Пише: Јован Петровић, редакција
Илустрација: Катарина Стојановић
Државе и народи широм света имају своје основне институције на којима почива њихово функционисање. Свака та институција има одређено знамење по коме је препознају. Саме државе и народи, на крају крајева имају таква знамења. Сва та знамења можемо окарактерисати као националне или државне симболе. То су најчешће грбови и заставе.
Србија, и следствено српски народ, као један од својих националних симбола има грб двоглавог орла који постоји и као самостално знамење и као део заставе. Једноставним погледом усмереним ка грбу може се приметити да се унутар грба налази штит на коме се налази крст који дели простор штита на четири дела. У сваком том делу налази се један знак који, због својих физичких сличности, може да се тумачи двојако-као ћирилично слово ,,С” или као огњило/оцило.
Овде на сцену ступају псеудоисторичари. Порекло нашег грба они смештају ни мање ни више него у доба Винчанске културе (5400-4500. године п.н.е), коју опет због свега тога поистовећују са Србијом као директном наследницом те културе. Почетак ове проблематике везан је за извесне знакове пронађене на керамици које припадају локалитетима где су носиоци ове културе живели. Иако историја, археологија, лингвистика и друге компетентне науке и поред улагања труда и напора нису дешифровале знакове па самим тим нису утврдиле до краја ни да ли је уопште реч о некаквом облику писма или је реч о појединачним сликовним знаковима апстрактне или репрезентне природе, псеудоисторичари су, без икаквог детаљног и темељног расуђивања, у једном од знаковс препознали крст са четири слова ,,С”.
О поменутом знаку објашњење је дала Станица Р. Лалић, археолог и некадашњи секретар на одсеку за археологију ФФ у Београду. Наиме то што псеудоисторичари доживљавају као хришћански крст је заправо приказ примитивне справе за орјентисање у простору која има крстолики облик. У зору, док би Сунце излазило на хоризонт, једна страна би се усмерила ка томе и на основу тога би се одредиле стране света у односу на страну где Сунце излази. А ово што доживљавају као слова ,,С” је стилизовани приказ Сунчевих зрака који сијају на све четири стране света. О томе да људи Винчанске културе нису могли да знају за верзију ћирилице Вука Караџића из 1818. године не требамо посебно напомињати. А и винчанска слова ,,С” више личе на оштар угао са два крака него на ово слово.
Предмети крстоликог облика старији су од појаве хришћанства. У античкој Персији је једна справа таквог облика коришћена је за мучење и егзекуцију осуђеника. Преко Персије и хеленистичких краљевина ова казнена мера стигла је и до римске државе. Распеће на крсту, по хришћанском предању и веровању, усмрћен је 33. године и Исус Христос. Након његовог васкрсења после три дана, који хришћани прослављају као Васкрс, крст је ушао у хришћанско наслеђе као један од главних симбола вере. Како се хришћанство ширило тако је и крсни облик прихватан у разним облицима и наменама. Коначним прихватањем хришћанства од стране римске државе и крсни знак је постао нека врста државног симбола и националног симбола који води, васпитава и инспирише њене становнике.
Од шестог века, тачније од времена цара Јустинијана (527-565. године), појављује се на новцу равнокраки крст са по четири слова ,,Х” између сваког крака. Овакав облик знамења је назван тетраграм. Знак између кракова је означавао прво слово Христовог имена. Слова су тумачена као порука која гласи ,,крсте Христов, учини милост хришћанима”. Од времена Јустинијана додири римске/ромејске државе, или Византије, са Словенима су ушли у конкретнију фазу која ће се у наредним вековима манифестовати стварањем словенских насеобина на тлу Византије. У зависности од снаге двора у Константинопољу и саме византијске државе статус тих насеобина ће се мењати од покорности до отворених тежњи за независношћу. У овоме ће велики улогу имати и спољни непријатељи Византије. Паралелно са тим, византијска култура, прожета хришћанством, ће извршити кључан утицај на те Словене. Међу њима и на нас Србе.
У међувремену снага Византије је опадала и до 1204. године постала је лак плен за крсташе из Четвртог крсташког похода. Пре тога је Јерусалимска краљевина, држава настала у Првом крсташког рату (1096-1099. године) већ увелико користила тетраграм састављен од златног крста са четири златна крстића на пољима између кракова као државни грб. Јерменија и Грузија такође усвајају тетраграме као своја државна знамења. А када је под династијом Палеолога 1261. године обновљена Византија, јавља се на новцу нови тетраграм-крст са четири слова ,,В” између кракова. Иако се положај слова у односу на крст мењао, до 14. века усталило се да су слова окренута леђима крсту. Овај тетраграм постаје и државни грб. На црвеној застави овај грб је имао златан крст и четири златна слова. Слова су тумачена као порука која гласи: ,,крсте Цара царева, помози цара”.
Постоји и друга верзија значења, за коју се верује да не прецизнија. Наиме слова ,,В” су заправо оцила/огњила, справа коју су морнари користили да добијање ватре путем ударања које би створило варницу. У зависности од стила који је неговао ковач, облик је могао имати различите варијације. Ако би се ивице металне шипке савиле до краја изгледао би као слово ,,В” а ако би ивице биле благо заобљене више би личило на ,,С”. Овакав грб налазио се на ратној царској застави византијске флоте (што свакако може у логичку везу довести огњило као једну од важнијих морнарских справа) званој фламулон и европске племићке породице су га упознавале у оба облика о чему детаљно пише Александар Палавестра у свом чланку ,,О оцилима”. Што се тиче српских средњевековних земаља Александар Соловјев у свом делу ,,Историја српског грба” даје следеће мишљење:
,,У сваком случају најстарији аутентичан примерак српског крста са четири огњила везан је за породицу кнеза Лазара: он се налази на великом полијелеју у ман. Дечанима, дару кнегиње Милице и њених синова из 1397. године. Дугачки ланци на којима виси сам ,,хорос” (полијелеј), састављени су од колутова са монограмом господина Стефана и Вука и од колутова са малим двоглавим орловима, а они су везани металним дашчицама на којима се понавља као прозрачан орнамент равнокраки крст са четири окренута од њега огњила (доста слична слову ,,С”) између кракова”
Ако би се узела у обзир чињеница да од доба владавине краља Стефана Уроша II Милутина Немањића (1282-1321. године) палеолошка Византија почиње да врши снажан културни утицај на Србију који ће освајањима његовог унука само додатно појачати онда нам неке ствари могу бити касније. Ипак временом оцили у Србији добијају своју верзију тумачења значења. Због велике сличности са словом ,,С” четири оцила су добили значење које гласи ,,Само слога Србина спашава”. Народна легенда је ову крилатицу прописала Светом Сави, што није без основа јер је сам Свети Сава својим животним делом сведочио такву поруку поготово у случају када је измирио рођену браћу који су се сукобили због власти. Ипак прво званично бележење ове крилатице налази се у песми ,,Јека од гусала” коју је као део збирке песама објавио 1860. године Јован Драгашевић (1836-1915. године), географ, војно лице и учесник ослободилачких ратова 1876-1878. године. Из њих се може назрети да је ова крилатица старија од ове песме:
,,Још утруби шта са неба труби:
Само слога Србина спасава
Тако Србу писано на грбу…”