Piše: Danka Đorđević
Foto: Danka Đorđević
Branislav Milojević je apsolvent na departmanu za srbistiku, na Filozofskom fakultetu u Nišu. Iako je vrlo rano prepoznao svoju strast prema pisanju, prvi koraci stvaranja poezije i kratkih proznih formi aktivno su krenuli u drugoj godini srednje škole.
,,Rekvijem za svet“ njegova je prva zvanična zbirka pesama, objavljena 2024. godine. Branislav u svojoj zbirci slikovito predstavlja tri ciklusa pesama: Amor, Tanat i Demiurg koje za cilj imaju da čitaoca sprovedu putem ljudske duše.
Odakle dolazi potreba za izražavanjem kroz poeziju?
Pretpostavljam da potreba za izražavanjem dolazi iz potrebe za samospoznajom. Postoje najdublji delovi nas koje nikome ne pokazujemo, tako da je sam čin pisanja jedan konflikt između onoga što smo mi spolja i što smo mi iznutra, kroz pisanje se taj konflikt razrešava.
Gde naći inspiraciju za pisanjem?
Inspiracija se nalazi svuda, od stvarnosti u kojoj živimo do privatnih problema. Jednu pesmu iz zbirke napisao sam tako da sadrži metatekstualnu relaciju sa pesmom Nika Kejva, “Weeping Song” (Pesma jecaja). Ona nije nastala kao plagijat, već kao odgovor, koji je namenjen da se čita dok se pomenuta pesma sluša u pozadini.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Sergej Jović: Horor priča je strašna ako je ideja za priču originalna
Dakle, smatram da se inspiracija nalazi u svim granama umetnosti, bila to muzika, slikarstvo, nešto privatno ili javno.
Koji je bio najteži deo prenošenja misli na papir?
Najteže je pronaći pravu reč, pravi stih. Ne postoje apsolutni sinonimi, svaka reč ima jedinstvenu melodiju. Treba se pronaći prava reč, koja u čoveku budi žicu prepoznavanja i asocijacije na osećanja koja se prenose kroz književnost.
Ovo je bitno da bi se trougao pisac-delo-čitalac kompletirao u potpunosti. Pronalazak pravih reči je najzahtevnije ali suštinski da bi recipijent, odnosno čitalac, doživeo delo mimo autora, kakvo ono zapravo treba da bude samo po sebi.
Šta utiče na tempo i kvalitet pisanja?
Na tempo definitivno najviše utiče sam tempo života, naleti inspiracije. Postoje momenti kada sam u stanju da napišem preko noći tri pesama. Ima perioda kada mesec dana ne mogu ništa, i tada je važno da se ideje stavljaju na papirić, u blokče. To je zapravo deo gde pisanje postaje zanat.
Kvalitet dolazi iz čitanja. Ako želiš da pišeš, a nisi čitao poeziju, to je kao da hoćeš da gradiš zgradu, a u životu nisi video beton- zgrada spolja izgleda lepo, ali iznutra se primećuje da temelj nije dobar, i, nakon boljeg obraćanja pažnje, vidi se da je sve vreme bila šuplja.
Kada si odlučio da podeliš svoju poeziju sa javnošću i zašto?
Bilo je prvih pokušaja u srednjoj školi, pokazivao sam svoje pesme drugarima koji su me podržavali, naišao sam na pozitivnu reakciju na moje objektivno slabe pesme.
Nakon što sam došao na fakultet, sa kolegama sam oformio malu grupu, u kojoj smo delili između sebe šta pišemo, a kasnije krenuli da to stavljamo i na internet, to je nekako moja prva pojava u javnoj sferi.
Što se tiče zbirke, to je uvek bio san. Imao sam zavidan broj napisanih pesama i odlučio da izaberem pedesetak najboljih i uobličim ih u jednu celinu.
Branislav pominje kako su mu ljudi iz sveta književnosti u njegovom okruženju savetovali da piše slobodnim stihom, vrstom stiha koji ne prati pravila o rasporedu rime.
Iako je ovaj savet odbio, priznaje da je postojao osećaj presije.
Foto: Danka Đorđević
U kojoj meri se javlja pritisak javnosti i kako to utiče na proces stvaranja?
Pritisak je uvek prisutan, ali nije presudan. Nekome će da se svidi, nekome neće- ako se delo svidi svima, nešto pogrešno radiš. Smatram da niko ko piše ne bi trebao da juri publicitet i popularnost, već treba da juri samo-ekspresiju i međuljudsko povezivanje kroz umetnost. Pritisak ne treba da te koči, nego da te motiviše da budeš dobar u onome što radiš.
Kada uporediš svoje starije pesme sa novijim, koje promene primećuješ?
Proces ide sinonimno- neke od prvih pesama su ušle u zbirku. U njima se vidi strogo formalizovanje, u smislu formalnih rima, standardizovanih strofa, čak i patetike. Vidi se da je to bio nerarzađen stil.
Pesme koje sada pišem se odcepljuju od formalizma, sa nepravilnom rimom, neujednačenim strofama, sa ritmičkim celinama koje se u principu ni ne slažu. Pokušavam da razbijem kalup koji sam sebi stvaram od početka.
Šta misliš da sada znaš o pisanju, a da bi ti bilo korisno ranije?
Nema straha od obijanja okova, nema straha od izlaska iz zone komfora. Svako ko počinje da piše pronađe početni stil i zbog toga može lako da upadne u komformizam, zbog čega će sve pesme da liče. Treba stalno pritiskati granice i ići dalje, jer zona komfora, naročito u poeziji, ubija autora.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Zbog čega su tvoja dela bitna tebi i kako misliš da utiču na druge ljude?
Moja dela su mi bitna jer tokom čitanja mogu odmah da se setim tačnog trenutka kada su napisane i zašto, kroz njih mogu da proživim neke ljude koji više nisu tu, između ostalog da sagledam gde sam danas i kako sam došao ovde.
Svojim delima pokušavam da poguram čitaoce do katarze. Želim da dožive šok efekat-da se oduševe ljubavnom pesmom ili zgroze na dekadentnu poeziju koja počiva na estetici ružnog. Najgore što može da se desi je izostanak reakcije ili mlaka reakcija.
Šta je bitnije u pisanju, talenat ili znanje?
Činjenica je da talenat mora da postoji, ali znanje i rad pobeđuju talenat kada talenat ne ulaže znanje i rad. Važno je da pisac ima širinu, odnosno da je svestran.
Još važnije je da pravi beleške. Kada nemaš konkretnu pesmu u glavi, ali ti dođe jedan stih, zapiši. U beleškama se nalaze kosturi miliona pesama koje još uvek nisu napisane. Talenat vodi do negde, i posle toga ne može dalje. Ko se oslanja na talenat, tu mu je krov. Ko se oslanja i na rad, ide preko tog krova.
Zašto je pisana umetnost bitna?
Sva umetnost je potrebna u konzumerističkom društvu koje gubi dušu. Moramo da ostanemo u kontaktu sa najfinijim žicama ljudskosti koje zavibriraju samo kada je čovek u kontaktu sa dobrom umetnošću.
Pisana umetnost ljude izmešta iz svakodnevice, stavlja ih u okvire u kojima oni žele ili ne žele da budu,prisiljavajući ih da proživljavaju te okvire, u svrhu jačanja empatije. Lično tražim razumevanje sveta kao celine, da se povežem sa autorima.
