Razgovarao: Jovan Manojlović
Foto: Privatna arhiva
Anastasija Živković studentkinja je Pedagogije na Filozofskom fakultetu u Nišu gde se svojim uspesima posebno istakla kao jedna od najmarljivijih i najuspešnijih studentkinja.
Međutim, pored uloge studentkinje, Anastasija se ostvarila i u ulozi roditelja koji veoma uspešno balansira između fakultetskih obaveza i podizanja deteta.
U razgovoru za naš portal govori o iskustvima koja su je oblikovala, izazovima sa kojima se suočava i podršci koja su joj omogućila da ostane istrajna na oba životna fronta.
Njena priča otkriva koliko snage, organizacije i posvećenosti stoji na plećima nekoga ko studira i čuva dete.
Kako uspevaš da uskladiš obaveze na fakultetu i roditeljstvo?
Dobar plan je temelj efikasnog i usklađenog obavljanja svih obaveza – od brige o detetu do akademskih zadataka. Na početku svake nedelje pravim jasan raspored kako bih znala šta me očekuje, ali se trudim da ostanem dovoljno fleksibilna kada obaveze ne teku po planu. Podrška okruženja je od ključne važnosti. Najveći oslonac mi je partner, zatim porodica i prijatelji, a često najviše znače upravo one male, praktične stvari, poput skuvanog ručka, ispeglanog veša ili sat vremena čuvanja deteta. Ipak, važno je naglasiti da se sve ovo ne može izvesti bez određene doze discipline.
Kako dani retko prolaze onako kako smo zamislili, neophodno je postaviti jasne prioritete. Za mene su na prvom mestu dete i porodica, a odmah zatim fakultet, koji ja često posmatram kao posao koji jednostavno moram da obavim. Svesna sam da nema prostora za višesatno učenje tik pred ispit, pa gradivo savladavam u kraćim, fokusiranim intervalima, koristeći svaki slobodan trenutak. Najčešće učim tokom detetove popodnevne dremke ili uveče, nakon što zaspi i upravo ti kratki, ali redovni periodi čine najveću razliku. Na kraju, iako ovakav način života nije lak, on je ispunjen lepotom. Svaki mali uspeh, svaki položen ispit i svaki dečiji osmeh postaju podsetnik da se trud isplati.
Šta ti predstavlja najveći izazov u studentskom životu otkako si postala roditelj?
Najveći izazov u mom studentskom životu otkako sam postala roditelj zapravo jeste borba sa sopstvenim mislima. Najteže mi pada osećaj da možda nisam dovoljno posvećena detetu, jer upravo ta unutrašnja dilema ume da optereti više nego sama organizacija obaveza. Iako se trudim da svaki trenutak iskoristim kvalitetno, ponekad se javi griža savesti koja me navodi da preispitujem svoje odluke i prioritete.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Osim toga, često se dešava da budem prekinuta baš u trenutku kada mi učenje najbolje ide, a to zna da bude zahtevno pri ponovnom uključivanju u materiju do te mere da nekada zna da umori više nego samo učenje. Sa praktične strane, izazov predstavlja i redovan odlazak na predavanja, jer ritam dana sa malim detetom nije uvek predvidiv. Ipak, profesori na Departmanu za pedagogiju, zaista imaju razumevanja – nude dodatne predispitne obaveze i različite načine da nadoknadimo odsustvo, što mi znatno olakšava da ostanem angažovana kao student.
Da li fakultet pruža dovoljno razumevanja i podrške studentima-roditeljima?
Da, svakako. Kao što sam i prethodno napomenula, zaista sam naišla na razumevanje i puno podrške. Svako od profesora bio je otvoren za komunikaciju, fleksibilan pri dogovorima i spreman da sasluša individualne oklonosti što je činilo da se osećam sigurno. Zahvaljujući njima, osećam da mogu da napredujem kao student, a da istovremeno ostanem prisutna i posvećena u roditeljskoj ulozi.
Kako izgleda tvoj uobičajeni dan i kako organizuješ svoje vreme?
Moj budilnik se uvek oglasi na vreme i to ne onaj klasičan, već onaj maleni, lični, koji se budi između sedam i osam sati, a ponekad, sasvim ambiciozno, i oko šest. Nakon jutarnjeg buđenja sledimo uobičajeni ritam: hranjenje, igra, šetnja i sve druge aktivnosti koje određuju kako će dan teći. Prva dnevna dremka, koja obično nastupi oko podneva, za mene je najdragoceniji deo dana – tada imam najviše energije i tada se trudim da obavim najveći deo učenja. Uveče, kada koncentracija polako opada, posvećujem se manje zahtevnim oblicima rada: podvlačenju, izdvajanju beleški, prepisivanju i sličnim zadacima koji ne traže istu posvećenost kao učenje novog gradiva.
Naravno, tokom ispitnih rokova ovaj raspored postaje fleksibilan, pa učim i ujutru i uveče, onoliko koliko je potrebno. Uz obaveze na fakultetu, veliki deo dana ispunjen je i aktivnostima sa detetom, te se trudim da svaki trenutak kada ne učim provedem upravo sa njim. Najčešće ga ja čuvam tokom dana, ali kada imam veću količinu gradiva ili ozbiljnije pripreme za ispit, partner preuzima brigu kako bih se mogla povući i fokusirati.
U našem svakodnevnom ritmu ima mesta i za kućne obaveze: spremanje obroka, čišćenje, pranje i peglanje veša. Te poslove uglavnom radimo zajedno – trudim se da dete uključim u sve što može, jer to za njega predstavlja igru, a meni olakšava organizaciju. Tako otprilike izgleda moj dan, a sve funkcioniše uz dobru volju i malo prilagođavanja iz sata u sat.
Šta bi volela da se promeni u sistemu kako bi studentima-roditeljima bilo lakše?
Ono što bih volela da se promeni u sistemu, kako bi studentima koji su roditelji bilo lakše, pre svega je način organizacije predavanja. Meni lično najveći izazov upravo predstavljaju obavezna predavanja, pa bi velika olakšica bila kada bi oslobađanje od prisustva, makar delimično, bilo jasno definisano kao mogućnost za studente koji su roditelji. Znam da to može zvučati pomalo sebično, ali bi mi takva praksa psihički mnogo značila, jer bi omogućila da se akademske obaveze usklade sa realnim ritmom porodičnog života.
OD ISTOG AUTORA:
Takođe, smatram da bi iskustva studenata koji su roditelji trebalo da budu vidljivija i prisutnija u okviru samog fakulteta. Kada sam tek postala roditelj, mnogo bi mi značilo da sam čula tuđa iskustva, dileme i načine na koje su se drugi snalazili. Verujem da bi otvorenija razmena, radionice i slično umnogome ublažili strah i nesigurnost onima koji se tek nalaze na početku tog puta. Nekada je dovoljno i samo saznanje da nismo jedini koji se borimo sa istim izazovima.
Koja bi bila tvoja poruka drugim studentima koji razmišljaju o roditeljstvu tokom studiranja?
Moja poruka studentima koji razmišljaju o roditeljstvu tokom studija jeste da znaju da neće uvek biti lako, niti će stvari ići onako kako smo ih zamislili, ali će zato uvek biti vredno. Uz ljubav, podršku i dečiji osmeh, svaki mali uspeh dobija još veći smisao. A možda je najleši deo to što svojim radom na sebi i svojim obrazovanjem detetu pokazujete pravi primer.
Kakvo je bilo tvoje iskustvo na fakultetu kao studentkinje-roditelja?
Moje iskustvo bilo je zaista veoma pozitivno. Kao što sam napomenula u prethodnim odgovorima, profesorke su pokazale veliko razumevanje i korektnost. Uvek su izlazile u susret kada je bilo jasno da ne mogu da prisustvujem pojedinim predavanjima, prepoznajući realne izazove roditeljstva. U suštini, jedina poteškoća za mene bio je odlazak na predavanja, dok sam ostale obaveze – prezentacije, kolokvijume, predispitne zadatke i ispite – redovno i bez problema obavljala. Profesori i profesorke pružaju ne samo podršku i pomoć kada je potrebna, već i pohvalu kada je zaslužena, a to doprinosi osećaju da je trud priznat.
Kako su reagovali kolege, profesori i služba, da li si imala potrebu za posebnim terminima za konsultacije, vežbe ili ispite, i kako su profesori odgovarali na te zahteve?
Što se tiče reakcija kolega, profesora i službi, nisam uočila nikakve posebne ili drugačije reakcije u odnosu na ostale studente. Takođe nisam imala potrebu da tražim posebne termine za konsultacije, vežbe ili ispite, pa samim tim nemam konkretno iskustvo u toj oblasti. Ipak, verujem da bi profesori, kada bi takva potreba postojala, sasvim sigurno izašli u susret, jer su se tokom mog studiranja pokazali kao izuzetno korektni, fleksibilni i spremni da razumeju različite okolnosti u kojima se studenti nalaze.
