VOLIM DA KONTROLIŠEM SVOJE NEPREDVIDLJIVOSTI
Razgovarao: Marko Stojanović
Saša Jovanović rođen je u Šibeniku 1963, a odrastao u Splitu do svoje trinaeste godine. Srednju školu završio je u Nišu, da bi potom studirao prvo Arhitekturu u Beogradu, koju je prekinuo zbog dosade i upisao Primenjenu Akademiju. Studirao je na njoj tri godine, da bi potom upisao Rietveld akademiju u Amsterdamu 1989. godine, gde je i diplomirao 1994. Radio je ,po svojim rečima, svašta, živeo u Amsterdamu 31 godinu, za to vreme je objavio dva albuma za ,,Scratch Books” od kojih je prvi, ,,Zec”, objavila ,,Besna Kobila” u Srbiji, dok se drugi, ,,Trkač 1”, upravo priprema. Od 2022. godine živi u Rijeci.
PRESSING: U jednom intervjuu si izjavio sa si čist grafičar i da ne voliš boju, a meni si u jednom razgovoru rekao da u poznoj fazi svog stvaralaštva planiraš da slikaš. Kako se ove dve izjave mire?
Saša JOVANOVIĆ: Slikati je, posle svih prevrata u slikarstvu, danas moguće na mnogo načina. Ja sam studirao na dve potpuno različite akademije, Beogradskoj Primenjenoj i amsterdamskoj Rietveld Akademiji, na prvoj te uče osnovama likovnih tehnika, a na drugoj te niko ništa ne uči već izvlače tebe iz tebe, tvoje pravo ,,ja” u umetnosti i stimulišu te da sam kreiraš svoje tehnike. E, to je kako ja nameravam da slikam… Plus, slikari žive dugo kao galapagoske kornjače, što je lep bonus.
PRESSING: I koji ti se pristup više svideo, koji misliš da je svrsishodniji – ili misliš da se pravi efekat postiže tek kombinacijom?
JOVANOVIĆ: Uveren sam da kombinacija oba pristupa daje idealno umetničko obrazovanje. Na holandskoj akademiji sam u početku imao ogromnu prednost nad njihovim studentima jer sam, zahvaljujući Beogradu, sve ideje mogao da realizujem na tehnički visokom nivou. Oni su ,međutim, fenomenalni u brzom nalaženju i učenju optimalnih tehnika za sebe, tako da se ta prednost vremenom istopila – nije Holandija tek tako postala umetnička velesila, svaki umetnik tamo ima instinkt da uporno sledi svoj put. Oni nisu imali slikarske pravce, svaki holandsko-flamanski umetnik je otvarao potpuno nov pristup. Bosch, Breughel, Rembrandt, Vermeer, Van Gogh*, Escher, Mondrian, De Koning – svi do jednoga su radili nešto što niko pre njih nije.
PRESSING: Šta je s onima koji nisu došli u priliku da kombinuju, jer nisu bili izloženi tim različitim tehnikama?
JOVANOVIĆ: Biće da je to sad stvar sudbine i ličnih izbora. Nisam siguran da li postoje akademije koje kombinuju ove dve metode, možda je to čak postalo uobičajeno. Ne bih znao jer sam diplomirao pre skoro trideset godina ali ako to nije slučaj, onda sam imao mnogo sreće jer se moje obrazovanje poklopilo sa mojim potrebama. Isto tako, osoba koja ima drugačije potrebe u razvoju svog talenta bi se savršeno uspešno razvijala i u samo jednoj od ovih metoda. Poznajem ljude koji se bave ilustracijom u tradicionalnoj tehnici i sasvim lepo žive i rade nakon što su završili obrazovanje na akademiji klasičnog tipa, kao i one koji se bave konceptualnom umetnošću kojima klasično obrazovanje ne bi zaista bilo neophodno.
*Sva holandska imena pišem u originalu jer u Srbiji još ne postoji prihvatljiva fonetska transkripcija holandskog. U pravilnoj srpskoj transkripciji bi se ime Vincent Van Gogh u stvari pisalo kao Finsent Fan Hoh, kako to ime i zvuči na holandskom. Neko bi ovim nekada trebalo da se pozabavi jer srpska fonetska transkripcija holandskih reči zvuči potpuno blentavo.
PRESSING: Zanima me duga priča o nabaci alata za izradu pogrebih urni – mogu li da je čujem?
JOVANOVIĆ: Ja sam diplomirao cum laude, što mi je omogućilo da lako dobijem takozvanu startnu stipendiju, koja se daje sveže diplomiranim umetnicima kao pomoć za početak karijere. To je bio veliki novac, nekih 30 000 tadašnjih guldena (skoro kao nemačka marka) a ja sam sa još dva prijatelja, vajarem Draganom Aleksićem i dizajnerom Joostom Baardmanom, pre toga planirao da otvorimo zajedničku firmu. Kada je novac stigao, ta priča se aktualizovala, samo je trebalo smisliti čime bi se tačno firma bavila. Na kraju smo, tražeći rupu u tržištu, došli do pogrebne umetnosti u kojoj se decenijama ništa novo nije desilo. Tako smo postali pioniri kratkotrajne revolucije u holandskoj pogrebnoj umetnosti i od toga živeli nekih pet godina. Naša ideja je bila da mi samo pomažemo klijentima da sami dizajniraju nadgrobne spomenike ili urne svojim preminulima i nekako se desilo da smo se specijalizovali za urne za preminulu decu. Ja to posle nekog vremena više nisam mogao da izdržim, s jedne strane (kao što je bio plan) pomažeš ljudima da prebole gubitak deteta kroz terapiju kreativnog procesa, a s druge si često izložen radijaciji bola koji je nemoguće opisati. Ja sam prilično empatičan čovek i sve to je polako počelo da mi načinje duševno zdravlje. Pošto su i druga dva kompanjona počeli da osećaju iste smetnje a posao počeo da stagnira, rešili smo da stavimo katanac na radnju.
PRESSING: Da li umetnik po prirodi onoga čime se bavi mora biti empatičan čovek? Jesi li sretao i drugačije primere?
JOVANOVIĆ: To, mislim, zavisi od vrste umetnosti kojom se čovek bavi. Pretpostavljam da je empatija korisnija filmskom scenaristi nego kompozitoru atonalne muzike. Inače, umetnici po prirodi posla kojim se bave imaju tendenciju da lako postaju egoisti, a mnogi koje sam upoznao su čak empatiju smatrali za nešto što šteti čistoti umetničkog procesa.
PRESSING: Izrada pogrebnih urni je tek jedan u masi poslova kojima si se bavio. Možeš li da ih izlistaš i kažeš nam kakva su tvoja iskustva s njima?
JOVANOVIĆ: Meni je jedan od najlepših dana u Amsterdamu bio kada sam dobio radnu dozvolu, jer volim da imam svoj novac i uglavnom ne biram kako ću ga zaraditi. Roditelji nisu mogli da mi plate punu školarinu za sve 4 godine, pa je radna dozvola došla u pravo vreme. Prvi posao je bio pranje sudova u meksičkom restoranu ,,Caramba” koji je, po njihovom kuvaru, to ime dobio po kriku koji ispusti svaki novi perač sudova kada vidi planinu prljavih tanjira i šerpi koje se nad njim nadvila. Nakon toga je došla serija čistačkih poslova koji su u Severozapadnoj Evropi u stvari sponzorisana rekreacija, jer je sve uvek neverovatno čisto. Onda je došla firma za pogrebnu umetnost, pa noćna portirnica u hotelu ,,Crystal” u centru grada. Taj posao je bio vrlo prijatan sve dok se ne bi pojavila grupa engleskih turista, jer ti ljudi piju kao da žele da izvrše samoubistvo alkoholom. Uriniranje sa prozora na ulicu im je bila je jedna od bezazlenijih aktivnosti, jedan se ispovraćao u lavabo, pustio vodu iz česme da to spere i kolabirao. Lavabo se ,naravno, začepio i voda je celu noć natapala ceo prvi sprat, prošla kroz plafon i izazvala nekoliko kratkih spojeva od kojih je najgori bio aktiviranje požarnog alarma i to tako da se više nije mogao isključiti. Od 7 ujutru do 12 popodne sam čekao vodoinstalatera i električara (bio je, naravno, Božić) okružen jezerom razređene britanske bljuvotine, dok mi je urlanje alarma dezintegrisalo bubnjiće. Nakon toga sam nekoliko godina radio kao umetnički direktor jedne male reklamne agencije, koja se raspala odlaskom najvećeg klijenta, Malaysia Airlines. Bilo je lepo dok je trajalo, nikada se toliko nisam smejao na radnom mestu. Posle toga sam radio za jednu organizaciju koja se bavila davanjem lekcija svih vidova umetnosti u školama koje su se nalazile u problematičnim kvartovima, delovima grada gde maltene nije bilo Holanđana a vrvelo je od kriminalaca svih vrsta. Ideja je bila da se toj deci nekako predstave drugi načini razmišljanja i druge perspektive, što nije bilo ni malo lako, jer većina mojih pitomaca jedva da je govorila holandski a reči kao ,,koncentracija” i ,,disciplina” im nisu značile apsolutno ništa. Ovo je bio najnaporniji posao kojim sam se ikada bavio.
PRESSING: A rad na trafici? Gde je on u svemu tome?
JOVANOVIĆ: Rad na trafici je proizvod potpuno neverovatnog baksuza koji smo ja i moja supruga Lena imali pri dolasku u Rijeku, što se poslova tiče. Mi smo se na selidbu iz Amsterdama odlučili i zbog toga što tamo nikako nismo mogli da nađemo stabilan izvor prihoda, a u Rijeci su nam oboma obećali posao, njoj u maloj firmi za nalaženje EU fondova i subsidija, a meni mesto profesora u srednjoj umetničkoj. Kada je Lena otišla na razgovor sa vlasnikom firme u kojoj je trebala da radi, rečeno joj je da je čovek pretrpeo srčani udar i da je u bolnici. Dok je ona tamo popila kafu, stigla je vest da je nesrećnik preminuo (ipak je njegov baksuz bio neuporedivo veći od našeg) i firma se nakon toga raspala. Moj posao je pak propao, jer je hrvatska vlada nedelju dana pre mog dolaska (ja sam bio ostao u Amsterdamu par meseci duže da pozavršavam par stvari) lupila moratorijum na zapošljavanje u prosveti. Mi smo imali neke bazične prihode jer sam ja svom izdavaču koji je i strip-kolekcionar prodao originalne table „Zeca”, pa smo se dogovorili da mi taj novac isplaćuje na mesečne rate. To ,međutim, nije bilo dovoljno za sve troškove, pa je Lena našla posao u jednoj osnovnoj školi kao asistent za decu sa specijalnim potrebama. Kada je stiglo leto, ispostavilo se da postoji neki zakon da taj posao ne nastavlja da se plaća tokom letnjeg raspusta ako nisi bio zaposlen duže od šest meseci. I onda panika, kako preživeti do oktobra. Krenemo i jedan i drugi da na brzinu tražimo poslove i ja sam bio brži. U Opatiji je firmi „Tisak” hitno bio potreban neko da radi na jednoj od njihovih tamošnjih trafika i tako… Posao je inače zapanjujuće kompleksan, nisam mogao da sanjam da jedna ovako mala kućica u sebi krije i šalter za naplatu komunalija, menjačnicu deviza, turističke informacije i količinu vrsta proizvoda koje se ni neka robna kuća ne bi postidela.
PRESSING: Pričali smo o stilu crtanja, o apstrakciji, i ja sam došao do zaključka da je tvoj crtački stil zapravo – primenjena apstrakcija. Da li bi se složio s tim?
JOVANOVIĆ: Imaš dobro oko, apstrakcija je moja velika ljubav (sve apstrakne slike u „Trkaču 1” su moje) tako da i kad crtam realistično, elemente crteža podvrgavam kriterijumima apstraktnog komponovanja. Ovo svim crtačima-početnicima toplo preporučujem, tako se izbegavaju mrtve površine i dosadno ponavljanje a dobija na dinamici i živosti. To se konkretno radi tako što površinu na kojoj trenutno radiš, recimo lice, prvo ovlaš postaviš anatomski a onda je finiširaš posmatrajući je kao dvodimenzionalnu apstraktnu kompoziciju.
PRESSING: Ako se dobro sećam, u jednom razgovoru rekao si da ne voliš da tuširaš četkicom, da ti treba nešto čvršće kao osnovni crtački alat. Zašto?
JOVANOVIĆ: Četkica je mekana i mokra, previše je tu tečnosti za moj ukus, jer je tečnost nepredvidljiva, a ja volim da kontrolišem svoje nepredvidljivosti. Zvuči paradoksalno ali je tako, naučio sam vremenom da isključim onaj deo mozga koji se bavi planiranjem baziranom na pravilima, i da kao džez muzičari improvizacijom proizvedem kontrolisani haos tamo gde mi treba. Što nas opet vraća na čari apstrakcije.
PRESSING: Zec je naišao na dosta dobar prijem, ali su se čuli i glasovi da je nije baš najrazumljiviji. Da li te to pogađa, i zašto ne? (Smeh)
JOVANOVIĆ: Naravno da ne, a evo i zašto: prvo, „Zec” je samom svojom nelinearnom strukturom napravljen za više čitanja, tako da se pažljivim gledanjem i ponovnim čitanjem sve što je bitno može sasvim lepo shvatiti. Drugo, u srcu te priče je misterija pravog božanstva koju je ljudskim umom nemoguće sasvim pojmiti ali se da naslutiti, kao u dobroj poeziji ili muzici. U „Zecu” zaista postoji osećaj da je nešto ostalo nedokučivo i taj osećaj sam namerno kreirao kao prisustvo nečega što je logici nedostupno. Bilo je prilično teško to napraviti, kreirati entitet koji ni meni ne sme da bude sasvim jasan. I da se razumemo, sve ovo nisam napravio jer volim da se pravim pametan, već jednostavno zbog toga što strašno volim takve knjige i filmove. Ko odgleda „Odiseju u svemiru 2001” i misli da je sve shvatio, nije taj film dobro odgledao. Lepota takvih dela je u daru pitanja koja nam ostavljaju.
PRESSING: Zašto entitet koji si kreirao nije smeo ni samom tebi da bude jasan? Kako kontrolisati nepredvidljivost u takvom slučaju?
JOVANOVIĆ: Kako drugačije predstaviti motive i delovanje bića koje se od ljudi razlikuje koliko i čovek od amebe? Kako inače uvesti u priču lik koji ima nekoliko dimenzija više od nas? Sećam se da je neki naučnik na televiziji jednom objašnjavao mogućnost postojanja bića na višem dimenzionalnom nivou od nas i rekao da ako bi, na primer, postojala dvodimenzionalna bića a mi dodirnuli ravan u kojoj ona žive, ta bića bi od celog čoveka i svega što ga čini čovekom percipirali samo otisak prsta. Mi bismo mogli da kontrolišemo njihove živote na njima potpuno nezamislive načine – kvadrat nacrtan oko bilo koga od njih bi bio kao da neko oko nekog od nas odjednom kreira sobu bez vrata i prozora. Ja sam lik Zeca (onaj na naslovnoj strani je Izbrisivač, hibrid Zeca i čoveka) napravio iz perspektive tog dimenzionalno nižeg stvora kome nešto može da manipuliše postojanje kako god želi– glavni problem je, naravno, u prirodi te želje.
PRESSING: Grešim li ako mislim da je apstrakciju u filmskom ili stripskom pripovedanju možda i najteže postići a da funkcioniše?
JOVANOVIĆ: U umetnosti ne postoje prepreke već samo ciljevi. Ako mi je cilj da integrišem apstrakciju u pripovedanje, to će se i desti kao što su dokazali ,,Moebius” i ,,Novi Kvadrat”, između ostalih.
PRESSING: Koji su tvoji ciljevi u bavljenju umetnošću?
JOVANOVIĆ: Imam ih dva. Prvi je da u svakoj umetničkoj formi, uključujući i muziku i književnost, napravim bar po jedno umetničko delo. Drugi je da budem što bolji u ostvarivanju prvog cilja i da postajem sve bolji i bolji umetnik. Ovaj drugi je, na sreću, nešto za šta jedan životni vek nije dovoljan.
PRESSING: U istom intervju izjavio si da je nedostatak formalnog umetničkog obrazovanja hendikep koji je moguće pretvoriti u prednost. Da li zaista misliš da su stvaraoci koji nisu prošli klasične umetničke škole i akademije hendikepirani? Koju to prednost ima nad formalno školovanim umetnicima?
JOVANOVIĆ: Tu sam prevashodno mislio na muziku jer sam se njome neko vreme bavio sa velikim ambicijama i nikakvom tehničkom podlogom. Ta tehnička podloga je, po mom mišljenju, mnogo važnija u muzici nego u likovnim umetnostima, zbog čega valjda ima mnogo više naivnih slikara nego naivnih kompozitora. Likovna tehnika se prima gledanjem, a u muzičkoj teoriji ima podosta matematike za koju samo uvo nije dovoljno. Međutim, pošto sam ja Rietveld đak, obučen sam da sam kreiram svoje teorije i tehnike, te sam tako pre desetak godina održao koncert svojih naivnih kompozicija u ,,Galeriji Naivnih Umetnosti” u Amsterdamu – sve se hoće kad se može. Što se prednosti tiče, mislim da sam kao kompozitor definitvno inferioran bilo kome ko je završio bilo kakvu muzičku školu (ili ima bogom dani talenat za muziku kao Paul McCartney ili moj prijatelj, gitarista grupe ,,Fleke”, Goran Savić) ali moja prednost leži u tome da sam, tako neuk a ambiciozan, napravio bar petnaest sekundi neke muzike koja pravim kompozitorima ne bi pala na pamet da žive još hiljadu godina.
PRESSING: Možeš li da tačno lociraš tih 15 sekundi muzike i da nam kažeš u kojoj se kompoziciji nalaze?
JOVANOVIĆ: Možda početak ,,Chromatic Sands” sa ,,The Curious Case Of Mrs. Willbury’s Cat” ili čak cela „Oma” sa „Le Neutrologique”. „Oma” je rađena grafički, odabrao sam tonove koje ću koristiti i koji moraju da se slažu u bilo kojoj kombinaciji, a onda sam svaki novi kanal svirao bez slušanja prethodnih, što bi u likovnoj umetnosti otprilike izgledalo kao da na nekoliko providnih ploča naslikam transparentne apstraktne kompozicije u komplementarnim nijansama a onda sve te ploče preklopim, pa šta mi bog da.
PRESSING: Kažeš da si kao Rietveld đak obučen da kreiraš svoje teorije i tehnike. Kako izgleda obuka za tako nešto?
JOVANOVIĆ: Tako što te sve vreme gurkaju prema tebi. Daju ti najraznovrsnije moguće zadatke da bi te što više i češće izbacivali iz tvoje zone komfora i posmatraju kako reaguješ. Onda te bombarduju pitanjima usmerenim na tvoje motive reakcije, pa ako odluče da si stigao do sebe (jer su im profesori zaista u stanju da to uoče pre tebe) i to što radiš radiš na adekvatnom tehničkom i konceptualnom nivou, dozvole ti da prođeš godinu a na kraju dobiješ celu godinu da radiš diplomski projekat koji god i kako god želiš. Naravno, sve vreme si podvrgut kontrolnim sastancima sa profesorima i ako sve to prođeš, diplomiraš. Najveća razlika između naših i holandskih akademija je što se u naše teško ulazi ali se lako dođe do diplomske godine, dok se kod njih relativno lako ulazi ali diplomira otprilike polovina upisanih studenata.
PRESSING: Kažeš da si ambiciozan. Čini mi se da je na ovim prostorima taj termin počeo manje više da se izjednačava sa terminom pretenciozan, posebno kad je stvaralaštvo u pitanju. Ima li razlike, i u čemu ona leži?
JOVANOVIĆ: Prvo da se ogradim, ja sam ambiciozan samo u umetnosti i to isljučivo u rastu kvaliteta mog rada, za sve ostalo mi je jedina ambicija da budem dobar otac, partner i prijatelj. A što se razlike tiče, jedina koju ja prihvatam je da ambiciozno delo postaje pretenciozno kada ambicije umetnika premaše njegove/njene realne sposobnosti. Tada se dešavaju ženantne situacije gde se rad neuspešno spasava neuverljivim imitacijama nečijih kvalitetnijih pokušaja u istom pravcu.
PRESSING: Zašto se Trkač 1 dešava baš u Nišu, i kakvog je uticaja Niš imao na tebe kao čoveka, a kakvog na tebe kao stvaraoca – ili je to nedvojivo?
JOVANOVIĆ: Ja sam u Niš (iz koga inače potiču svi moji preci) došao iz Splita u kome sam rođen i odrastao 13 godina, sa bistrog mora na mutnu Nišavu… Popriličan šok. Kada sam se, međutim, navikao na novu okolinu, shvatio sam da se nalazim u vrlo zanimljivom gradu. Niš, zahvaljujući kako ratnim neprijateljima tako i saveznicima, nije lep ali je vrlo udoban grad prepun neverovatno zanimljivih ljudi koji stvaraju neku nevidljivu arhitekturu humora, bistrine duha i vrlo specifične mistike. Pored toga, Niš je u vreme moje mladosti od jeseni do kraja zime često bio maglovit i ta magla ga je često pretvarala u uzbudljivo, misteriozno mesto. U Nišu sam takođe počeo ozbiljno da slušam muziku (uglavnom zaslugom mog kuma Ivana Andrejevića) i tako sam u stvari i počeo da crtam – moje prve inspiracije su bili omoti albuma, naročito omoti albuma grupe ,,Yes” koje je crtao Roger Dean. Niš je, sve u svemu, od svih gradova u kojima sam živeo (Split, Niš, Beograd, Amsterdam a sada Rijeka) ostavio najdublji utisak na mene i definisao me i kao čoveka i kao umetnika.
PRESSING: Spomenuo si kako je grupa Yes uticala na tvoje bavljenje likovnom umetnošću. Kako je uticala na tvoje bavljenje muzikom?
JOVANOVIĆ: Članovi grupe ,,Yes” su toliko dobri muzičari i kompozitori (dobar primer: ,,Awaken” sa albuma ,,Going For The One”, predivna mini-simfonija odsvirana na rok instrumentima), da sam ja u tim aspektima imao toliko šanse da im se približim koliko i žaba da skoči na Mesec. Međutim, ja sam tu muziku toliko slušao i još uvek slušam da je ona defitivno ostavila nekog traga u prostornosti zvuka moje muzike i njenoj konstrukciji kompozicije, ,naravno, na milion puta primitivnijem nivou. Preslušaj ,,Job=10” sa mog albuma ,,Songs”, pa ćeš odmah shvatiti o čemu pričam. Na moje bavljenje muzikom je ipak najveći uticaj imao minimalizam, prvenstveno Steve Reich, Ingram Marshall, Philip Glass, „Penguin Cafe Orchestra” i Simeon ten Holt.
PRESSING: U Trkaču 1 si se opredelio za potamnjenu olovku mesto za kjaroskuro tehniku tuša koju si koristio u Zecu. Zašto?
JOVANOVIĆ: Ja obožavam olovku i mislim da je najsavršenije umetničko oruđe koje će ikada biti izmišljeno, moji najomiljeniji radovi svakog velikog umetnika su skice i crteži olovkom. Dok sam radio „Zeca” srce me je bolelo svaki put kada bih olovku morao da prekrijem tušem a onda ostatke olovke izbrišem gumicom, te sam još tada odlučio da sledeći album crtam isključivo olovkom. Grafit ne samo da je organskiji i bogatiji od (mog) tuša već ima i tu lepu osobinu da je večan – pre će istruliti i nestati papir na kojem je crtež olovkom nego sam crtež koji će se, jednog dana kad naša lokalna zvezda neizbežno postane crveni džin, od ogromne temperature i pritiska pretvoriti u dijamantsku prašinu i nastaviti da kruži svemirom dok god on bude postojao.
PRESSING: Zašto si osećao da moraš da pokriješ olovku tušem u Zecu?
JOVANOVIĆ: Pa, jednostavno zato što sam se tada još poprilično naslanjao na Mignolu, a nije mi ni jedne sekunde izgledalo kao da taj stil može da radi bilo kako drugačije nego u tušu. Trenutno gradim svoj stil a imam i više samopouzdanja pa mi je lakše da donosim odluke koje će mi omogućiti udobnije, ličnije izvođenje crteža.
PRESSING: Šta bi poručio nekome ko upravo ulazi u svet stripa?
JOVANOVIĆ: U kojem god stilu da radite, poznavanje anatomije živih bića i bazične geometrije/perspektive je uvek korisno. Upoznajte se sa radom što više autora iz što više različitih žanrova i crtajte svaki dan, bez izgovora. Talenat bez discipline i sistematičnosti je samo izvor sve većih i većih frustracija. Nemojte to sebi činiti. A inače, čestitam, odabrali ste najlepši posao na svetu, koji će vas puniti energijom i činiti vas srećnim sve dok možete da držite alatku za crtanje u ruci a možda i duže – španski slikar Velasquez je u starosti dobio takav artritis u šakama da više nije mogao da drži četkicu, te ju je kanapom vezivao za prste.
