Piše: Jovan Živković
Foto: Privatna arhiva
Bila je 15. marta prilika da ovo rešimo jednom za svagda. Ali šta bi onda bilo?
Dan nakon Sretenja. Dan državnosti Srbije i ove je, kao i prošle godine protekao u znaku onih koji bi svoju državu da menjaju. Menjaju na bolje, da se razumemo, ne za neku drugu državu.
Studenti su na još jednom svom skupu okupili hiljade ljudi. To rade već više od godinu dana. Dok se jedni dive toj upornosti njih koji organizuju i ljudi koji se odazivaju, drugi ne vide svrhu, ne vide rezultate toga.
Prvi će ponavljati da ova borba nije trka, već maraton i da se promene ne postižu preko noći, ali će drugi i dalje postavljati pitanja i umanjivati sve ono što su studenti postigli.
Ako odbacimo zlonamerne komentare, moramo priznati, ta pitanja se s pravom postavljaju.
Ali to ne znači da ne postoji odgovor na njih. Krenimo redom…
Za početak, kad su protesti već dobili maha i preživeli “prirodnog neprijatelja” u vidu praznika, postalo je jasno da se na našoj političkoj sceni rodio novi činilac sposoban da izvede narod u velikom broju na ulice.
Imali smo proteste opozicije pre tri godine, imali smo proteste nevladinih organizacija, aktivista i sličnih udruženja i pojedinaca, ali je vlast sve njih uspela da, na neki način, kontaminira.
Studente, tog novog činioca, nisu uspeli, jer studenata je mnogo i gotovo da nema domaćinstva u Srbiji koje nema ili ne poznaje nekog studenta.
A studenti su, zauzvrat, nadmašili sve dotadašnje proteste opozicije, NVO-a i drugih političkih aktera.
OD ISTOG AUTORA:
Zborovi – šta su, kako funkcionišu i kako mogu dobiti legitimitet?
Studenti su takođe uspeli da probude i mnoga manja mesta po zemlji. Prema podacima Arhiva javnih skupova, u februaru prošle godine jedino u četiri opštine nije održan protest.
To znači da su se u svim ostalim opštinama, u celoj Srbiji, ljudi okupili i izašli na ulice.
Još jedna velika stvar koju su studenti uradili jesu šetnje kroz Srbiju.
Performans, ako smem tako da ga nazovem, koji im je dozvolio da te ustaše, piculiće, izdajnike i ološ prikažu u pravom svetlu ljudima iz malih sredina, medijski zatrovanih i ograničenih.
Na tim šentnjama, kako je u Utisku nedelje rekao politikolog Boban Stanojević, studenti su povratili zastavu, himnu i brojna druga narodna i državna obeležja, koju je vladajuća stranka prisvojila.
Nemam nikakvo istraživanje ispred sebe, te ću se pozvati na ličnu percepciju, ali rekao bih da je nacinalni ponos i osećaj pripadnosti naciji i dalje dominantan u društvu.
SNS je ta obeležja jednom delu naroda ogadio, a drugi su blagonaklonjenije gledali na režim zbog njih. Sada ćete zastave Srbije, ikone, krstove i sve te simbole koji se tradicionalno vezuju za srpski narod viđati na čelu studentskih kolona.
I naravno, da ne zaboravimo onaj jedan, najkonkretniji rezultat – studenti su oborili jednu Vladu. Pad te Vlade došao je neposredno pred najveći protest u istoriji Srbije, a nova Vlada formirana je malo pre isteka roka za njeno formiranje.
A šta ćete primetiti u novoj Vladi?
Primetićete defanzivu vlasti (ili bolje reći tog jednog čoveka koji bira članove Vlade) kod sastavljanja novog saziva.
Umesto proverenih snaga iz svojih redova, SNS se odlučio za imena iz akademskog sveta, na čelu sa premijerom zemlje, koji po difoltu treba da ima najveću političku moć u državi, a na čiju poziciju su postavili prof. dr Đuru Macuta.
Kao da su hteli da kontriraju nekom potezu studenata. Na primer možda ekspertskoj vladi o kojoj se tada govorilo…
Eto, to su najbitniji rezultati studentske borbe. Oni poput “studenti su probudili solidarnost i zajedništvo u ljudima” ili “studenti su vratili veru u promene”, iako tačne, nekako deluju apstrakno u poređenju sa ovim opipljivim uspesima.
I sada sledi logično pitanje – a gde smo danas?
Jedan zaključak se, barem meni, autoru ovog teksta nameće. Da, mogli smo ovo da završimo 15. marta kada je na stotine hiljada ljudi bilo na ulicama.
Mogli smo i 28. kada je građanima dato zeleno svetlo i kada su sledećeg dana krenule barikade i blokade na mestima širom Srbije.
Ali, da se vratim na početak, šta bi onda bilo?
Da smo tog 15. marta oterali ovo zlo iz zemlje i ohrabrili tužilaštvo i policiju da pronađu kuraž ili da “prelete” na našu stranu (šta god vam lepše paše) i pohapse odgovorne, šta bi onda bilo?
Studentska lista tada nije postojala. Ideja o prelaznoj, ekspertskoj vladi, javila se tek kasnije i među studentima brzo zgasla. Ali neko bi morao da preuzme vlast umesto pobeglih/pohapšenih.
Tog 28. juna zahtev za raspisivanje izbora je već postojao. Ali da li su zaista studenti već tada bili spremni za njih? Da li je lista bila gotova, da li je kampanja bila spremna, da li su kontrolori bili obezbeđeni?
Ako i jeste sve bilo spremno, izbori bi, da su raspisani 28. ili u danima posle, bili održani na leto, jer je zakonski okvir kada moraju biti sprovedeni 45 do 60 dana od dana kad su raspisani.
Period kada se u političkoj praksi inače ne održavaju, jer je to period godišnjih odmora i dobar deo ljudi jedan period nije u zemlji.
Studentima će trebati svaki glas da bi pobedili izbornu mašineriju vlasti, a pitanje je koliki potencijal može da se ostvari na leto, baš iz tog razloga.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
I zato smo došli do ovoga danas. Sve ovo vreme studenti su radili na konkretizaciji svog programa i na pripremanju kampanje. A ta kampanja je već počela, za one koji ne vide.
Izašli su studenti 17. januara u Novom Sadu sa idejom o lustraciji. Deset dana nakon toga, na Savindan, u Beogradu studenti su organizovali protest na kome su govorili o značaju obrazovanja.
Sada je došlo Sretenje, a 1. marta će doći Niš. I dok su prošlogodišnji protesti u Kragujevcu i Nišu, kao i ostali u to vreme, bili ceremonijalnog tipa i predstavljali bunt naroda, ovi su politički.
Na njima studenti predstavljaju delove svog programa. Prave kampanju i pre kampanje, ne dopuštajući energiji da splasne.
Ako me sećanje dobro služi, ali jedini koji su imali kapaciteta da u ovom obimu kampanju vode i pre raspisivanja izbora, jeste SNS.
Jasno je. Studenti imaju ljudstvo. Imaju energije. Imaju znanja. I ono najbitnije – imaju volje. I sada dolazimo do same teme teksta.
Kao što rekoh, mogli smo da završimo to 15. Mogli smo 28. i u danima posle toga. Ali moći ćemo i dalje. Nakon izbora na kojima će pobediti studentska lista. A ta će smena vlasti, za razliku od one koja bi bila u martu ili junu, biti legitimna.
A još bitnije, znaćemo šta posle. Znaćemo ko će nas voditi i znaćemo šta studenti planiraju za dan posle. Kao i za druge dane koji će nakon toga doći.
Priznajem, revolucija u naslovu bila je tu da vas povuče da bacite pogled na tekst. Revolucija predstavlja nasilnu smenu režima, a ovo to neće biti.
Ali će biti pobeda. I baš zato što neće doći iz vedra neba, već kao rezultat dugotrajne borbe i planiranja šta nakon nje, biće to najčistija pobeda.
A ona će zavisiti od nas – naroda!
Autor je učesnik studentskih protesta i redar na njima; Foto: Žarko Đokić
