Razgovarala: Milena Stojanović
Foto: Ristic.ph
Luka Veljković, student četvrte godine Ekonomskog fakulteta u Nišu i posvećeni košarkaški trener, svoju priču gradi na spojoj ljubavi prema sportu, porodičnom nasleđu i želji za društvenom promenom.
Između predavanja, rada sa decom i učešća u protestima koji su ga dodatno formirali, on nastoji da pronađe ravnotežu i ostane veran principima zbog kojih se bori — kako na terenu, tako i u životu.
Za svoj fakultet kaže da, zajedno sa susednim Pravnim, često predstavlja logičan izbor za brucoše koji još nisu sasvim sigurni kojim putem žele da krenu.
„Mene je oduvek intrigiralo pitanje novca — odakle dolazi i kako su moji roditelji uvek uspevali da mi pruže sve što poželim. S druge strane, postojala je i košarka, sport kojim sam od malih nogu želeo da se bavim. Međutim, kako to često biva u Srbiji, retki su oni koji mogu da žive od sporta, pa je izbor fakulteta za mene bio jednostavan. Iz današnje perspektive, nimalo se ne kajem zbog te odluke.“
Foto: Privatna arhiva
Moja veza sa košarkom potiče još iz detinjstva, najviše zahvaljujući mom pokojnom dedi, sportskom radniku uz koga sam praktično odrastao. Već sa devet meseci prisustvovao sam svojoj prvoj utakmici, pa se ostatak priče prirodno nadovezao. Ipak, moja visina i građa sprečile su me da ostavim igrački trag, što me je u jednom periodu prilično obeshrabrilo. Nakon dedine iznenadne smrti, osetio sam snažnu potrebu da se vratim košarci, kao da mu time nešto dugujem. Rad sa decom posebno me ispunjava — umeju da poprave dan, i u njihovoj energiji pronalazim razloge da istrajem.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Maša Pozder: U obrazovanje se mora neprekidno i nesebično ulagati!
Treninzi su uglavnom u večernjim satima, pa se lakše uklapaju s fakultetom. Veći problem predstavljaju ispiti, koje sam povremeno zanemarivao zbog utakmica i obaveza u sali.
Koji ti je najdraži trenutak ili najveći uspeh koji si do sada doživeo?
Najveći uspeh u košarci za mene je odnos sa decom. Mnogi trenuci preispitivanja — da li radim dobro, da li trošim vreme — nestajali bi onoga trenutka kad bih video njihovu radost i posvećenost. To mi je potvrda da nisam zalutao u ono čime se bavim. Na ličnom planu, važne trenutke donela su i poznanstva sa protesta, gde sam upoznao divne ljude, uključujući i svoju devojku.
Foto: Privatna arhiva
Protesti su, po mom mišljenju, jedna od najboljih stvari koje su se desile u našoj zemlji u poslednjih petnaest godina. Povod je bio tragičan, ali smatram da bez tog događaja narod možda ne bi otvorio oči pred korupcijom, nepotizmom i ostalim pojavama koje nam se predstavljaju kao normalne. Verujem u promenu, ma koliko dug i iscrpljujući taj put bio, i želeo sam da dam svoj skromni doprinos jer verujem da je pravda dostižna — spora, ali dostižna. Na kraju svega, želim da mogu da pogledam sebe u ogledalo i budem mirne savesti.
Foto: Privatna arhiva
Sport me svakodnevno inspiriše, jer u njemu ne postoji život na staroj slavi — svaki dan moraš da se dokazuješ. Mladi su pokretačka snaga, ali je važno da stariji savetuju i podrže, kao i da budu otvoreni za nove ideje. U radu s igračima uvek pokušavam da saslušam njihovo mišljenje, čak i ako ga ne prihvatim uvek. U toj kombinaciji mladosti i iskustva krije se dobar recept i za naše društvene borbe: uzajamna pomoć, poverenje i otvorenost moraju biti na najvišem nivou.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
U periodima kada su protesti bili intenzivniji, vreme mi se svodilo na fakultet, ulicu i salu. To me je dodatno oblikovalo; sazreo sam zajedno sa svojim vršnjacima i naučio da jasno razlikujem šta želim od budućnosti, a šta nikako ne prihvatam.
Što se obrazovanja tiče, planiram da završim fakultet, a možda jednog dana i master, ukoliko mi ne “pojede” mladost. Želim da se bavim ekonomijom u jednom delu svog života, bar dok se ne ostvarim kao trener. A što se planova tiče, želeo bih i da putujem — ali sve u svoje vreme. Trenutno ima i važnijih stvari.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Diploma za zavičaj” koji je podržala Gradska opština Medijana
