Emilija Petrović: Mladi mogu da menjaju društvo

Emilija Petrović studenkinja je Komuniciranja i odnosa s javnošću na Filozofskom fakultetu u Nišu i predsednica studentskog udruženja BEST Niš.

Osim ovoga, poseduje čitav spektar hobija kojima posvećuje pažnju. Njena priča može poslužiti kao inspiracija svim mladim ljudima koji teže da pronađu ravnotežu između studiranja, ličnih interesovanja i društvenog angažmana.

Sa njom smo razgovarali o njenom radu i učešću u brojnim akademskim i vanakademskim aktivnostima

Šta te je motivisalo da upišeš Filozofski fakultet, konkretno smer Komuniciranje i odnosi s javnošću?

Smer koji trenutno studiram nije bio moja prva želja – zapravo sam se te godine spremala za španski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Oduvek sam imala veći nagib ka društveno-humanističkim naukama, volela sam da učim te predmete u osnovnoj i srednjoj školi. Kada sam bila mala, često sam se igrala „igre novinara“ i intervjuisala svoje dve mačke koje su me svaki put gledale kako im prilazim i verovatno mislile: „Jao, beži, evo je ova.“ Nakon tih „intervjua“ montirala sam materijal i pokazivala mami.

Ipak, ovaj smer, iako nije primarno vezan samo za novinarstvo, privukao me je zbog širine i činjenice da obuhvata sve što me zanima iz oblasti nauke i obrazovanja. Delovao mi je primamljivo zato što spaja tradicionalno i moderno, a ja se često lomim između ta dva pristupa. Uči se sve – od štampe do savremenog marketinga i PR-a. Mislim da je smer kao takav dosta potcenjen i nadam se da će se to promeniti u budućnosti. Ovo se odnosi i na novinarstvo i medijske nauke uopšte – ne shvata se koliko ove discipline mogu da promene društvo nabolje.

Koja postignuća tokom studija smatraš najvažnijim i zašto, s obzirom na to da si jedna od najboljih studentkinja na godini?

Ne bih sebe nazvala jednom od najboljih, jer mislim da „najbolji student“ ne postoji – prosek i broj položenih ispita ne čine studenta jednim od najboljih. Mnogo je važnije da svako od nas zna kako da se snađe u svetu u kom živimo, a to se uči kroz život, ne kroz ispite.

Rekla bih da je jedno od mojih bitnijih postignuća to što sam za ove dve godine studiranja svoj način gledanja na svet i ljude dosta promenila nabolje, a sopstvene greške preoblikovala u lekcije iz kojih su se rodile nove vrline. Postala sam samostalnija, obazrivija, manje naivna i zrelija. Prevazišla sam mnoge svoje unutrašnje strahove; strah od javnog nastupa retko kad postoji, a i kad postoji, naučila sam da ga sakrijem i improvizujem.

PROČITAJTE NA ISTU TEMU:

Jelena Trajković: Umetnost dopušta više od onoga što sam joj do tada davala

Kada sam imala jedan veći javni nastup, prvi put pred ogromnim brojem ljudi i to na otvorenom prostoru, toliku sam tremu imala da sam skinula naočare za vid na daljinu kako bih bila fokusirana samo na tekst ispred sebe. Okružena sam divnim ljudima od kojih sam mnogo naučila i to primenila na sebi. Samopouzdanje koje mi je manjkalo sada više nije toliki problem, iako neću da negiram da ono i dalje ume da zauzme svoje mesto u mom svakodnevnom životu. To je ipak normalna stvar i ne treba bežati od onoga što nas plaši – svako od nas je hrabar na svoj način i sve je rešivo.

Postoji li neki predmet ili profesor/ka koji je posebno uticao na tvoje interesovanje i razvoj?

Imam lepo iskustvo sa profesorima sa kojima sam sarađivala i od kojih sam učila, kako tokom studiranja, tako i tokom aktuelnih studentskih blokada i protesta. „Meke“ veštine koje sam stekla u praksi su neprocenjive. Dok sam od njih dobijala savete i reči podrške, osećala sam se motivisanije i mnogo sam se više posvetila svojoj budućoj struci.

Kroz sve to zavolela sam ono što studiram, pogotovo marketing i reklamu, propagandu i savremene medijske tehnologije. Predmete takve tematike imala sam tokom studija ili sam ih obradila kroz nastavne jedinice, ali su me nadahnuli da svoj smer interesovanja usmerim ka tim konkretnim poljima.

Foto: FFTV

U domenu reklame posebno me zanimaju jugoslovenske reklame i televizija – u pauzama nekad gledam i analiziram stare reklame koje su se emitovale na bivšoj JRT (sada RTS), u periodu između 1970. i 1995. godine. Najviše ih gledam jer razmišljam o tome kako se tada živelo i koje su se sve državne i spoljnopolitičke aktivnosti dešavale dok se na televiziji mirno emitovala reklama za Biopro.

Interesantno je šta nam se sve servira putem medija – često i zabrinjavajuća je ta činjenica. Propaganda je veoma česta oko nas i, nekad nesvesno, predstavlja glavnog krivca zašto i dalje imamo ružičaste naočare na glavi.

Osim studija, čime se još baviš i kako to utiče na tvoj akademski i lični razvoj? Od skoro si postala predsednica BEST-a Niš, čiji sam i ja član, pa možeš li mi reći koliko tebi znači ta pozicija?

Volim kreativne veštine i crtanje, iako nisam vešta u tome. Volela bih da naučim da crtam lepo i da se vratim na kendo. Nažalost, u poslednje vreme nemam dovoljno vremena da se posvetim tome, ali verujem da ću uskoro naći, kada se više uhodam u ono što sledi za kolege sa kojima radim i mene.

Pozicija predsednice i potpredsednice za korporativne odnose u BEST-u Niš za mene znači mnogo, iako ovakvo „unapređenje“ nije bilo na mojoj listi želja za ovu godinu, niti sam o tome razmišljala pre dana kada sam uopšte i predložena za te dve pozicije. Iskrena da budem, izazovno je i zna da bude naporno, ali verujem da su te novine u mom životu tokom studija morale da se dese kako bih nešto naučila i poradila na svojim slabostima i manama – a ima ih, budimo realni.

Primećujem da sam od početka svog mandata dosta organizovanija jer imam više obaveza, iako se desi neko „iskliznuće“, pa neke manje obaveze odlažem zbog fizičkog umora, što je sasvim normalno i u redu – odmor je zlato. Osećam se produktivnije i bolje u vezi sa sobom jer znam da ono što radim predstavlja veliki korak kada govorimo o budućoj profesionalnoj karijeri.

Ovo nije promocija BEST-a, ali bih svima najtoplije preporučila angažman u nekom udruženju ovog tipa, jer na taj način možete da upoznate sebe vrlo dobro, što je meni mnogo značilo kada sam se angažovala u toj sferi. Postala sam manje socijalno anksiozna, upoznala sam prijatelje koje smatram svojom porodicom i da nije njih i cele ove priče – ne bih bila ista osoba.

Kako uspevaš da uskladiš obaveze na fakultetu sa privatnim životom i odmorom, uzimajući u obzir i to da si vrlo aktivna na trenutnim studentskim blokadama i protestima?

Ovde se otvara bitno pitanje organizacije vremena, a ona mnogo znači za sve koji bi želeli da se bave nekom većom i zahtevnijom aktivnošću van amfiteatra. Teško je, moram da priznam – to je surova realnost, potrebno je dosta odricanja. Što bi se reklo, ne može i pare i jare. Ima tu dosta sedenja pred ekranom, mozak stalno radi.

Uprkos tome, gledam da ostavim obaveze po strani kada osetim potrebu za odmorom i odgledam neki film ili anime, igram se s mačkom ili provedem vreme sa porodicom. Muzika mi tu dosta pomaže, ona je jedan od najboljih lekova.

Često s prijateljima odem negde, zajedno radimo nešto, pijemo kafu, ponekad i kukamo (😄), ali u svemu što se dešava najviše cenim odmor i smatram da je to nešto što ne može lako da se oduzme – uključujući i san.

Uglavnom ne pravim liste šta treba da odradim ukoliko imam obaveze. Odmor, zdravlje, porodica, prijatelji i fakultet su mi trenutno na prvom mestu i gledam da se tome najviše posvetim, pa tek onda drugim stvarima.

Koja vrsta podrške ti je najviše pomogla tokom studija, a koja tokom studentske blokade?

Sveukupna podrška profesora na fakultetu najviše mi je pomogla, bilo tokom studija ili tokom blokade. Na taj način stvorila se lepa slika da smo svi zapravo u istom krugu i da smo jedni drugima najveća podrška – kako oni nama, tako i mi njima.

Mnogo je značilo videti profesora koji razume tvoje probleme, koji je tu da te sasluša, podstakne, da ti vetar u leđa i podseti te da su i oni nekada bili neiskusni i nezreli. Tako znaš da nisi sam.

MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:

Zorana Antanasković: Najviše me privlači mogućnost da nečemu što je odbačeno dam novu vrednost

Sa druge strane, ogromna podrška porodice i prijatelja značila mi je jednako – često su imali razumevanja i davali mi podršku konstantno, naročito kada govorim o periodu blokada i protesta. Takve ljude valja čuvati kao amajlije.

Kako gledaš na aktuelne proteste i šta misliš – da li studenti danas imaju dovoljno snage i prostora da utiču na promene u našoj zemlji?

Studenti su ti koji treba da se pitaju kada se govori o važnim stvarima u njihovom, odnosno našem okruženju. Ne kaže se za džabe da na mladima svet ostaje – ipak, studenti predstavljaju katalizator dobrih promena u društvu i najbolje mogu da vide kada nešto nije ili jeste u redu.

Smatram da smo do sada često bili potcenjivani i gledani sa neke imaginarne visine. Kažem „imaginarne“ jer visina ne treba da postoji među društvenim grupama – treba da se gledamo u oči. Snage će među studentima uvek biti, naš rezervoar je pun, ali narod mora još da se probudi. Neki odavno rade treću smenu, a drugi su i dalje u REM fazi.

Kako zamišljaš svoju ulogu nakon fakulteta – u profesiji, ali i u široj zajednici?

Imam razna očekivanja od sebe i svoja uverenja. Vidim sebe srećnu u onome što radim i zamišljam sebe kako i dalje rastem i napredujem. Volela bih da sutradan radim nešto što će mi pomoći da se još više razvijam, jer u mestu za napredak nema granica – ona je kao svemir.

Volela bih da nastavim da budem oslonac za mnoge ljude koji su i meni neka vrsta oslonca i mirne luke.