Toni Parsons je jednom prilikom izjavio da su Oasis primer kako uspeti bez talenta. I u neku ruku bio je potpuno upravu. Kada bi me neko pitao da li volim i slušam Oasis rekao bih „naravno“.
Džezerski žargon je definitivno „kul“, ali i drugi nemuzički aspekti, kao što su nadimci, govore o draži i privlačnosti džeza. Nadimci, naročito priče koje ih prate, predstavljaju posebno i zabavno poglavlje ove muzike.
Dobri organizatori muzičkih dešavanja znaju da je za kvalitetan nastup nekog benda ili muzičara potrebno da ti izvođači budu zadovoljni pre, tokom i nakon svog nastupa. Da bi zaista i bilo tako, organizatori pre ugovorenog nastupa od izvođača dobijaju liste sa zahtevima, takozvane rajder liste (eng. Rider lists, The backstage lists).
Postoje albumi koji vas osvoje na tren ali, ta početna dopadljivost vremenom izbledi i zamene je neki drugi tonovi. Sa druge strane, postoje i oni koji vam se, sa svakom narednom pesmom, polako uvlače pod kožu i, odjednom, shvatite da već po deseti put vrtite iste pesme. Takav je upravo EP „Iz mraka mašina“ niškog sastava Gospodin Pinokio.
Još od vremena Rubinsa i Daltona, igranki i prvih singl-ploča, Niš je važio za grad u kome rokenrol ima jaku bazu i jedan zanimljiv i turbulentan život. Prosto, nema muzičkog pravca koji nije bio makar na neko vreme zastupljen među niškim bendovima, od simfo-roka, preko gotika, sve do hip-hopa i ded-metala. Bendovi su se pojavljivali, albumi izdavali, organizovale svirke…
Godina 2016. sigurno neće toliko ostati u sećanju po nekim sjajnim muzičkim albumima koliko po tome što su neki od najvećih muzičkih stvaralaca zauvek otišli u muzičku Valhalu. No, ove godine neki od albuma koji su napravili prekretnicu u muzici, poput Nirvaninog “Nevermind”, “Metallica (Black album)” benda Metallica ili Pearl Jamovog “Ten”, obeležavaju svoje male jubileje od četvrt veka.
