Piše: Jovan Manojlović
Foto: Wikipedia/Dozetdarko
Martovski pogrom predstavlja jedan od najtežih talasa nasilja nad Srbima i drugim nealbanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji nakon završetka rata 1999. godine.
Nasilje je izbilo 17. marta 2004. i tokom dva dana proširilo se na više gradova i sela širom pokrajine, ostavljajući za sobom spaljene kuće, porušene crkve i manastire, kao i veliki broj raseljenih ljudi.
U napadima je stradalo ukupno 19 ljudi (11 Albanaca i 8 Srba), povređene su stotine, a hiljade Srba i drugih etničkih grupa bilo je primorano da napusti svoje domove.
Uništen je i veliki broj pravoslavnih svetinja, čime je, pored humanitarnih posledica, načinjena i velika šteta kulturnom i verskom nasleđu.
Martovski pogrom ostao je duboko upisan u kolektivno sećanje i i dalje predstavlja jedno od ključnih pitanja bezbednosti i suživota na Kosovu.
Neka od mesta koja su bila pogođena su Kosovska Mitrovica, Prizren, Čaglavica, Svinjare, Priština, Uroševac, Obilić, Peć, Đakovica, Belo Polje, Lipljan, Kosovo Polje, Gnjilane i Vučitrn. Nakon ovog talasa nasilja, trajno je promenjena etnička mapa Kosova i Metohije.
Uzrok talasa nasilja
Prema rečima Dr Milana Videnovića, profesora na departmanu za Istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu, jako je teško dati istorijski kontekst Martovskog pogroma.
,,Po parametrima istorijske struke taj događaj još ne ispunjava kriterijume koji omogućavaju njegovo kritičko istorijsko sagledavanje. Tek nakon 30 godina mi možemo uvidom u arhivski materijal da otpočnemo sa istraživanjem nekog događaja. Međutim, kako su često i nakon 30 godina akteri događaja i dalje živi, a nekada i dalje politički uticajni smatra se da tek 50 godina predstavlja dovoljan period da neki događaj možemo sagledati kritički iz ugla struke.”, istakao je Videnović.
Videnović je takođe naveo i da je daleko lakše dati politički kontekst iz onoga što nam je poznato u javnosti.
,,U tom smislu, ovaj događaj se može posmatrati kao etnički sukob, odnosno odmazda jedne, većinske grupe, sa drugom manjinskom grupom stanovništva na jednom prostoru. Ukoliko tome dodamo činjenicu da u navedenom periodu Državna zajednica Srbija i Crna Gora nema svojih oružanih formacija na Kosovu i Metohiji, jasno je da se radi o progonu i zastrašivanju nedužnog srpskog stanovništva. Ako pogledamo etničku mapu Kosova i Metohije pre i posle Martovskog pogroma, jasno je da je njegov rezultat promena etničke strukture.”, naveo je Videnović.
Kako je navela Jelene Marković, novinarka sa Kosova i Metohije, okidač za ovaj događaj su imale lažne vesti.
,,Te 2004. godine, neposredno pre događaja koji će svetskoj javnosti postati poznat kao Martovski pogrom, Javni servis Kosova – Radio-televizija Kosova (RTK) objavila je lažnu vest da su za utapanje albanskih dečaka u selu Čabra u reci Ibar odgovorni Srbi. Ova lažna vest bila je okidač za nerede. Upravo ovaj događaj, koji je prouzrokovan lažnom vešću, promenio je život i nasleđe Srba na Kosovu i Metohiji.”, rekla je Marković.
U izveštaju Misije OEBS-a na Kosovu o “Ulozi medija u događajima marta 2004 godine”, kako je navela Marković, piše da su “bez nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta događaji mogli imati drugačiji ishod“.
,,U izveštaju se navodi i da su tri tada glavne tv stanice, a posebno RTK, izveštavale sa neprihvatljivim nivoom emocija, pristrasnosti, nepažnje i lažno primenjene “patriotske” revnosti. Dve decenije kasnije, 2024. godine, na sajtu Radio-televizije Kosova (RTK) osvanula je vest, u velikoj meri prepisana od pre 20 godina, koja je sa sobom donela očigledan pokušaj istorijske revizije ovog događaja. Ovaj medij ponovio je lažnu vest, krivotvoreći činjenice i netačno obaveštavajući javnost. I ne samo RTK, i kod drugih portala na albanskom jeziku uočena je ista matrica.”, istakla je Marković.
OD ISTOG AUTORA:
Albanska golgota: Kada je srpski narod ostavio kosti na jedinom putu za spas
Martovski pogrom, prema navodima Marković, je školski primer koji nam, sa ove vremenske distance, pokazuje kakve posledice može da izazove manipulacija medijima i nauk je šta medij ne sme da bude.
,,Dve decenije kasnije niko nije odgovarao ni za razornu vest 2004. godine, ni za organizovanje pogroma. Javni servis RTK je zbog lažne vesti, koja je bila inicijalna kapisla za haos, „kažnjen“ tako što je novčano potpomognut za obuku novinara i profesionalizaciju kuće. Ni nakon ponovljene lažne vesti 2024. godine, nema kazne, niti reakcije na širenje dezinformacija RTK koja je izazvala uznemirenje srpske javnosti i rizik od tragičnih posledica za ceo prostor.”, zaključila je Marković.
Prema rečima dr Videnovića, teško je govoriti o jasnim povodima i dubljim uzrocima bez konkretnih izvora.
,,Međutim, nekada nam upravo rezultat neke akcije odgovori o namerama. A rezultat akcije jeste promena etničke strukture na Kosovu i Metohiji. Na osnovu takve činjenice može se u ovom trenutku pretpostaviti da je Martovski pogrom imao upravo takve ciljeve. Ostaje da struka kasnije i potvrdi ovu hipotezu.”, zaključio je Videnović.
Pored toga, dr Videnović je dodao da je u ovom trenutku Martovski pogrom pitanje profesionalnih novinara i politikologa.
,,Mi istoričari sud donosimo kombinacijom onoga o čemu pišu mediji sa izveštajima ili dnevnom prepiskom zvaničnika na pozicijama. Dakle kombinacijom onoga šta međusobno govore akteri i onoga šta rade ili govore u javnosti mi dolazimo do suda o određenom događaju. Za tako nešto nisu se stekli uslovi. Ono što mogu da kažem kao savremenik tih događaja i običan čitalac novinskih članaka, natpisi u novinama o prenosu električne energije u centralnu Srbiju definitivno jesu bili katalizator nezadovoljstva. Moja je pretpostavka da su bili i izgovor za usmeravanje nezadovoljstva. Ostaje da utvrdimo činjenice kroz nekih desetak godina kada nam izvori budu dostupni.”, dodao je Videnović.
Svedokinja iz Čaglavice, rekla je da nije sigurna da li je nasilje bilo organizovano.
,,Ne znam da li je bilo organizovano, meni se čini da je nekako sve bilo sponatno… Kada su krenuli iz Prištine da oslobode put jer su bili revoltirani zato što su naši ovde blokirali put skroz. Oni su bili naoružani i naši su već počeli da otkopavaju oružje koje su imali ovde po dvorištima da se brane. Naši su bili totalno nespremni, nisu očekivali da se tako nešto desi. Da li su oni organizovali to ili imali plan unapred to stvarno ne znam.”, istakla je svedokinja.
Eskalacija sukoba Srba i Albanaca, uloga međunarodnih snaga i posledice
Prema rečima svedokinje pogroma, situacija je naglo esklirala tog marta 2004. Godine.
,,Ja sam bila ovde kući u Čaglavici sa decom. Organizovao se bio protest u selu zbog ranjavanja jednog dečka iz sela. Magistralni put Priština – Skoplje bio je blokiran, mnogo je ljudi bilo izašlo na protest i ne znam bio je lep, sunčan dan. Čula se buka odjedanput, helikopteri su počeli da nadletaju selo, kroz ulicu su tenkovi prolazili. Stvarno nisam znala o čemu se radi, kad je odjedanput u jednom trenutku došla strina, ona živi dole niže od nas i rekla je da su Albanci iz Prištine pošli na naše da napadaju. Počeli su i pucnjevi da se čuju, onda su nam rekli da nikako ne izlazimo iz kuće i da može neki metak da zaluta. Došao je suprug, i on je bio na protest tu, počeli su i kuće da pale ovde u selu – dve, tri kuće su bile zapaljene. Ja sam se u međuvremenu bila već i spakovala, spakovala sam deci neke najosnovnije stvari. Ako već zapale dvorište i kuću, da barem imam decu da presvučem i da ih nahranim.”, reči su svedokinje iz Čaglavice.
Navodima svedokinje, tenzije su se uveliko osećale i pre eskalacije ovog sukoba.
,,Glavni motiv čini mi se svega ovoga bio je da su Albanci pošli zbog utapanja njihove dece u nekoj reci i onda su oni okrivili Srbe, a u međuvremenu su kod nas tog dečka ranili zbog toga verovatno ovde u Čaglavici. To se nekako sve izdešavalo na brzinu, a tenzije su se osećale puno i pre toga. I pre 1999. godine šta su sve radili ovde našima, napadali vojsku, organizovali demonstracije i kidnapovali ljude… Međutim, to se naše ništa ne važi.”, navela je svedokinja.
Dr Videnović dodaje da nasilje tog marta ima povezanosti sa napuštanjem vojske SR Jugoslavije pet godina pre pogroma.
,,Martovski pogrom može se najviše uporediti sa događajima koji su usledili neposredno nakon što je vojska Savezne Republike Jugoslavije napustila Kosovo i Metohiju. Usledio je period otmica, uništavanja srpske imovine i opšte nesigurnosti. Setimo se samo terorističkog napada na autobus Nišekspresa kada je ubijen i ranjen veliki broj srpskih civila. Bilo je više takvih slučajeva, Martovski pogrom je bio samo kruna jednog šireg talasa nasilja.”, zaključak je Videnovića.
KFOR i UNMIK, po rečima dr Videnovića, nisu ispunili ulogu koja im je data.
,,Mirovne snage imaju zadatak da vrše deeskalaciju. U navedenom slučaju KFOR i UNMIK pokazali su da nisu imali kapaciteta da se nose sa situacijom. Njihove bezbedonosno-informativne strukture na terenu su potpuno zakazale, jer nisu izvršili razoružavanje tokom svog mandata i nisu sproveli akcije sprečavanja eskalacije sukoba. Takođe, razmere razaranja ukazuju na činjenicu da mirovne snage nisu upotrebile sva raspoloživa sredstva da ispune svoj mandat i zaštite ljude i objekte.”, rekao je Videnović.
Takođe, svedokinja je navela da međunarodne snage nisu očekivale da će situacija toliko eskalirati.
,,Ja lično nisam bila gore na protestu, ali kažu da su u početku oni bili samo posmatrači. Verovatno ni oni nisu očekivali da će to da kulminira toliko brzo, onda su pokušali da obuzdaju i jednu i drugu stranu. Mislim da je nekoliko Srba bilo i ranjeno, a na Veterniku (naselje) mislim da je neki Albanac i poginuo. Bilo je i pucnjeva upozorenja.”, navodi su svedokinje pogroma.
Posledice pogroma bile su porazne po rečima Videnovića i jako veliki broj ljudi je iseljen.
,,Paljenje privatnih stambenih objekata onemogućilo je povratak raseljenom stanovništvu. Ovakvo postupanje ukazuje na predumišljaj sa jasnim namerama da se izmeni etnička struktura. Tokom martovskog pogroma svet je izgubio važan deo srpske versko-kulturne baštine. Razaranje viševekovnih verskih objekata koji su preživeli i dug period osmanske vlasti nenadoknadiv je gubitak. Uništavanje versko-kulturne baštine Martovskom pogromu osim nacionalno motivisane osnove daje i karakter verskog sukoba. Dakle ako pogledamo ko i šta strada u Martovskom pogromu, možemo jasno zaključiti da je nasilje bilo nacionalno i verski motivisano a usmereno protiv srpskog pravoslavnog stanovništva i njegovih kulturno-istorijskih i verskih spomenika i objekata.”, naveo je Videnović.
Situacija u selima oko Prištine, bila je već opasna. Svedokinja je i sama bila evakuisana u drugo selo tokom pogroma.
,,Kuće su dve ili tri spaljene skroz i kada se to desilo već, nas je suprug spakovao u kola i onda smo otišli u selo kod mojih u Guštericu, jer je tamo kao bilo sigurnije. Međutim, i tamo se strahovalo da Albanci ne počnu da napadaju iz okolnih sela, pa su naši držali straže preko noći. U Čaglavici je već bilo strašno.”, rekla je svedokinja.
Kako je navela svedokinja iz Čaglavice, nije poznavala ljude koji su počinili nasilje.
,,Ne, nisam poznavala. Mi nešto nismo sa imali sa Albancima kontakt u tom periodu. Konkretno Čaglavica je bila čisto srpsko selo ranije, iz našeg sela nije imao ko da izađe i da napada, to su ljudi iz Prištine dolazili.”, istakla je svedoniknja.
Prema rečima svedokinje, na Kosovu i Metohiji nema opstanka i da su od strane zajednice zaboravljeni.
,,Ovaj događaj je naterao ljude da se sele, da traže bolje i ja mislim da ovde nema opstanka, samo se zavaravamo, pogotovo ovde kod nas u selu. Zajednica nas je zaboravila da vam kažem iskreno. Niko ništa ne preduzima što se tiče našeg opstanka ovde u selu konkretno, nemamo prevoz, ako ti treba nešto da odeš do Gračanice moraš auto da upališ, nikakav drugačiji prevoz nemamo. Čaglavica je od Prištine udaljena oko tri kilometara.”, kazala je svedokinja.
U Čaglavici je ostalo jako mali broj Srba.
,,Nas je u Čaglavici ostalo vrlo malo i to je uglavnom neko starije stanovništvo. Deca uglavnom za školovanje odlaze za Srbiju. Imali smo osnovnu školu do četvrtog razreda, dok su moja deca išla bilo je po desetoro u odeljenju. Sada od prvog do četvrtog razreda imamo 3, 4 učenika.”, navela je svedokinja.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Istorija ili iluzija? Moć pseudoistorije u oblikovanju stvarnosti
I ostala mesta u tom delu Kosova i Metohije nisu bolje prošla nakon pogroma.
,,Kada smo išli za selo, da nas odveze suprug ljudi su se već pakovali, traktori su bili spremni da se krene ako nešto bude opasnije i strašnije, da se krene put Srbije jer nismo imali nikakvu zaštitu. U tom periodu je mnogo ljudi naglo napustilo Kosovo. Prištinu je još 1999. napustilo 50 hiljada Srba. Lipljan je, na primer, bio srpski grad, sada ne verujem da ima 50 100 ljudi da tamo živi. Čaglavica je imala 400 srpskih kuća, a sada uopšte nema ljudi.”, dodala je svedokinja.
Institucije koje su trebale da osude počinioce nisu adekvatno reagovale. Kako kaže dr Videnović, razlozi za to su najverovatnije političke prirode.
Ni svedokinja nikada nije davala izjave policiji ili drugim nadležnim institucijama.
,,Niko se nije ni interesovao, verovatno je bilo ljudi koji jesu, ali ja lično ne. Ja mislim da niko nije odgovarao, počeo je narod da se na kraju seli, počeli su posle tog događaja naglo da prodaju kuće i imanja svoja.”, istakla je svedokinja.
Prema rečima svedokinje, malo ko više se interesuje za to šta je ovde narod proživeo 17. marta i pre toga.
22 godine od pogroma i status Kosova
Etničke promene nakon pogroma imale su posledice po pregovore statusa Kosova. Prema rečima Videnovića, u velikoj meri je ograničena pregovaračka pozicija Beograda.
,,U daljem toku pregovora postalo je jasno da su Srbi sa svim svojim kulturno istorijskim spomenicima i obektima na Kosovu i Metohiji u nekoj vrsti talačke krize. Bilo kakav ishitren potez nosio bi u sebi opasnost ponavljanja Martovskog pogroma. To je u velikoj meri ograničilo pregovaračku poziciju Beograda. Takođe, promena etničke strukture na terenu otežala je život onima koji su ostali u enklavama južno od Ibra i ujedno olakšala učvršćivanje homogenije albanske vlasti na terenu. Iseljavanje Srba olakšalo je sprovođenje ideje o proglašenju nezavisnosti naše južne pokrajine.”, kazao je Videnović.
Kako je navela Marković, u Gračanici je 2025. godine predstavljen zbornik „Martovski pogrom 2004 – uzroci, razaranja, posledice“, sa objavljenih 25 radova i fotodokumentacijom o stradanju srpskog naroda i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, čiji su izdavači Dom kulture „Gračanica“ i Arhiv Kosova i Metohije.
Ovo delo predstavlja svedočanstvo o onome što je prošlo i onome što nikada ne smemo da zaboravimo
,,Drugo izdanje zbornika radova o Martovskom pogromu biće predstavljeno marta meseca ove godine. Jedan od radova u zborniku „Srpski mediji i Pogrom 17. marta 2004. godine“ imao je za cilj da ispita kakva je medijska slika koju su štampani mediji u Srbiji poslali i na koji način su i u kojoj meri izveštavali za vreme Martovskog pogroma 2004. godine. U istraživanju smo, analizom tri dnevna lista – Politike, Večernjih novosti i Kurira – došli do zaključka da je ton tekstova u dnevno-informativnim listovima Politike i Večernjih novosti uglavnom neutralan i da su poštovani etički standardi profesije. Analizom, treći obuhvaćeni dnevni list – Kurir – u određenoj meri primenjivao je senzacionalistički pristup koji je bio izražen u naslovima tekstova.”, napomenula je Marković.
Prema rečima Videnovića, ne govori se dovoljno o Martovskom pogromu dve decenije nakon istog.
,,Često se narativ svodi na zvanične političke pregovore bez podsećanja na ono šta se dešavalo na terenu. Iako je za SRJ rat bio završen 1999. godine, stepen nasilja na terenu ukazuje na to da je druga strana nastavila rat i posle rata. Dakle nastavljeno je sa subverzivnim delovanjem, ali ovaj put isključivo protiv civilnog stanovništva. U akademskoj sferi će se kod istoričara tek istraživati na tu temu. Kao što sam napomenuo našoj struci tek predstoji istraživanje dokumenata iz devedesetih i perioda dvehiljaditih. Možda ćemo za desetak godina ponoviti intervju sa istim pitanjima i istom temom pa ćemo znati više.”, ističe Videnović.
Što se tiče ključnih koraka za pomirenje je procesuiranje i adekvatne kazne za počinioce nasilja.
,,Nakon toga, važno je da se svaka dalja eskalacija u korenu suzbije. Takođe, potrebno je pronaći konstruktivni model za međusobno poštovanje i uvažavanje. To mogu verovatno vremenom da ostvare samo mlađe generacije. Ono što se pokazalo kao najuspešniji recept u svetu kod prevazilaženja konflikata jeste pronalazak zajedničkih ekonomskih interesa. Sve ovo podrazumeva idealne okolnosti, kojih na terenu na žalost nema.”, zaključio je Videnović.
