Piše: Vladimir Đorđević
I pored toga što je „Dekada Roma“, kampanja od koje se mnogo očekivalo, sasvim blizu svom završetku, sami rezultati uključivanja Roma u društveni život kao i njihova emancipacija i prihvatanje od strane šire društvene zajednice, daleko su od zadovoljavajućih. Netolerancija ka manjinskim grupama, koja se i u Srbiji posmatra prilično benigno, nedavno je eskalirala ugrožavanjem života i imovine Albanaca i Goranaca u Vojvodini. Brza reakcija policije, iako neophodna, nije dovoljno ohrabrenje da će se išta suštinski promeniti u pogledu odnosa većinskog stanovništva ka manjinama. Čini se da, i pored jasne opredeljenosti vlasti za uspostavljanje evropskih vrednosti, izostaju jasnije akcije koje bi doprinele smanjenju predrasuda i prihvatanju razlika.
Niš, grad brojne romske populacije, jedan je od primera tihog i tolerisanog getoiziranja ove etničke grupe. Štaviše, na izolovanost i neprisustvo Roma u društvenom životu, poslovično se gleda kao na normalnu pojavu. Javni diskurs gotovo da i ne uključuje pripadnike ove etničke grupe, njihovu kulturu, čak i njihovo fizičko prisustvo, osim u veoma negativnom kontekstu. Nijedna gradska vlast nije načinila ozbiljniji iskren pomak u promeni atmosfere ovog tihog rasizma, a svaki pokušaj doživljavao je otpor i neuspeh.
Prošlo je više od pet godina kako je Skupština Niša donela odluku o preimenovanju Južnog bulevara u Bulevar Šabana Bajramovića. Odluka, objavljena u „Službenom glasniku“, ispostaviće se, bezvredna je. Peticije žitelja sa ove adrese ostale su dovoljan razlog lokalnim vlastima da ne sprovedu sopstvenu odluku. Ništa čudno u gradu u kome je generalni pravac razvoja − stihijska samovolja, a dominantni diskurs – šovinizam.
Nedoslednost vlasti i njena populistička popustljivost prema samoorganizovanim lokalnim bundžijama, jasno pokazuju neiskrenost i nedovoljnu sigurnost u sopstvenu odluku. Usudio bih se reći da je jedna legalna odluka organa lokalne samouprave, zapravo laž, ili uličnim žargonom rečeno, foliranje. Lokalna vlast, koja donosi odluku o preimenovanju iz navodnog poštovanja prema preminulom stvaraocu, ustuknuće pred par stotina glasača i za svoje postupke pronaći će izgovore u nepoštovanju tenderske procedure i neobavljenoj javnoj raspravi na nivou opštine. Rečju, foliranje.
Žitelji Južnog bulevara će, sa druge strane, u argumentovanju svojih stavova protiv preimenovanja svoje naseobine, pribeći sličnom modelu kao i gradske vlasti. Foliraće se. Tako će u prvi plan isticati najdominantniju vrednost našeg društvenog trenutka, novac. Preskupo menjanje ličnih isprava, pred socijalno odgovornom gradskom vlašću, ima neoborivu težinu argumenta svih argumenata. Činjenicu da su hiljade drugih građana Niša menjali svoja dokumenta zbog preimenovanja ulica i bulevara i da Južni bulevar nije izolovan slučaj, svi će prećutati.
Argumentima derana, vođe ove ulične pobune pokušaće da nas ubede u dobronamernost svojih pobuda.
„Nije reč ni o kakvom bulevaru, već o ulici od nekih 500 metara, koja je u stvari slepa, nikud ne vodi, ide pored pruge od rampe na Trošarini i završava se kod ograde EI i slabo je prometna. Ako je grad zaista iskreno hteo da se oduži velikanu romske muzike, onda je, po našem mišljenju, trebalo da uzme u obzir neku prometniju ulicu bližu centru Niša, gde se nalaze kafane u kojima je Šaban pevao. Tada bi efekat bio veći, jer bi posetioci Niša, turisti i prolaznici mogli da vide ulicu sa Šabanovim imenom. A tada bi i imala svrhu i ideja o podizanju spomen-obeležja umetniku na lepšem i vidljivijem, upadljivijem mestu“, dušebrižno će jedan od njih.
Jedan drugi će, ipak, primetiti da se romska mahala nalazi nedaleko odatle, i da će neko romsko dete biti svakako srećnije da se njegova ulica zove po poznatom romskom pevaču. Dodaje kako bi ulica trebalo da bude „tamo gde je njegov narod“.
Radi zdravog razuma, podsetiću da je do Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića i džez sastava „Eyot“, a još od čuvenog Stevana Sremca, Šaban Bajramović jedini umetnik koji je živeo i stvarao u Nišu, a za života stekao popularnost i priznanje daleko van svog mesta. Grad, koji tako dramatično oskudeva u priznatim stvaraocima, ne bi smeo da se kocka sa vrednostima koje oni ostavljaju za sobom.
„Nesreća“ Šabana Bajramovića da je bio Ciganin, nesreća je palanačkog stida neukih a moćnih, kojima je šovinizam jedina odbrana pred sopstvenim neznanjem, čemerom i kalom.
