Piše: Staša Gašević
Foto: ChatGPT
Zamislite dan bez interneta i društvenih mreža – teško je, zar ne?
Novi mediji su potpuno promenili način na koji dobijamo informacije i komuniciramo, olakšali su nam svakodnevicu na načine koje su ranije ljudi mogli samo da sanjaju.
Informacije stižu u svakom trenutku, svet se čini manjim i povezanijim, a tehnologija koju je stvorila ljudska ruka omogućava nam da vesti, zabavu i znanje dobijamo brže nego ikada.
Novi mediji nisu samo alati za brzo dobijanje informacija, već i okruženje u kojima se svakodnevno oblikuju naši interesi, mišljenja i navike. Oni nam omogućavaju da pratimo događaje iz celog sveta u realnom vremenu, da se uključujemo u diskusije i da delimo svoje mišljenje.
Pored toga, moći ćemo kroz njih doći do zabave, obrazovanja i praktičnih sadržaja koji olakšavaju svakodnevni život, od kuhinjskih saveta do tutorijala i praktičnih uputstava.
OD ISTOG AUTORA:
Međutim, upravo ta sveobuhvatna prisutnost i raznovrsnost sadržaja čini da stalno budemo povezani sa informacijama koje ponekad nadmašuju našu sposobnost da ih obradimo i emotivno primimo.
Dok uživamo u pogodnostima koje nam novi mediji donose, retko primećujemo koliko nas konstantni tok informacija utiče na nas.
Da li zbog toga postajemo ravnodusni prema tragedijama koje svakodnevno konzumiramo kroz sadrzaje novih medija?
Pre nego što su se pojavili internet i društvene mreže, ljudi su informacije dobijali sporije i u ograničenim količinama – kroz dnevne novine, televizijski dnevnik ili radio.
Svaka vest je imala svoj trenutak i više prostora za razmišljanje. Danas, međutim, stalni tok informacija ne prestaje.
Kako prelistavamo različite portale i aplikacije, stalno nailazimo na kombinaciju vesti, zabave i često šokantnih sadržaja o ratovima, nesrećama i katastrofama.
Foto: Pexels
Mozak jednostavno ne može emocionalno da obradi toliku količinu podataka, pa tragedije polako postaju uobičajeni deo medijskog toka koji gledamo gotovo bez ikakve reakcije.
Stalno smo izloženi tragičnim sadržajima, pa se dešava da ih više ni ne primećujemo kao nešto posebno. Samo nastavljamo dalje, prelazeći na sledeći video ili vest.
Pored toga što stalno gledamo tragedije, taj način konzumiranja informacija utiče na nas na visokom nivou.
Kada se ratovi, nesreće i nesrećni događaji pojavljuju na ekranima svakog dana, često se više ne osećamo dovoljno motivisano da reagujemo ili pomognemo.
Humanitarni apeli i vesti o katastrofama često prolaze pored nas, jer smo navikli da ih samo gledamo.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Novi mediji nam omogućavaju da sve informacije dobijamo odmah, ali istovremeno nas distanciraju od stvarnih događaja.
Umesto da nas podstaknu na empatiju ili akciju, stalna prisutnost loših vesti ponekad izaziva osećaj nemoći, kao da ništa ne možemo promeniti, pa često samo pređemo na sledeću objavu.
Čak i kada nas neka vest ili slika privremeno potrese i izazove neku emociju u nama, ta reakcija je kratkotrajna.
Već nakon nekoliko minuta prelazimo na nešto drugo. Vremenom se u nama stvara osećaj da su tragedije neizbežan deo sveta i da ne postoji mnogo šta možemo uraditi.
Ponekad se pitam da li smo se previše navikli na sve što gledamo. Dešava mi se da na trenutak zastanem, ali sve češće samo nastavim da skrolujem, kao da je sve to postalo normalno.
Foto: Pexels
Čini mi se da upravo u tom trenutku prestajemo da budemo samo posmatrači i postajemo deo te tišine koja prati sve te priče.
Činjenica je da nas novi mediji oblikuju na mnogo načina, i kao pojedince, i kao društvo. Stalno gledanje tragedija može nas učiniti ravnodušnima, ali to ne mora biti jedini način na koji reagujemo.
Možda je baš na nama da s vremena na vreme zastanemo, osvestimo informacije koje primamo i zapitamo se šta možemo da preduzmemo, bilo to kroz mali gest, bilo kroz zajedničke akcije.
Novi mediji nam daju neverovatne mogućnosti, ali prava promena počinje sa nama.
Da li ćemo ostati pasivni posmatrači ili ljudi koji kroz empatiju i pažnju za svet oko sebe pokušavaju da ga učine boljim?
