Piše: Staša Gašević
Foto: Anđela Pejdo (Protestna realnost)
Ulice i trgovi Niša 1. marta ispunili su učesnici protesta koji je okupio hiljade građana različitih generacija.
Prvog marta grad nije bio samo domaćin protesta, bio je živi dokaz odlučnosti jedne generacije. Zajedno sa svojim profesorima, građanima i porodicama, studenti su preuzeli ulice i trgove, pokazujući da mladost može da preuzme odgovornost za svoj univerzitet, grad i budućnost.
Još od početka blokade Filozofskog fakulteta bilo je jasno da studentski pokret neće ostati samo kao jedno veliko sećanje i simbol.
Ono što je započelo kao spontana pobuna unutar učionica tokom zime preraslo je u jasno organizovanu mrežu radnih grupa – timova za logistiku, bezbednost, donacije i komunikaciju.
Kako je vreme prolazilo, okupljanje je prerastalo u sistem u kojem je svako imao svoju ulogu. Svaka odluka, svaki korak i svaka linija komunikacije bila je rezultat dugotrajnog planiranja i koordinacije.
Iza slike masovnosti i energije sa ulica stajala je višemesečna organizacija studentskih radnih grupa koje su, praktično od prvog dana blokada, preuzele odgovornost za svaki aspekt funkcionisanja protesta.
Koordinatorka radne grupe za donacije, Teodora Milošević, našla se pred zadatkom da obezbedi osnovne uslove za boravak preko hiljadu ljudi. Kako navodi, poziv za donacije upućen je sredinom februara, a odaziv je premašio sva očekivanja.
„Nismo mogli da procenimo koliko će ljudi doći. Organizacija je na kraju bila mnogo veća nego što smo planirali. Donacije su pristizale svakodnevno, čak i kamionima neposredno pred sam protest“, objašnjava ona.
Foto: Privatna arhiva
Formirane su baze za prijem donacija na glavnim fakultetima, dok je svaki fakultet imao svoje radne grupe i organizovana dežurstva. Vodile su se tabele rasporeda, sistemi evidencije i jasno definisane smene.
Ipak, uprkos postavljenom sistemu, mnogo toga moralo je da se rešava u hodu.
Najveći izazov bilo je noćenje gostiju.
„U jednom trenutku shvatite da vam nedostaje dvadeset dušeka, pa još trideset. Bilo je gotovo nemoguće pronaći ih u tom periodu. Slali smo ljude po celoj Srbiji da ih nabave. Telefoni su zvonili i u četiri ujutru, stalno je dolazilo do komplikacija“, priseća se Teodora.
Foto: Privatna arhiva
Svaka nova najava dolaska dodatnih studenata ili građana značila je hitno reorganizovanje tima, premeštanje dušeka, hrane i posteljine, što je stvaralo stalnu tenziju, ali i osećaj zajedništva i timskog duha.
Veliki broj studenata i građana bio je smešten i sportskoj hali Čair, gde je organizovano kolektivno noćenje. Prema njenim rečima, uspostavljanje samog smeštaja bio je najzahtevniji deo posla.
OD ISTOG AUTORA:
Paralelno sa tim, radna grupa za bezbednost razvijala je sopstveni model funkcionisanja. Dragan Jevremović, član tima od početka blokada, 1. marta bio je koordinator jedne zone na protestu.
„Čim je najavljeno da će veliki protest biti u Nišu, počeli smo sa intenzivnim sastancima. Prolazili smo različite scenarije, pokušavali da predvidimo svaku situaciju“, kaže on.
Bezbednosni tim organizovao je obuku redara, definisao nadležnost prostora i jasne linije komunikacije između koordinatora i terena. U sistem su bili uključeni ne samo niški studenti, već i profesori i kolege sa drugih univerziteta.
„Bezbednost je bila prioritet. Hteli smo da pokažemo da veliki skup može da prođe mirno i organizovano. Mislim da smo to i uspeli“, dodaje Dragan.
Za mnoge članove radnih grupa, protest nije bio samo jednodnevni događaj, već kulminacija višemesečnog rada bez radnog vremena i odmora.
Ipak, kako sagovornici ističu, upravo je kolektivna energija i svest o zajedničkom cilju bila ono što ih je održalo.
„Redari nisu bili samo studenti – pridružili su nam se profesori, kao i kolege sa drugih univerziteta, svi u cilju da se protest održi bez incidenata. Svaka zona imala je svoj plan, svoju komunikaciju i svoje hitne procedure“, objašnjava on.
Foto: Anđela Pejdo (Protestna realnost)
Prvi mart za njih nije bio samo logistički izazov – bio je potvrda da sistem koji su izgradili funkcioniše.
Dok su radne grupe neumorno koordinisale smeštaj, raspodelu donacija i obuku redara, Prvi mart je pokazao šta jedna generacija može kada preuzme inicijativu za svoj grad i svoju budućnost.
Studenti su uspeli da okupe hiljade građana i organizuju protest koji je protekao bez incidenata. Grad je tog dana bio ispunjen osećajem solidarnosti – mladi i stariji kretali su se zajedno, ujedinjeni u istoj želji.
Skup je protekao smireno i dostojanstveno, pokazujući da disciplina i posvećenost funkcionišu i na ulicama.
Prvi mart je tako postao više od protesta, postao je pokazatelj šta jedna generacija može kada odluči da preuzme stvari u svoje ruke.
Niš je tog dana video ne samo brojnost i energiju studenata, već i njihovu ozbiljnost, organizaciju, i želju da reše krizne situacije i da brinu jedni o drugima. Poverenje koje se mesecima gradilo dovelo je do toga da se grad zaista „oseti“ pod njihovim koracima.
Kako ističe Teodora Milošević, koordinatorka radne grupe za donacije, „Tek tada kad shvatiš da je organizacija uspela i da su svi zbrinuti, da smo se zabrinuli za svakog, osećaj je fenomenalan.“
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Iz ličnog ugla: Ako dobijemo, biće ovo najčistija revolucija
Prvi mart nije bio samo događaj u kalendaru – bio je trenutak koji je ušao u kolektivnu memoriju grada Niša, dan kada su studenti pokazali da mogu da preuzmu inicijativu, da organizuju masovni protest i da svoj grad učine prostorom zajedništva i želje za promenom.
Foto: Anđela Pejdo (Protestna realnost)
Prvi mart tako ostaje upamćen kao datum koji je, prema rečima organizatora, doneo snažnu poruku o angažmanu i inicijativi mladih.
Za njih, to je bio trenutak u kojem je grad „osvešćen“ i u kojem je pokazano da Niš može da funkcioniše drugačije.
Povezanost studenata, profesora i građana, generacija koje su tog dana pokazale da promene počinju onda kada ljudi odluče da stanu jedni uz druge.
