Piše: Iskra Paskulov
Foto: Printscreen YouTube
Protest održan 15. marta u Beogradu mnogi učesnici i analitičari smatraju jednim od ključnih trenutaka studentskog i građanskog pokreta koji je započeo pre 16 meseci.
Ovaj protest došao je kao kulminacija serije protesta koji su usledili nakon pada nadstrešnice 1. novembra u Novom Sadu.
Prvi veliki protest nakon pada nadstrešnice održan je u Beogradu, na slaviji, a nakon toga i u drugim gradovima – Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.
Dan pre, 14. marta, u Beograd su ušli studenti koji su pešačili iz različitih krajeva Srbije. Među njima bio je i Lazar Hadžizdravković. Za njega je protest dana predstavljao je uspešan izraz nezadovoljstva građana.
„Sam protest, u celosti, je bio uspešan. Uspešan protest pre svega znači izraziti nezadovoljstvo, pokazati masovnost, a opet bez većih incidenata, ukoliko je to moguće, bez žrtava. Ništa slično tih razmera se nije nikada desilo na ovim prostorima“, kaže on.
Prema njegovim rečima, atmosfera među okupljenima bila je složena i obeležena snažnim emocijama.
„Bilo je svega. Solidarnosti, ljubavi, nade, kontrolisanog besa, ali i straha“, kaže Hadžizdravković i dodaje:
„Zašto straha, kada je toliko okupljenih ljudi, istomišljenika? Zato što smo znali da su po bočnim ulicama bili raspoređeni naoružani kriminalci, tzv. lojalisti SNS-a, na krovovima zgrada takođe sa kamenjem, spremni da gađaju narod po naređenju, a horda istih, koncentrisani oko „ćacilenda“.“
Organizaciju protesta opisuje kao svojevrsni „kontrolisani haos“, što je, kako kaže, gotovo neizbežno kada se organizuje skup takvih razmera.
„Cilj je postići željeni efekat, a da pritom niko ne nastrada. Odgovornost je ogromna. U tom kontekstu, bio je dobro organizovan“, navodi on.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Iako se često postavlja pitanje da li je energija tog dana mogla biti iskorišćena snažnije, Hadžizdravković smatra da su osnovni ciljevi protesta bili ostvareni, i da je najvažnije da nije bilo žrtava, s obzirom da je vlast, kaže, bila spremna na to.
„Suština protesta je bila da se jasno vidi nezadovoljstvo naroda, odnosno jedinstvo, a ne nasilna smena vlasti“, ističe.
Sa vremenske distance, on protest vidi kao jedan od ključnih događaja u savremenoj političkoj istoriji Srbije.
„Samim tim što je zasigurno bio jedan od najvećih skupova u Evropi, a definitivno najveći protest ikad u Srbiji, jeste jedan od ključnih događaja“, kaže.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ipak, održavanje istog intenziteta protesta dugoročno nije realno, smatra on.
„Nije moguće zadržati isti intenzitet, niti je potrebno. Jednom pobuđeno društvo je dugoročno pobuđeno. Potrebno je razumeti proces i imati strpljenja“, navodi Hadžizdravković.
Sociolog i profesor na Departmanu za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, Mihailo Petrović, protest 15. marta vidi kao kulminaciju dugotrajnog društvenog nezadovoljstva i ističe da je narativ promenjen od strane vlasti.
„To je bila kulminacija jednog kolektivnog stanja bunta. Svedoci smo najveće mobilizacije građanstva u nameri da utiče na smenu vlasti. Na kraju, umesto da to predstavlja veliku pobedu solidarnosti većine građana, vlast je opet uspela da simbolički „preotme“ narativ; i to, do sada, najautoritarnijim načinom suzbijanja protesta – psihološkim oružijem.“
On posebno ističe ulogu studenata, koji su, prema njegovim rečima, uspeli da aktiviraju šire slojeve društva.
„Sam protest predstavljao je mnogobrojne ideje i ideologije koje je okupljala studentska borba kao ‘big tent’ pokret“, kaže on.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Iz ličnog ugla: Ako dobijemo, biće ovo najčistija revolucija
Međutim, Petrović smatra da studentski pokret u tom trenutku nije imao dovoljno jasnu strategiju.
„Iz današnje perspektive, nedostatak konkretne i nepokolebljive strategije je najviše nedostajalo studenskom pokretu. Hipotetički gledano, da su studenti imali takvu strategiju pred protest u Beogradu, verujem da bi i sama priprema i tok protesta bili drugačiji. Naravno, jasna taktika je karakteristična za manje i centralizovanije društvene pokrete; nešto što studentski pokret nikada nije bio, ni u teoriji, niti u praksi.“, kaže sociolog.
Uprkos tome, on veruje da su protesti ostavili dugoročne posledice na društvo.
„Promenila se percepcija šta je moguće učiniti. Aktivirao se deo društva koji do sada nije bio svestan svog potencijala“, zaključuje Petrović.
Ne sme se zaboraviti i da je tada na građane iskorišćeno „oružje“ u vidu neke vrste zvučnog topa.
Osim što je naneo mnogobrojnim učesnicima zdravstvene tegobe, ovaj zvuk ogromne snage korišćen za razbijanje demonstracija bio je i snažan psihološki udar na okupljene, ostavljajući kod mnogih osećaj straha, uznemirenosti i dubokog stresa.
Međutim, kada se prisećamo 15. marta 2025. godine, važno je da osim besa i napada na građane pamtimo i solidarnost, ljubav i nadu, emocije koje su tog dana povezale najmanje 300.000 ljudi koji su se okupili vođeni istim ciljem.
