Razgovarala: Marija Vidojević
Foto: Privatna arhiva
Šta ako bi stare farmerke znale da šapuću tajne iz svog prošlog života?
Za Zoranu Antanasković, koja je na master studijama sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, one ne završavaju u zaboravu – već u njenom ZOHA ateljeu gde se pretvaraju u rančeve, kapice i cegere.
Svaki komad je jedinstven, nastao iz kombinacije sećanja ušivenih u materijal i novih priča koje će tek biti nošene.
Dok u amfiteatru proučava društvene obrasce i uči o navikama ljudi, u svojoj radionici ih menja, dajući reciklaži smisao i oblik, a modi – novo značenje.
Kroz iglu i konac spaja estetiku i održivost, pokazujući da stvaralaštvo može biti i umetnost i aktivizam.
U razgovoru sa njom otkrili smo šta za nju svaki šav znači i kako kroz svoje kreacije oblikuje svet koji želi da ostavi iza sebe.
Kako je nastala ideja da pokreneš ZOHA atelje i praviš unikatne predmete?
Ideja za ZOHA atelje nastala je u isto vreme kada i moja želja da naučim da šijem. Moja baka je kupila mašinu za šivenje, a ja sam iz radoznalosti sela da je probam i odmah sam je pokvarila.
Iz griže savesti sam počela da istražujem kako da je popravim, pa sam naučila ceo mehanizam mašine i potencijalne kvarove još pre nego što sam naučila da uopšte šijem. Kako nisam uspela da je popravim, kupila sam novu mašinu i krenula polako s učenjem, prepravljajući odeću i koristeći materijale koje sam imala kod kuće (stare majice, košulje, farmerice).
OD ISTOG AUTORA:
U jednom trenutku mi je bio potreban ranac, želela sam da imam nešto unikatno, pa sam osmislila dizajn, napravila kroj i sašila ranac od starih Levi’s farmerica. Ljudima se ranac toliko dopao kao i sama ideja, da su počeli da me pitaju da napravim i za njih. To je bio vetar u leđa da pokrenem Instagram stranicu ZOHA atelje i podelim svoje kreacije.
Zašto baš teksas i reciklaža materijala – šta te najviše privlači u tom radu?
U samom početku, imala sam više od 100 pari farmerica i pantalona koje niko više nije mogao da nosi, prikupljenih od porodice, prijatelja i poznanika. Upravo su te farmerice bile moj prvi korak u pravcu održivog stvaranja. Iako teksas dominira na mom profilu, kao jedan od izdržljivijih materijala, koristim i druge čvrste materijale pogodne za izradu rančeva.
Modna industrija danas spada među najveće zagađivače planete, a moj mali biznis je način da dam svoj doprinos, kroz reciklažu, upcycling i podizanje svesti o problemu otpada. U svet upcyclinga sam ušla spontano, bez mnogo informacija, ali sam vremenom učila, istraživala i nadograđivala znanje.
Foto: Privatna arhiva
Najviše me privlači mogućnost da nečemu što je odbačeno dam novu vrednost i oblik i to da svaki komad koji nastane na ovaj način uvek je unikatan, jer od jednog para farmerica može nastati samo jedan ranac ili torba.Posebno mi je bilo fascinantno koliko su svi imali bar jedan par farmerica koji nisu nosili, što jasno pokazuje koliki je problem pitanje: šta radimo sa odećom koju više ne koristimo?
Kako izgleda proces od prvobitne ideje do gotovog proizvoda?
Proces je uvek različit. Započinjem pravljenjem šablona, onda biram boje i kombinjem ih, često sečem deliće od nekih prethodno isečenih farmerica i uklapam delove koji su ostali. Ponekad bude izazovno jer moram ukopiti ograničen materijal za svaki deo. Fokusirana sam na to da u potpunosti iskoristim svake farmerice, bez bacanja materijala.
Taj deo mi je uvek najduži, ali i najzanimljiviji jer se u tome ogleda moja kreativnost. Potom ide spajanje tih sitnih delova, što izgleda kao sklapanje neke puzle, a onda i spajanje celog ranca. Ali pre svega razgovaram sa klijentima šta žele, volim da zajedno stvaramo ranac i da budu uključeni u proces stvaranja jer se taj ranac pravi samo za njih i baš po njihovom ukusu.
Koji komad koji si do sada napravila ti je najdraži i zašto?
Svaki ranac ima svoju priču i svaki mi je zbog toga drag, ali najdraži mi je onaj što ima moju priču. Ranac sam dizajnirala sa meni jako dragom osobom i odlučila da će on biti za mene. Taj ranac sam svuda nosila od putovanja, plaže, noćnih izlazaka, koncerata do svakodnevnih šetnji. Pored ranca jako mi je draga i kapica koja je u neraskidivoj vezi sa rancem i koja je bila obavezna i kada je sunčano i kada je kiša.
Koliko ti je važno da tvoji radovi, osim estetske vrednosti, nose i poruku o održivosti?
Kako bi se ublažio negativan uticaj modne industrije potrebno je promeniti način na koji percipiramo i koristimo odeću. Odeća pored upotrebne vrednosti ima i simboličku vrednost. Ta simbolička vrednost dovodi do toga da ljudi kupuju stvari koje su u “modi” te sezone iako im zapravo taj komad odeće nije potreban.
Foto: Privatna arhiva
Kupovina je danas postala hobi i zavisnost. Savetovala bih svima da se pre kupovine zapitaju da li im to zapravo treba! Verujem da informisanost o štetnosti modne industrije i problemima konzumerizma može dovesti do promena i izvršiti pritisak na istu da posluje etički.
Da li ti znanja iz sociologije pomažu da drugačije razmišljaš o svom stvaralaštvu i ljudima kojima je ono namenjeno?
Znanje iz socioloije mi pomaže da o svom stvaralaštvu ne razmišljam samo kroz samu izradu, već i kroz širi društveni kontekst. Sociologija mi je dala osnovu da razumem kako moda utiče na ljude, na zajednicu i na potrošačke navike, pa svoje stvatalaštvo posmatram i kao poruku o održivosti i odgovornom odnosu prema stvarima koje nosimo.
Vidiš li ZOHA atelje i kao oblik malog aktivizma, jer reciklažom širiš svest o odgovornijem odnosu prema modi?
Da, vidim. Kroz reciklažu i izradu unikatnih komada želim da pokažem da moda može biti održiva i da nije potrebno stalno kupovati novo. Verujem da sam uticala dosta na ljude iz mog okruženja, a potom i na nekog putem društvenih mreža. Čak, i da osoba i dalje nije promenila svoje navike, sama svest o tome je dobar početak.
Koliko ti znači podrška koju dobijaš preko Instagrama i kakva iskustva ti ostaju u sećanju u komunikaciji sa ljudima koji prate tvoj rad?
Podrška na Instagramu mi znači, tamo sam oformila jednu podsticajnu zajednicu. Otkrila sam dosta kreativnih ljudi koji se zalažu za iste vrednosti kao i ja. Ipak, više mi znači podrška koju dobijam uživo u konverzaciji sa raznim ljudima. Drago mi je kada na licu vidim njihovo oduševljenje kada saznaju da je ranac od “starih farmerica”.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Sergej Jović: Horor priča je strašna ako je ideja za priču originalna
Sa kojim izazovima se najčešće suočavaš dok spajaš fakultet i vođenje ateljea?
Izazovno mi je što studiram u jednom, a radionica mi je u drugom gradu. Nezgodno je prenositi sav materijal i alate za šivenje toliko često. Takođe, izazovno je uskladiti obaveze i posvetiti se i jednom i drugom. Upravo je i fakultet jedan od razloga što uopšte ne žurim nigde sa brendom i ne podižem biznis na viši nivo za sada. Ovo je pre svega moji hobi i i dalje volim da istražujem i učim nove stvari.
Gde vidiš ZOHA atelje za nekoliko godina i šta bi volela da poručiš mladima koji razmišljaju da započnu sopstveni kreativni put?
ZOHA atelje vidim kako se razvija malim koracima, baš kao i do sada. Verujem da je najbolje da se stvari odvijaju svojim tokom i da se brend postepeno nadograđuje. Do sada je sve išlo polako ali sigurno, i nadam se će i ubuduće ljudi koji dele iste vrednosti prepoznati ono što radim i da će ih biti sve više.
Poručujem mladima da krenu bez puno razmišljanja i straha da li će se njihov rad svideti drugima. Najvažnije je da uživaju u samom procesu, čime god da se bave, i da kroz njega usavršavaju sebe, a publika će vremenom doći i prepoznati njihov trud.
Potrebno je strpljenje, jer se ništa ne dešava preko noći, pa tako ni promena modne industrije. Ali upravo zato je važno biti uporan, graditi svoj put malim koracima i verovati da se svaki trud na kraju prepoznaje.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Diploma za zavičaj” koji je podržala Gradska opština Medijana
