Autor: Jana Stanojević
Foto: Privatna arhiva
Kada sistem precizno prebroji studente, rokove i proseke, oni koji postanu roditelji ostaju u onih 1%- nevidljivi i neizbrojani.
Studenti koji tokom studija postanu roditelji u Srbiji i dalje ostaju gotovo nevidljiva grupa, bez jasne sistemske podrške i bez pouzdanih podataka koji bi osvetlili njihove potrebe.
Iako se o ovoj temi retko govori, pokušaji da se dođe do konkretnih informacija često nailaze na zid.
U okviru istraživanja ove teme, kontaktirane su socijalne službe, više feminističkih i roditeljskih organizacija, kao i psihološko savetovalište namenjeno studentima u Nišu.
Međutim, zajednički odgovor bio je iznenađujuće sličan – gotovo niko nema direktno iskustvo sa studentima koji su tokom studija postali roditelji, niti vodi evidenciju o njima.
Ovakav nedostatak podataka dodatno potvrđuje koliko je ova grupa marginalizovana i van fokusa institucija.
Osnivačica „Centra za mame“, Jovana Ružičić, ističe da se ovom temom nije sistematski bavila, ali upravo to vidi kao deo problema.
„Nisam sigurna da postoji neko ko se ovim pitanjem ozbiljnije bavi. Čini mi se da nedostaje i istraživanja i konkretnih podataka“, kaže ona, naglašavajući da je i sama iznenađena koliko je malo dostupnih informacija o studentima-roditeljima.
Jedan od ključnih izazova, prema njenom mišljenju, jeste sama struktura studiranja.
„Vrlo često trudnoća znači kraj studiranja“, objašnjava, dodajući da je sistem „prilično rigidan“ i zasnovan na obaveznim predavanjima i vežbama.
Takav model, kako kaže, ne ostavlja mnogo prostora za fleksibilnost, što posebno pogađa one koji pokušavaju da usklade akademske obaveze sa brigom o detetu.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Anđelija Milivojević: Kada imaš razlog veći od sebe, prepreke deluju manje
U kontekstu postojećih ili najavljenih mera podrške, izdvojilo se i obećanje izneto krajem 2021. godine od strane aktuelnog predsednika Republike Srbije, prema kojem ispitni rokovi ne bi važili za studentkinje koje su i majke.
Iako je ova najava u tom trenutku ulila nadu mnogima, u praksi nije zaživela, pa studentkinje-roditelji i dalje funkcionišu u okviru standardnih rokova, bez dodatne fleksibilnosti koja im je tada bila obećana.
Problemi, međutim, nisu samo organizacione prirode.
Finansijski pritisak dodatno komplikuje situaciju.
„I studiranje i roditeljstvo koštaju. Nisu svi na budžetu, a troškovi se samo gomilaju, od ispita i literature do pelena i dečje garderobe“, navodi Jovana. Uz to, ističe da je vreme možda i najosetljiviji resurs, jer „i jedno i drugo zahtevaju punu posvećenost“.
Zbog toga, kako kaže, nije moguće izdvojiti samo jedan presudan problem.
„Uvek je to kombinacija više faktora. Neko ima finansije, ali nema vreme, neko ima podršku, ali nema fleksibilnost sistema“, objašnjava.
Ipak, pojedinačne mere nisu dovoljne da nadomeste izostanak šire strategije.
Jovana smatra da institucije i dalje ne prepoznaju potrebe ove grupe.
„O ovoj temi treba mnogo više da se govori“, naglašava, jer bez vidljivosti nema ni sistemskih promena.
Poseban sloj problema odnosi se na rodnu dimenziju roditeljstva. U praksi, kako objašnjava, najveći teret usklađivanja studija i brige o detetu najčešće pada na žene.
„Živimo u sredini u kojoj se od majki očekuje mnogo više nego od očeva“, kaže ona, ukazujući na duboko ukorenjene društvene obrasce koji dodatno otežavaju položaj studentkinja koje su postale majke.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Ipak, postoje i inicijative koje pokušavaju da ovu temu približe javnosti i pruže podršku.
Jedna od njih je serijal „Kad mama studira“, kroz koji su deljene lične priče žena koje su se vratile formalnom obrazovanju.
„Time smo želele da motivišemo žene da studiranje ne bude nešto što staje kada se postane roditelj“, objašnjava Jovana.
Ovaj serijal je bio dostupan na sajtu „Centra za mame“, gde su mame same pisale svoje priče. Sajt više nije aktivan, ali tokom trajanja serijala sve članke je bilo moguće pronaći na njemu.
Ovi primeri jasno pokazuju da izazovi sa kojima se susreću studenti-roditelji nisu samo pitanje organizacije fakulteta ili lične situacije pojedinaca.
Oni odražavaju širi obrazac u kojem sistem, bilo formalno kroz obrazovne institucije, bilo neformalno kroz društvena očekivanja, ne prepoznaje specifične potrebe svojih građana u ključnim životnim fazama.
Nedostatak fleksibilnosti, podrške i pouzdanih podataka signalizira da država i društvo još uvek nemaju jasno razvijenu strategiju koja bi omogućila mladim roditeljima da studiraju i istovremeno odgajaju decu, što ovu grupu čini gotovo nevidljivom u očima institucija.
