Razgovarao: Jovan Manojlović
Foto: Privatna arhiva
Kada je odlučila da spakuje kofere i ode hiljadama kilometara daleko, Jovana Aranđelović, studentkinja Marketinga na Ekonomskom fakultetu u Nišu, nije znala šta je sve čeka u Keniji.
Kroz program koji organizuje AIESEC, našla se u učionici sa decom čiji su osmesi brzo srušili sve jezičke i kulturološke barijere, pretvarajući nepoznato u iskustvo koje se pamti.
Odluka da se prijavi na program nije bila slučajna, želja za izlaskom iz zone komfora i radom u potpuno drugačijem okruženju prevagnula je.
Kenija se, kaže, nametnula kao izbor upravo zbog te udaljenosti od svega poznatog, ali i prilike da iz prve ruke vidi kako izgleda obrazovanje u drugačijim uslovima.
Šta te je motivisalo da se prijaviš za praksu u Keniju?
Dosta stvari me je motivisalo da odem na ovu praksu. Želja da vidim, putujem i otkrijem, ali i želja da doprinesem nečemu.
Zašto si baš izabrala Keniju kao destinaciju za svoju praksu?
To je zapravo ispalo slučajno. Znala sam da želim da odem u Afriku, ali nisam znala gde tačno. Našla sam praksu u Nigeriji, ali zbog problema sa vizom morala sam da se vratim i preusmerim na drugu zemlju. Kenija je logistički bila najbolja opcija pa sam otišla tamo.
Kako je izgledao tvoj prvi dan u školi i susret sa decom kojoj si predavala?
Škola u kojoj sam bila nije poput prosečne škole u Keniji. Volontirala sam u školici koja nije u najboljem stanju i u koju idu deca čiji roditelji ne mogu da im priušte bolje. Prvi dan je bilo dosta težak za mene jer mi je bilo teško da prihvatim da postoje deca koja žive ili uče u takvim uslovima.
OD ISTOG AUTORA:
S druge strane deca su skromna, zadovoljna i srećna i veoma umiljata. Svako jutro vam aplaudiraju kada dođete, vole da vam diraju kožu ili kosu i zahvale vam se na predavanju posle svakog časa. Generalno su jako vaspitani, mirni i divno se ophode jedni prema drugima. U toj školici idu i baš siromašna dečica koja nemaju šta da nose ili jedu i ne postoji nikakav vid diskriminacije.
Koje predmete ili aktivnosti si najčešće radila sa decom?
Držala sam im časove engleskog i matematike, a dva puta nedeljno izlazili bismo napolje na neku vrstu fizičkog gde bismo igrali fudbal s njima ili trčali.
Da li je postojala jezička barijera i kako si je prevazilazila u radu sa učenicima?
Deca se generalno uče da pričaju engleski od malena i većina njih lepo komunicira. Takođe sam primetila da i odrasli dosta znaju engleski. Postoje učenici koji i dalje nisu savladali jezik pa je potrebno više vremena, ali sam uz sebe imala uvek učitelje iz školice koju su mi pomagali oko toga.
Koje su najveće razlike koje si primetila između obrazovanja u Keniji i kod nas?
U Keniji su relativno skoro počeli sa novim sistemom obrazovanja. Ono što sam ja primetila kao najveći problem je neefikasnost u predavanjima, učenje dece da se najviše oslanjaju na prepisivanje ili ponavljanje i nedovoljno pažnje na objašnjavanje suštine stvari, ili ako uče nove reči iz engleskog veći je fokus na to kako će da čitaju nego na to da li znaju značenje. Stvari koje se dešavaju i kod nas rekla bih, ali ne svakako u toj meri u kojoj u Keniji. Veliki je fokus i na zdravlje dece, na primer posle određenog sedenja u klupi uvek imaju neku fizičku aktivnost i svakodnevno imaju pauzu za čaj posle prvog časa.
Foto: Privatna arhiva
Da li postoji neki trenutak sa decom koji ti je posebno ostao u sećanju?
Generalno svi trenuci, ali evo izdvojiću top 3. Moj prvi dan svakako kada sam prvi put došla među njima, zanimljivo je da u svakoj učionici imaju poster sa pravima dece i jako je tužno kada znate da nažalost oni ne ispunjavajuv dobar deo njih. Drugi momenat je kada sam jednog dana radila sa mlađom decom, drugi razred, i koji su se toliko obradovali kada su me videli da su na sred časa samo ustali da bi mi bacili pet ili me zagrlili. I treći momenat bi bio moj poslednji dan kada sam im poklonila plišanu igračku i poludeli su za njom toliko da su neki pali sa klupice.
Koliko ti je ovo iskustvo promenilo pogled na svet i na rad sa decom?
Dosta. Generalno, koliko god da sam slušala o svemu što me čeka u Africi mislim da ništa nije moglo da me spremi za ono što sam videla i osetila. Koliko god da ja pokušavam da pričam i prenesem ne može se porediti sa doživljajem na svojoj sopstvenoj koži. Pre svega dosta sam se osamostalila na praksi jer sam morala da vodim računa o sebi. Sve ono što ste možda čuli o Afrikancima nije istina.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Ja nikad nisam upoznala neki narod koji je toliko gostoprimljiv i otvoren. Ti ljudi su stvarno otvorenog uma koliko god to nama izgledalo čudno. Ponovo sam shvatila koliko je svet veliko i lepo mesto i kako svako od nas ima svoju ulogu u istom. Teško je prihvatiti činjenicu da neka od dece kojoj sam predavala neće imati najsvetliju budućnost i ja ih možda više nikada neću videti niti čuti šta se s njima desilo, ali u tome je i lepota volontiranja, promena nažalost ne može da bude instant, ali mi možemo da budemo mali deo dugoročnog cilja.
Sa kakvim izazovima si se suočavala tokom boravka u Keniji?
O ovome mogu da pričam satima, od mog prvog do poslednjeg dana dešavile su mi se stvari. Prvo hrana, drugo klima, trece pošto sam došla sa nekim strahovima i predrasudama trebalo mi je vremena da se naviknem na otvorenost ljudi u Keniji da ti samo priđu i započnu razgovor sa tobom o bilo čemu samo zato što si im zanimljiv. Imaju dosta drugačije navike i poglede na svet što mi nije nužno bila barijera, ali mi je trebalo vremena da razumem.
Na koje si još prakse išla, a na koje planiraš da ideš?
Ja sam dosta dugo bila deo ovakvih projekta u Nišu, tačnije organizacioni tim za volontere koji su dolazili u Srbiju pa sam odlučila da i sama probam da odem na projekat u Keniji. Osim toga bila sam u školici na Šri Lanci. Da li planiram da idem opet? Pa u skorije vreme verovatno ne. Bila mi je jako zanimljiva Indija, ali sačekaće.
Da li bi preporučila drugim studentima da se prijave na ovakve programe i zašto?
Mislim da postoji praksa za svakog. Možda se neće svako pronaći na drugom kraju sveta, ali postoje volonterske prilike i po Evropi koje mogu da budu dovoljno izazovne da se osoba razvije i doprinese zajednici.
