Autor: Petra Manojlović
Fotografija generisana veštačkom inteligencijom
Savremeni odnosi danas često funkcionišu između dve krajnosti- želje za bliskošću i straha od svega što ona podrazumeva.
Bilo da je reč o partnerskim, prijateljskim ili porodičnim odnosima, sposobnost da budemo bliski i autentični sa drugima ključna je za emocionalno blagostanje.
Ipak, paradoks savremenih odnosa postaje sve izraženiji — naše želje i potrebe često nisu usklađene sa načinom na koji se ponašamo prema drugima. Očekivanja koja imamo od partnera i prijatelja neretko prevazilaze ono što smo sami spremni da pružimo.
Ljudi žele razumevanje, pažnju i povezanost, ali istovremeno izbegavaju ranjivost, emocionalno otvaranje i rizik koji svaki odnos nosi sa sobom.
Da li je poziv na kafu, „reda radi“, zaista dovoljan da očuva bliskost?
U vremenu u kojem smo nikada dostupniji jedni drugima, čini se da je prava povezanost postala komplikovanija nego ikada.
Bliskost bez ranjivosti
Svi smo se makar jednom našli u situaciji da nam neko kaže da nije spreman za vezu, da ima strah od vezivanja ili da „nije za nešto ozbiljno“. Čak i kada želimo intenzivne i bliske odnose sa prijateljima ili partnerima, često nailazimo na distancu, nezainteresovanost ili emocionalnu nedostupnost.
Postavlja se pitanje — zašto danas ljudi žele odnos bez emotivnog ulaganja? Da li su novi pojmovi poput „situationshipa“ samo pokušaj da se odnosi definišu bez odgovornosti i jasnog emocionalnog vezivanja ili predstavljaju privid onoga što neko može da nam pruži?
Marija Anđelković, diplomirana psihološkinja, smatra da savremen način života podstiče brzinu, individualizam i površnu komunikaciju, zbog čega ljudi „osećaju kao da su stalno povezani, ali su zapravo emocionalno udaljeni“.
Kako objašnjava, ljudi žele bliskost jer im ona pruža sigurnost i osećaj pripadnosti, ali istovremeno izbegavaju ranjivost zbog straha od odbacivanja, povrede ili gubitka kontrole nad sopstvenim emocijama.
Želja za bliskošću i istovremeni beg od ranjivosti jedan je od najvećih psiholoških paradoksa savremenih odnosa — raskorak između potrebe za ljubavlju i straha od povrede, što potvrđuje i psihološkinja.
,,Ljudi traže bliskost jer im pruža sigurnost i pripadnost, što je jedna od osnovnih ljudskih potreba, ali s duge strane izbegavaju ranjivost zbog straha od odbacivanja, povrede ili gubitka kontrole nad sopstvenim emocijama”, navodi ona.
Emotivna nedostupnost danas je postala čest mehanizam zaštite. Ljudi svesno ili nesvesno beže od svega što bliskost pokreće u njima, pokušavajući da zadrže kontrolu i izbegnu mogućnost povređivanja.
O emocionalnoj distanci i otežanom povezivanju danas ne govore samo stručnjaci — te promene primećuju i sami ljudi kroz svakodnevne odnose sa partnerima, prijateljima i porodicom.
Marko (30) smatra da je deo problema povezan sa načinom na koji danas komuniciramo.
„Emocije se danas ne iskazuju direktnom pričom, upoznavanjem i slušanjem partnera“, kaže on.
Dodaje da povređena osoba često u naredne odnose ulazi „obazrivije i zatvorenije“, upravo iz straha da ponovo ne bude povređena.
OD ISTOG AUTORA:
Više od tabu teme: Zašto queer priče danas govore više o emociji, a ne o stereotipima?
Povezanost je jedan od glavnih temelja ispunjenog života.
Osećaj prihvaćenosti, pripadnosti i verovanje da smo vredni onakvi kakvi jesmo omogućavaju nam da napredujemo emocionalno i psihološki. Međutim, da bismo se zaista povezali sa nekim, neophodno je da dopustimo sebi ranjivost.
Ranjivost je pokretačka snaga veze i ključni sastojak zdravih i ispunjenih odnosa. Biti ranjiv istovremeno je hrabro i krhko. Nemoguće je ostvariti istinsku povezanost bez toga, ali je ranjivost danas često predstavljena kao slabost.
Svi imamo tendenciju da budemo „jaki“. U stvarnom životu mnogi od nas bore se sa sobom kako bi se otvorili drugom ljudskom biću. Oklopili smo se i očvrsnuli kako bismo se zaštitili od povrede.
I upravo tu nastaje problem. Štiteći se od povređenosti, često se istovremeno zatvaramo i za ljubav, bliskost i povezanost. Jer bol, tuga, radost i ljubav prolaze kroz ista vrata.
Potreba za povezivanjem nije nestala
Sav taj rolerkoster emocija često dovodi do emotivnog umora. Emocionalna distanca koju dajemo ili dobijamo ostavlja osećaj iscrpljenosti. Umorili smo se da budemo oni koji će uvek „preduzeti nešto“, prvi poslati poruku ili biti jedina osoba koja čuva i gradi odnos.
Bilo bi najlakše fenomen otuđenja modernog čoveka objasniti napretkom tehnologije i tu staviti tačku. Ipak, kao i sa svim što čovek stvori, čovek sam bira u koje će ga svrhe koristiti.
Čini se da se tehnologija danas sve više upotrebljava za održavanje distance među ljudima nego za produbljivanje i očuvanje odnosa.
Ana (21), govoreći iz perspektive mlađe generacije odrasle uz društvene mreže primećuje da one dodatno utiču na površnost savremenih odnosa.
„Danas je mnogo lako pobeći od realnosti kroz društvene mreže, više se trudimo da pokažemo najbolju verziju sebe kroz internet“, kaže ona.
Upravo takav način komunikacije često otvara prostor za površnost i performativnost odnosa, gde je važnije kako nešto izgleda nego kako se zaista osećamo.
Ipak, uprkos površnim odnosima i strahovima, potreba za povezivanjem nije nestala. Ljudi i dalje traže odnose u kojima će se osećati sigurno, viđeno i prihvaćeno.
Danas nije teže ostvariti bliskost sa nekim, ali jeste izazovnije ostvariti dublju međuljudsku povezanost smatra psihološkinja Marija. Kako objašnjava, problem nije u tome što ljudi više ne žele bliske odnose, već što je danas teže ostvariti dublju povezanost zbog nesigurnosti, poređenja i načina na koji se predstavljamo na društvenim mrežama.
„Odnosi se danas možda grade drugačije, ali potreba za njima nije nestala“, navodi ona, a baš ta činjenica pruža određeni osećaj optimizma.
Možda upravo kroz udaljenost i samoću uspevamo bolje da upoznamo sebe i sopstvene potrebe. Ipak, bez suočavanja sa realnošću, emocijama i ličnim nesigurnostima, čovek lako može izgubiti kontakt sa sobom i drugima.
Važno je naučiti da prepoznamo i razumemo sopstvena osećanja.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Gostoprimstvo: Forma iskazivanja bliskosti u vremenu površnih kontakata
To potvrđuje i Ana (21), koja smatra da samoća ne mora nužno biti negativna.
„Osamiti se ne znači biti usamljen. Ljudima je nekada potrebno da budu sami, ne na duži vremenski period, ali čovek mora da nauči da se sam nosi sa određenim stvarima, jer neće uvek biti tu ljudi da mu pomognu — ne zato što to ne žele, već zato što možda nisu u mogućnosti.“, objasnila je.
Savremeni odnosi možda jesu postali komplikovaniji, sporiji za izgradnju i lakši za prekid nego ranije, ali potreba za bliskošću nije nestala.
Marko (30), kaže da uprkos razočaranjima ne treba odustajati od odnosa i povezivanja sa ljudima.
„Potrebno je naići na pravu osobu koja je iskrena i otvorena u odnosu. Ne treba se plašiti“, kaže on.
Bez obzira na strah, razočarenja i emotivni umor, ljudi i dalje tragaju za iskrenim odnosima, razumevanjem i osećajem pripadnosti. Možda danas više nego ikada učimo koliko su empatija, strpljenje i prisutnost zapravo važni.
Upravo je u tome paradoks savremenih odnosa — nikada nismo bili povezaniji, a istovremeno nam je bliskost postala jedan od najvećih izazova.
U vremenu u kojem često govorimo o zaštiti sebe, postavljanju granica i sopstvenim potrebama, ponekad zaboravljamo koliko su za svaki odnos važni iskreno interesovanje za drugu osobu, prisutnost i spremnost da saslušamo nekoga — bilo da je reč o partneru, prijatelju ili članu porodice.
Prava bliskost danas zahteva više hrabrosti nego ikada ranije, ali upravo u toj spremnosti da budemo iskreni, ranjivi i prisutni leži ono što nas zaista povezuje sa drugima.
