Razgovarao: Dragan Jevremović
Foto: Privatna arhiva
Od megafona na studentskim blokadama, preko studija psihologije do golova u nižim fudbalskim ligama, Ilija Tasić spaja strast prema psihologiji, društvu i fudbalu.
Ilija Tasić je trenutno student master studija psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Sam upis na psihologiju, jedan od najtraženijih smerova na Filozofskom fakultetu, nije bio lak.
Međutim, samopouzdanje, jasna želja za budućom karijerom i doza sreće odredili su mu put.
„Bio sam prvi ispod crte na samofinansiranju, tako da je bilo neophodno da neko od onih koji su položili prijemni ispit odustane. Uprkos tome, završio sam fakultet sa veoma visokim prosekom, položio sve ispite u roku i uspešno upisao master studije“, kaže Ilija.
Kako kaže, upis na psihologiju došao je kao prirodan odgovor na tadašnje životne okolnosti i pitanja na koja u srednjoj školi nije imao odgovor.
„U periodu kada sam počeo ozbiljnije da učim u srednjoj školi, psihologija mi je došla u pravo vreme — čitava nauka koja se bavi stvarima koje su meni važne. Psihologija mi je poslužila kao odlična podloga da bolje razumem prirodu određenih pojava, kako u društvu, tako i u međuljudskim odnosima. Jednostavno, video sam sebe kao dobrog psihologa, jer volim da istražujem suštinu stvari“, objašnjava on.
Iako ne krije da mu je upis na psihologiju pomogao da jasnije sagleda neke svoje probleme, naglašava da studiranje psihologije radi „samopomoći“ nije rešenje.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Ključ je, kaže, u razumevanju discipline i primeni znanja u praksi kako bi se pomoglo drugima.
„U jednom trenutku shvatio sam da je to moj poziv i da je moja lična motivacija da budem ljudima od pomoći. Nije neophodno izigravati Supermena u svakom trenutku i nametati svoju pomoć. Izgradio sam sebe tako da budem spreman da je pružim, ali da je ne namećem“, ističe Ilija.
U trećoj godini studija postao je student-mentor u programu čiji je cilj da stariji studenti pomažu brucošima da lakše savladaju nastavni plan i proces privikavanja na studije.
„Osetio sam altruističku potrebu da pomognem mlađim kolegama i ponudim im bilo kakvu informaciju, ali i podršku i ohrabrenje. Kada sam ja upisivao fakultet, taj program nije postojao i znam koliko je bilo teško kada ne znaš kome da se obratiš. Prirodno je da je lakše zatražiti takvu pomoć od nekoga naših godina, ko je skoro prošao kroz isti proces, nego od profesora ili asistenta. Nekada je teško pitati profesora može li se ispit položiti samo preko skripte“, kaže kroz osmeh.
Znanje vredi tek kada se primeni.
Uz velika očekivanja često dolaze i veća razočaranja. Ilijin put studija bio je specifičan od samog početka, jer je bio uslovljen pandemijom virusa Covid-19.
Umesto praktične primene znanja, morao je da se zadovolji onlajn predavanjima. Uprkos prostoru za nadoknadu propuštenog, uvideo je nedostatak motivacije kod nastavnog osoblja da studentima pruži adekvatnu praksu.
Volontiranjem u organizacijama koje se bave psihologijom uspeo je da nadoknadi manjak praktične primene stečenog znanja.
Foto: Privatna arhiva
Kao glavnu prekretnicu u profesionalnom razvoju ističe volontiranje u Psihološkom savetovalištu, gde je deo savetodavnog sektora.
„Princip rada savetovališta je takav da zakazujemo termine studentima i pružamo do pet savetodavnih razgovora. Na kraju tog procesa razmatra se opcija daljeg odlaska na psihoterapiju, koju trenutno možemo da pružimo u skladu sa raspoloživim resursima. Već godinu dana sam u ulozi savetnika, s tim što sam prvih šest meseci proveo slušajući starije volontere kako obavljaju razgovore i od njih učio. Moj generalni utisak je da sam u potpunosti pogodio oblast kojom želim da se bavim — da imam neophodne veštine, ali još važnije, veliku motivaciju za taj rad. Nastaviću da volontiram u Psihološkom savetovalištu, a u nekom trenutku planiram i obuku za psihoterapeuta“, kaže on.
Psihološko savetovalište namenjeno je studentima i potpuno je besplatno. Pored savetodavnog sektora, postoje i edukacioni i istraživački sektori.
Pored volontiranja u Psihološkom savetovalištu, već više od šest meseci učestvuje u programu plaćene stručne prakse u okviru Zavoda za zaštitu mentalnog zdravlja u Kliničkom centru Niš.
Mogućnost dobijanja plaćene stručne prakse dobio je kao dobitnik Dositejeve stipendije.
„Iskustvo rada u Kliničkom centru znatno se razlikuje od rada u Psihološkom savetovalištu, budući da se bavim psihodijagnostikom. Taj proces počinje davanjem psiho-testova, uključujući testove ličnosti, test inteligencije i testove grafomotornih sposobnosti, a na kraju svega toga postoji klinički intervju, nakon čega se formira klinički nalaz i mišljenje“, objašnjava Ilija.
Megafon kao zaštitni znak
Pre više od godinu dana počele su studentske blokade, kao reakcija na pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, pri čemu je poginulo 16 ljudi.
Studenti širom zemlje digli su glas i iskazali revolt. Ilija priznaje da je u početku osećao strah i neizvesnost, ali od toga nije bežao.
„Apsolutno sam od samog početka prepoznao potrebu za studentskim blokadama i za velikom promenom u našem društvu. Dugo je i u meni kipelo povodom čitave političke situacije u zemlji — na svakom koraku vidljiva je korupcija, krađa, kršenje zakona, ustava i svih moralnih i pravnih normi. Iako je bilo pomalo zastrašujuće uraditi nešto tako radikalno u tom momentu, odnosno zaustaviti proces studiranja, to nam je pružilo priliku da konačno uradimo nešto pravedno i potrebno“, ističe on.
Priznaje da je u početku imao otpor prema pridruživanju radnim grupama, što, kako objašnjava, dolazi kao posledica mentaliteta manje sredine iz koje dolazi.
Foto: Milica Knežević
Uprkos tome, od početka je aktivni učesnik protesta — počelo je pravljenjem transparenata i maketa sendviča i autobusa, a nakon nekoliko meseci postao je i redar na protestima.
„Zbog manjka vremena oklevao sam da postanem deo radne grupe za bezbednost, odnosno da li će mi vreme dozvoliti da ispunim obaveze prema njoj. Međutim, nedugo nakon prvog marta, datuma koji je obeležio najveći protest održan u Nišu, pridružio sam se radnoj grupi za bezbednost. Prvog marta sam nosio megafon i od tada se stvorila jedna velika ljubav između megafona i mene, pa sam od tog trenutka postao glavni ‘megafondžija’ u Nišu. To je uloga u kojoj sam se potpuno pronašao i koju su i drugi studenti i građani u meni prepoznali, tako da se uvek zna kod koga je megafon“, napominje.
Gorepomenuti protest prvog marta, pod nazivom „Studentski edikt“, bio je po mnogima jedan od veličanstvenijih protesta koje je Srbija videla.
Foto: Milica Knežević
Tada je Niš postao domaćin stotinama hiljada ljudi, a Ilija je tog dana bio redar — upravo taj datum ističe kao jednu od svojih najlepših uspomena.
„Taj će dan zauvek biti urezan u mom srcu, previše emotivnog ulaganja bilo je u sve to. Pre samog protesta bio je veoma stresan period u vezi sa organizacijom i planiranjem. Veliki je izazov bio osmisliti i sprovesti plan kako da obezbedimo sve građane i studente koji su tog dana bili na ulici“, kaže Ilija.
Takođe ističe dežurstva na fakultetu kao uspomene koje neće zaboraviti, jer je, kako kaže, upravo među redarima pronašao prijatelje za ceo život.
Fudbalski teren kao porodični zapis
Ilija se već dugi niz godina aktivno bavi fudbalom, a, kako kaže, strast prema „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“ usadio mu je otac, koji je i sam bio fudbaler.
Osim oca, i njegov deda bio je fudbaler, ali prve fudbalske korake načinio je sa ocem. Pored oca, najveći uticaj na njega imao je Luis Suarez, tada fudbaler Liverpula.
Foto: Privatna arhiva
Njegova fudbalska karijera počinje u lokalnom klubu FK Knežica, klubu u kom je i njegov otac ostavio najveći trag. Već sa 16 godina debituje na magičan način.
„Debi sam napravio pred kraj sezone, a odmah naredne sezone sam se ustalio. U prvom kolu smo dobili izuzetno teškog protivnika koji nam po tradiciji ne leži. Pred kraj utakmice, dugu loptu mi je poslao otac, koji se još uvek bavio fudbalom. Primio sam loptu i uputio udarac. U tom trenutku nisam shvatao šta se dešava, samo sam video saigrače koji se raduju“, napominje Ilija.
Nakon toga postao je standardni napadač ekipe i nastavio da „rešeta mreže“ protivnika. Da želi da gradi svoj fudbalski put pokazao je u trenutku kada je njegov otac odlazio u fudbalsku penziju — odbio je da od oca nasledi broj devet i rešio da svoju priču gradi sa sedmicom na leđima.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Niže lige funkcionišu kao zaseban mikrokosmos sporta, a Ilija kao posebne anegdote ističe psovke, jer, kako kaže, taj nivo kreativnog psovanja može da se čuje isključivo na terenima nižih liga — međutim, te psovke je nemoguće ponoviti i one zauvek ostaju deo atmosfere tog okruženja.
Kako ističe, novac ima veliki uticaj i u nižim ligama, što mu je u početku delovalo strano, nepoznato i nepotrebno.
„U svom dečačkom klubu osećao sam veliku ljubav i smatrao da ne treba nigde da idem, verujući da će moj klub napredovati. Međutim, realnost je bila drugačija — FK Knežica se ubrzo ugasila, pa sam napravio transfer u drugi klub. Novac zaista ima uticaj; više plaćeni igrači češće igraju, i to generalno ima smisla, ali mislim da se u jednom trenutku gubi sama suština sporta — strast i ljubav“, navodi Ilija.
Da ta ljubav zaista postoji, pokazali su fudbaleri Knežice kada su pre dve sezone napustili svoje klubove i ponovo osnovali lokalni klub, a jedan od junaka te priče bio je upravo Ilija Tasić.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Diploma za zavičaj” koji je podržala Gradska opština Medijana
