Autori: Andrijana Popović, redakcija
Foto: Wikipedia
Pseudoistorija predstavlja oblik iskrivljene istorija koja se uglavnom služi selektivnim korištenjem činjenica, izostavljanjem konteksta kao i predstavljanjem netačnih informacija, a sve u cilju prezentovanja pojednostavljene ili romantizovane slike istorijskih događaja.
Takvi narativi zanemaruju složenost samih istorijskih događaja, selektivno izveštavaju o njima, ne služe se naučnim metodama, te neke pojedinosti preuveličavaju ili minimalizuju.
Ovakav koncept istorijskog prikaza može negativno uticati na na javno razumevanje i edukaciju.
I ako pseudoistorija, kao jedna od mnogih oblika pseudonauke, koristi potvrđene činjenice, to radi ciljano kako bi prenaglasila doprinos jedne osobe ili jednog događaja, a pritom se zanemaruje celokupna slika poput uticaja okolnosti, društvenog i kulturnog konteksta.
Takvi prikazi istorije imaju gotovo mitski status i smatraju se obmanjujućima iz razloga što u svom pripovedanju koriste stereotipe i pogrešne predstave o tome kako nauka zapravo funkcioniše.
Manipulacija prošlošću: Kako se istorija koristi kao oružje?
Mimo skorašnjoj popularizaciji ovog fenomena, pseudoistorija svoje korene ima u dalekoj prošlosti. Ona se vezuje za prva tumačenja istorijskih događaja.
Sam cilj nije naročito drugačiji ni sada, a vezuje se za oblikovanje kolektivnog identiteta i ostvarivanje političkih ciljeva.
Drevne zajednice su bile prve koje su koristile pseudoistoriju koja je bila predstavljena u formi mitova i legenda.
Mnoge drevne civilizacije su stvorile priče o božanskom poreklu svog vladara, a sve kako bi njegova moć i autoritet mogli biti opravdani.
Srednji vek je takođe bio obeležen preudoistorijskim narativima gde su se vladari vezivali za biblijske ličnosti, a opet u cilju pravdanja moći onoga ko je vladao državom.
Jedna od ključnih era pseudoistorije je zapravo era nacionalizma koja je bila primarna za stvaranje nacionalnog identiteta.
Savremena pseudoistorija, koja se vezuje za 20. i 21. vek je obeležena političkom propagandom, te se ona vezuje za različite premiere poput negiranja jednog od najvećih genocida ikada, Holokausta.
Ovakvi primeri ukazuju na to da se pseudoistorija, i ako različita kroz vekove, najčešće vezuje za opravdanje i veličanje nekoga ili nečega, dok se širi kontekst ostavlja po strani, te da je ona vremenom postala moćno oružje za manipulisanjem javnošću i oblikovanje ideologija.
Metode i strategije pseudoistorije
Pseudoistorija se koristi širokim spektrom metoda i strategija u postizanju svojih ciljeva. Neki od ključnih načina širenja ovakvih narativa jeste manipulacija istorijskim podacima i izvora kao i koriščenje emocionalno privlačnih priča i teorija zavere.
Oslanjajući se na fragmente istorijski potvrđenih činjenica, i na netačne priče, pseudoistorija izostavlja ključne kontekste pri opisivanju događaja.
Širi narativ biva istrgnut, a nameću se nepotvrđene informacije koje služe kako bi podržale određene ideje i stavove jednog naroda, društva, ili pojedinca.
Preuveličavanje događaja i ličnosti, kao i njihovo romantizovanje može dovesti do iskrivljene slike istorije javnosti.
Ova taktika može imati direktni uticaj na emotivni naboj priče i njegovo prihvatanje u javnosti, te kao takva ima važno mesto u metodama manipulacije.
Pored toga, fenomeni poput senzacionalizma, misterija, teorija zavere i sakrivenih činjenica takođe igraju važnu ulogu u pseudoistoriji upravo zbog svoje dinamike i efekta uzbuđenja i znatiželje.
Fokusiranje na emocije poput straha, paranoje, neizvenosti, s jedne strane, i znatiželje, ponosa, saosećenja, s druge strane, predstavlja taktiku koja dovodi do značajnog uticaja na svet javnosti.
Razumevanje i prepoznavanje ovih metoda su ključni pri kritičkom razmišljanju i ispitivanju preudoistorijskih tvrdnji.
Sociološki aspekti: Uticaj na društvo i kolektivnu svest
Iz sociološke perspektive, pseudoistorija je postala moćno oruđe za kovanje i učvršćivanje kolektivnih identiteta.
Ona se može posmatrati kao sredstvo za oblikovanje narativa u cilju odgovaranja potrebama sadašnjosti, ali i kao narativ koji reinterpretira prošlost kako bi podstakao osećaj zajedničke pripadnosti, ponosa i jedinstva među svojim pristalicama.
Prema rečima Žikice Simića: „Kolektivi (nacionalni, religijski, politički) svom istorijskom nasleđu pristupaju na sasvim drugačiji način – više mitološki nego naučno.
Njihov cilj nije istina, već zadovoljavanje određenih socio-psiholoških potreba za homogenizacijom i kohezijom, tj. za pripadanjem određenom kolektivitetu, izgradnji kolektivnog identiteta“.
Ovaj pristup, usmeren na stvaranje kolektivne svesti i identiteta, zanemaruje ili minimizuje objektivnu istinu koja bi trebala da bude temelj naučnog istraživanja.
Takav pristup istoriji postaje posebno izražen u društvima koja se suočavaju s krizama identiteta, bilo zbog političkih, kulturnih ili ekonomskih faktora.
Male nacije, koje nemaju značajan uticaj na globalne tokove, često kompenzuju svoju skrajnutost kroz stvaranje velikih narativnih predstava o svojoj izuzetnoj prošlosti.
U tom procesu, prošlost se ne doživljava kao skup faktografski utvrđenih događaja, već kao temelj za izgradnju političkog i kulturnog identiteta.
Sociološki gledano, ova praksa nije samo kulturna ili politička; ona je duboko ukorenjena u psihološkim potrebama koje proizlaze iz osećanja nesigurnosti ili marginalizacije.
Za mnoge male nacije ili etničke grupe, izgradnja „velikih“ narativa o prošlosti postaje način kompenzacije za njihov politički, ekonomski ili kulturni položaj u svetu.
Marginalizovana društva, koja obično čine male nacije i države, bez naročitog uticaja na globalne, svetske i evropske tokove, obično tu svoju političku, ekonomsku i kulturnu skrajnutost i inferiornost kompenzuju megalomanskim i mitološkim predstavama o svojoj izuzetnoj vrednosti, ističe Simić.
U tom procesu, prošlost postaje selektivno rekonstruisana, preispitivana i često dramatično promenjena da bi se uklopila u ideološke narative koji omogućavaju pojedinim grupama da se distanciraju od drugih.
Sa pojavom interneta i ekspanzijom alternativnih medija, ovakvi narativi lako pronalaze široku publiku i postaju još prisutniji kroz društvene mreže.
U ovom veku takvi narativi bivaju značajno podržani najmodernijom i najmoćnijom komunikacijonom tehnologijom. Naime, sa nicanjem i najezdom alternativnih medija koja omogućuje Internet, mnogi sumnjivi stručnjaci i autoriteti, čak i zabavljači, gostuju na internet portalima koji plasiraju populističke priče i teorije zavere koje zabavljaju najširu publiku. Efektni isečci iz takvih emisije se dodatno šire na svim platformama društvenih mreža (facebook-u, instagramu, tiktoku) gde doživljavaju veliku gledanost i bivaju masovno komentarisani i lajkovani, objašnjava Simić.
Simić dodaje da obrazovni programi često služe kao kanal za širenje ovih narativa i objašnjava kako predmeti vezani za nacionalnu istoriju često selektivnu prikazuju prošlost, naglašavajući žrtve i stradanja svog naroda, dok zanemaruju ili minimiziraju patnje drugih naroda.
Zajednice kroz ove narative kreiraju razlike koje služe kao osnov za izgradnju kolektivnog identiteta.
Ovakva interpretacija istorije u kojoj su razlike između naroda naglašene ili čak izmišljene, ne samo da stvara osnovu za nacionalnu solidarnost, već često vodi do diskvalifikacije ili demonizacije drugih naroda, koji se prikazuju kao manje vredni, inferiorni ili opasni.
Naime, u takvim sadržajima svoj narod se selektivno i subjektivno prikazuje u u pozitivnom svetlu tako što se govori o o njegoim žrtvama, stradanjima, patnjama i doživljenoj istorijskoj nepravdi od drugih naroda, dok nema reči o tome kako su drugi narodi doživeli, savladavanje istorije iz drugog ugla, ističe Simić.
Pseudoistorija, dakle, nije samo proizvod prošlih događaja, već i trenutnih socioloških potreba, čiji je cilj da se očuva i ojača socijalna povezanost unutar zajednice, dok istovremeno stvara osnovu za kolektivno razlikovanje u odnosu na „druge“.
Psihološki efekti pseudoistorije: Zašto je tako privlačna?
Pseudoistorija moćna je sila koja suptilno oblikuje osećaj pripadnosti i individualnog identiteta.
Kada pseudoistorija ponudi grandioznu, često fikcionalizovanu verziju prošlosti – na primer, mitsko „zlatno doba“ – ona postaje emocionalna osnova identiteta.
Ovi narativi često ispunjavaju duboko usađenu čežnju za ponosom i zajednicom, posebno u vremenima neizvesnosti ili društvenih prevrata.
Na primer, pojam izabranog naroda ili loze slavnih predaka često podstiče osećaj superiornosti nad drugima.
Takvi narativi ne samo da jačaju lojalnost unutar grupe; oni mogu aktivno negovati neprijateljstvo prema onima koji se smatraju „autsajderima“.
Ovo stvara oštar mentalitet „mi protiv njih“, gde su predrasude i netolerancija ukorenjene u izmišljenim istorijskim izveštajima. To je recept za lomljenje društva, pravi Molotovljev koktel dezinformacija.
Druga ozbiljna psihološka posledica pseudoistorije je erozija kritičkog mišljenja. Kada se ljudi naviknu da prihvataju emocionalno nabijene, jednostrane priče bez preispitivanja njihovih izvora, njihove analitičke sposobnosti atrofiraju.
Teorije zavere isprepletene sa pseudoistorijom, na primer, često su majstorski konstruisane da izgledaju uverljivo, koristeći pažljivo odabrane isečke činjenica izvučenih iz njihovog konteksta.
Posledice pseudoistorije nisu ograničene samo na pojedinca.
Obrazovni sistemi, mediji i javni diskurs postaju zagađeni dezinformacijama; kritičku analizu često zamenjuje bespogovorna vera u „autoritete“ koji prodaju pseudoistorijske narative.
Društva koja nisu u stanju da se suoče sa ovim problemom rizikuju da izgube svoju intelektualnu slobodu i postanu lak plen za manipulativne elite. To je klizava padina, koja vodi do distopijskog pejzaža gde je istina žrtva izmišljenih narativa.
Laž u službi istorije: Kako prepoznati pseudoistorijske zamke
Za razlikovanje prave istorije od njenog pseudo-parnjaka potrebno je pronicljivo oko, oštra svest o metodologijama i zdrava doza skepticizma.
Dok pseudoistorija često privlači pažnju svojim dramatičnim duhom i revolucionarnim tvrdnjama gotovo uvek joj nedostaje naučno utemeljenje i metodološka strogost.
Jedno od najeklatantnijih odavanja pseudoistorije je njeno rukovanje dokazima. Prava istorija se oslanja na proverljive izvorem, dok se sa druge strane, pseudoistorija često oslanja na mutne, neutemeljene tvrdnje.
Senzacionalistički ton je još jedan izdajnički znak. Naslovi koji vrište: „Istorija ne želi da ovo znate!“ ili „Otkrivena zabranjena prošlost!“ su dizajnirani da privuku čitaoce, ali ove tvrdnje daju prioritet senzacionalizmu nad istinom.
Iako naizgled nude intrigantne perspektive, oni na kraju potkopavaju nijansirano razumevanje složenosti prošlosti; nude pojednostavljenu, često obmanjujuću, karikaturu.
Pseudoistorija često pati od selektivnosti. Umesto da prihvate višestruku prirodu istorijskih događaja, pseudoistorijski narativi biraju samo one informacije koje podržavaju njihove unapred zamišljene ideje.
Kontradiktorni dokazi se ili zgodno ignorišu ili odbacuju kao deo navodne „zavere“ za suzbijanje „istine“. Ovo stvara iskrivljenu, nerealnu sliku prošlosti, često izostavljajući ključne detalje i kontekstualne nijanse – poput slagalice kojoj nedostaju vitalni delovi.
Iako naizgled bezopasna, ova vrsta istorije nije samo problematična; to je potencijalno opasno, izvrtanje istine da bi služilo političkim ciljevima. To je moćno oružje, sposobno da podstakne sukob i podriva društvenu koheziju.
Istina kao vodič za budućnost
Podmuklo puzanje pseudoistorije predstavlja značajnu pretnju društvenom blagostanju, koja grize temelje istine i razumevanja.
Namerno izvrtajući istorijske činjenice, seje razdor, podstiče polarizaciju i sa alarmantnom lakoćom manipuliše kolektivnom svešću.
Selektivno biranje događaja, koji često služe uskim političkim ili ideološkim agendama, podriva svako objektivno razumevanje prošlosti, ostavljajući ljude na putu u moru dezinformacija.
Takvi narativi, iako neguju osećaj pripadnosti grupi, često to čine na štetu istine, često demonizujući spoljne grupe u tom procesu – što je zaista otrovno piće.
Opasnosti pseudoistorije sežu daleko od pukih istorijskih netačnosti; aktivno nagriza kritičko mišljenje i javni diskurs.
Korišćenjem emocionalno rezonantnih narativa i teorija zavere – često prekrivenih maskom „alternativnih činjenica“ – pseudoistorija širi dezinformacije poput požara, posebno u vremenima političke i ekonomske neizvesnosti.
Razlikovanje činjenice od izmišljene fikcije postaje herkulovski zadatak, sizifova borba protiv lavine pažljivo konstruisanih laži.
Borba protiv ove podmukle pretnje zahteva višestruki pristup, zajednički napor da se društvo vakciniše protiv virusa istorijske distorzije.
Demistifikacija pseudoistorijskih narativa, razotkrivanje njihovih zabluda i manipulativnih taktika, ključno je za očuvanje društvene kohezije i očuvanje intelektualnog integriteta.
