascinirana baroknim periodom i starim majstorima, čiji su klasičan rukopis i bogata deskriptivnost snažno uticali na njen umetnički izraz.
Upravo taj tradicionalni pristup, u kombinaciji sa težnjom ka psihološkoj dubini likova, postepeno ju je usmerio ka istraživanju ljudskog tela kao centralnog motiva.
Jedan od najvažnijih elemenata njenog stvaralaštva danas jeste prikaz figure kroz koju pokušava da prenese emocije i priču likova koje oslikava.
„Kada sam počela da radim prikaze tela, to je za mene bila obaveza, ali kasnije sam shvatila da je ljudsko telo oblik komunikacije, način da se izraze unutrašnja stanja i emocije“, objašnjava ona.
Inspiraciju pronalazi i u klasičnim majstorima, koji su kroz govor tela na svojim delima isticali psihološko stanje likova i atmosferu scena.
Akvarel u olovci; Foto: Instagram @an.artis.t
Emocija je, kako napominje, neizostavan deo njenog stvaralaštva.
„Bez emocije, delo nema dušu. Nostalgična osećanja me najčešće inspirišu, pa se kroz paletu boja i izraze likova trudim da prenesem tu atmosferu.“
Umetnost, po njenom mišljenju, treba da bude balans lepote, provokacije i istinitosti.
„Ako delo sadrži samo estetski aspekt, bez priče, nije potpuno. Isto važi i za priču bez estetike. Ravnoteža između estetike, etike i poetike je ono što delo čini potpunim.“
Kreativni proces Ane je fluidan i spontan.
„Nikada ne znam kako će ideja izgledati u završnoj fazi. Kada se pojavi inspiracija, odmah je zamišljam i razmišljam o svim mogućim načinima izvođenja, ali često se i sama iznenadim konačnim rezultatom. Volim da radim sama, u miru svog prostora, uz muziku koja me pokreće i fokusira.“
Ana ne krije da su joj profesori i mentorstvo bili i izazov i podrška.
„Svaki profesor ima svoj pristup i ponekad je teško uskladiti afinitete. Najviše mi prijaju direktni saveti i konkretne korekcije. Naučila sam da kritiku radim odvojeno od sopstvene ličnosti – nije reč o tome ko sam, već o tome kako mogu da unapredim svoj rad.“
Kombinovana tehnika – akvarel tehnika i grafitna olovka; Foto: Instagram @an.artis.t
Najveći izazov, kako smatra, jeste što umetnost u našoj zemlji često nema dovoljno prostora u društvu.
„Malo ljudi posećuje galerije, muzeje, pozorišta. Često se susrećem sa ljudima koji ni ne znaju da postoje takva mesta u Nišu. Zato sam odlučila da svoj život posvetim stvaranju i podizanju svesti o značaju kulture i umetnosti.“
S druge strane, najlepše je upravo to što umetnost za nju nikada nije posao, već način života.
„Ne postoji radno vreme ili obaveza; umetnost je sloboda i izraz unutrašnjeg sveta.“
Balansiranje akademskih zadataka i ličnog izraza takođe je izazov, ali Ana se trudi da u svaki zadatak unese svoj pečat.
„Akademske norme ne smeju da uguše autentičnost. Važno je da svaki rad nosi deo mene, bez obzira na formalne zahteve.“
Zavičaj joj je posebno važan u formiranju umetničkog identiteta.
„Dolazim iz Niša, grada gde umetnost nije dovoljno zastupljena, ali ima mnogo talentovanih mladih ljudi. Želim da doprinesem razvoju kulture u svom gradu i probudim svest o njenom značaju. Nedavno sam učestvovala u projektu koji promoviše mlade umetnike kroz javni prostor, i to iskustvo mi je pokazalo koliko male akcije mogu da imaju veliki uticaj.“
„Voleo bih te, ali volim Bukovskog“; Foto: Instagram @an.artis.t
Gledajući ka budućnosti, Ana ne skriva dilemu između ostanka u zemlji i rada u inostranstvu.
„Volim svoju zemlju, ali me fasciniraju gradovi u kojima je umetnost izuzetno cenjena. Želim da putujem, učim i stvaram svuda, ali istovremeno verujem u potencijal naše kulture i želim da doprinesem njenom razvoju ovde.“
Mladi umetnici, prema njenom mišljenju, mogu značajno doprineti lokalnoj zajednici.
„Verujem da vizije umetnika ne bi trebalo da imaju granice. Udruženja, samostalni projekti ili neformalne grupe mogu pokrenuti promene i probuditi svest ljudi o važnosti umetnosti. Organizovanje kreativnih radionica, izložbi ili poetskih večeri u mestima koja svakodnevno posećujemo može potpuno promeniti percepciju umetnosti u zajednici.“
Ana je uverenja da umetnost menja način na koji ljudi gledaju grad, istoriju i svakodnevicu.
„Umetnost je glasnik vremena. Čak i oni koji se ne razumeju u nju, osećaju njenu prisutnost i prenose taj utisak na svoj način. Ona ostaje besmrtna, pričajući priče budućim generacijama i svedočeći o dobu u kojem je nastala.“
Kada nije u ateljeu, Ana puni energiju kroz različite aktivnosti – pisanje, čitanje, gledanje dokumentaraca i filmova, ali i druženje sa porodicom i prijateljima.
„Koliko god obaveza da imam, zaista volim da napravim prostor i odvojim vreme u toku dana za to kvalitetno provođenje vremena sa mojim ljudima.“
Ana mašta o tome da jednog dana obiđe što više zemalja, galerija i muzeja, kako bi kroz različite kulture i umetničke pravce obogatila sopstveno stvaralaštvo.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Dušan Zdravković: Empatija je neophodna – kako u medicini, tako i u društvu
Otkriva da joj je želja da izlaže širom sveta i stiče nova iskustva i poznanstva, ali i da kroz zajedničke projekte sa kolegama doprinese većoj vidljivosti umetnosti u društvu.
„San mi je da pomognem mladim umetnicima i osećam jednu prijatnu dužnost i odgovornost da prenesem sva znanja koja sam dobila i stekla mlađim generacijama, kako bi se taj besmrtni krug umetnosti nastavljao i širio sve više i više“, kaže ona.
Pored likovnog stvaralaštva, Ana neguje i ljubav prema književnosti – još od školskih dana piše prozu i poeziju, nastojeći da emocije i misli pretoči u reči.
Vremenom je, kako kaže, sve ozbiljnije shvatila svoju potrebu za pisanjem, pa se njeni tekstovi danas odlikuju zrelošću i dubinom koja je rezultat godina čitanja, iskustva i ličnog rasta.
Priča Ane Veličković pokazuje da umetnički put nije samo stvaranje dela, već i gradnja identiteta, povezivanje sa zajednicom i stalno istraživanje sveta.
U vremenu kada mnogi mladi traže svoj put, njena posvećenost, strast i upornost podsećaju da umetnost može biti moćan alat za izražavanje i promenu – i da pravi trag često počinje u sopstvenom ateljeu, ali se širi daleko izvan njega.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Diploma za zavičaj” koji je podržala Gradska opština Medijana
