Afirmacija ženskog strip stvaralaštva

ANIMOSITIES – A TALE OF RAGE

ČOVEK ČOVEKU NE MORA BITI VUK

Piše: Tatjana Smiljanić

Animozitet. Reč koja bi trebalo odmah da asoscira na diskriminaciju je ništa drugo no upravo to – diskriminacija. Iako ćete u rečniku pronaći objašnjenje da je animozitet osećanje netrpeljivosti ili odbojnosti prema nekome ili nečemu drugačijem (prema nekim društvenim i socijalnim grupama, rasi, polu, seksualnom opredeljenju, nacionalnosti, verskoj pripadnosti, društvenom statusu), kad na sve ovo dodate i očigledne razlike koje ljudi vole da naglase (najčešće se ističe „pogrešna” boja kože, i čak mnogo nerazumnije – kosti i crte lica) i udarite na njih žig – animozitet koji osoba zaliva da bi rastao i procvetao kao najlepša biljka u bašti, dobija novi oblik – potrebu da se povredi – ne samo verbalno, već i fizički. 

Animozitet  ljudi  gaje prema svemu što zapravo ne razumeju, pa ih to i plaši i, bar tako oni misle, ugrožava. Sigurnost koju osećaju okruženi istim ili sličnim ljudima, situacije u kojima su,  od malena, naučeni kako da reaguju (uglavnom pogrešno), samo ih ograničavaju i ušuškavaju u toploj zoni iz koje ne žele da izađu ni po koju cenu. U toj zoni važe opšteprihvaćena pravila koja uključuju i ona koja se tiču i osećanja i ponašanja, pa je svako odstupanje od tih naučenih i vešto prenetih – sa generacije na generaciju- normi, u tom začaranom krugu u kom obitavaju, ne samo nepoželjno, nego i opasno. Sad – sa jedne strane je opasnost po ljude koji su van njihovog kruga sigurnosti, a i opasnost je i u njihovom krugu sigurnosti – kako to? Svi koji ne odgovaraju naučenim obrascima su tu da se proganjaju, da se u njih upire prstom, da se ponižavaju, da se isključuju iz svih, svakodnevnih aktivnosti koje zalaze u „normalnu”, prisvojenu teritoriju, da im se ugrožava egzistencija, da im se oduzimaju prava samim tim što nisu „isti”, da im se brani bilo kakva koegzistencija sa „normalcima”. Mnogi, kako odrastaju, kako počinju da razlikuju sopstvenu ličnost od mentaliteta stada, kada shvate da svet ne bi smeo da funkcioniše po principu „mi” i „oni”, nažalost, postaju jednako progonjeni i diskriminisani kao i ljudi koji su krivi – ni zbog čega drugog osim što „nisu isti”. I dan danas, kada biste pomislili da tako nešto ne bi ni smelo da postoji – borba na strani onih koji „nisu isti” smatra se nepoželjnom, a aktivisti koji su odlučili da pomognu ugroženim zajednicama društvo odbacuje i, takođe, žigoše, ne samo nespremno da prihvati da su svi ljudi isti, već i vrlo spremno da dokaže da nisu!

A kako se to dokazuje? To da nismo svi isti? E, to je onaj deo kada animozitet dobija svoj nadograđen oblik – kada se od početnog gnušanja, prezira, ogorčenosti, netrpeljivosti, preobražava u mržnju, otvoreno neprijateljstvo koje rezultira nasiljem. Sa takvim nasiljem smo imali prilike da sretnemo u udžbenicima iz istorije, u knjigama posvećenim ružnim periodima iz naše prošlosti, u emisijama koje su se bavile ratovima pokrenutim da bi se uništilo sve što je drugačije i ne odgovara, ne uklapa se u superiornu sliku koju su agresorske vojne sile imale o svojoj državi. U proteklih dvesta godina, oružjem se insistiralo na državama bez Afroamerikanaca, Indijanaca, Jevreja, bez osoba sa invaliditetom ili sa mentalnim poremećajima. Imamo i „ratove” novijeg datuma koji se još uvek ne vode sa oružjem u rukama – protiv pripadnika LGBT+ zajednice koji se, već dekadama, bore za svoja prava. Iz „sedišta u prvom redu” pratimo hajku na migrante, stigmatizaciju koja od njih ne da ne pravi građane drugog reda, već ih potpuno degradira kao osobe koje imaju ista prava na bolji život kao i svi mi. Verujem da u bliskoj budućnosti možemo da očekujemo diskriminaciju i progon siromašnih, bolesnih i svih onih koji će želeti mesto pod suncem kapitalizma, a sami neće biti kapitalisti. Umiraćemo išutirani, gladni i žedni i što je najgore – omrznuti, nevoljeni, poniženi i prezreni od strane onih koji su strastveno živeli po svojim naučenim uverenjima, jer se animozitet uči jednako kako se uči i empatija (naravno, sa manje ili više uspeha).

Ovo nije bio uvod, ovo su emocije i misli koje su mi navirale dok sam čitala strip autorke (koja ga je i nacrtala!) Korine Hunjak – „Animosities: A Tale of Rage” („Zverinjak”). Korina je odlučila da nam ispriča priču o tome kako je to „biti drugačiji” na primeru oca i deteta čiju istoriju otkriva nakon nemilog događaja koji ih je doveo do borbe za goli život. Kada nemušti glasovi negodovanja iz gomile na lokalnoj pijaci postanu uzvici pretnje i otvorene sugestije da im je bolje da odmah napuste grad, jer u njemu nema mesta za „stvorenja” poput njih, autorka običnu šetnju  pretvara u noćnu moru glavnih aktera. Neko je dete pogodio kamenom u glavu. Otac, usled uzburkanih emocija, očajan zbog dečijeg poniženja i bola, doživljava metamorfozu naočigled razularene gomile. On postaje biće koje nalikuje vuku, sa velikim, lepim rogovima. Sa povređenim i uplašenim detetom daje se u beg. Autorka naglo prekida radnju i vraća nas u mirniji narativ u kom nas upoznaje sa istorijom neobičnog stvorenja. Ono se, jednog dana, umorno i žedno, pojavljuje pred vratima prekrasne, tamnopute Adi i dirnuto njenom brigom i pažnjom ponovo postaje čovek. Sa izuzetnom blagošću i pažljivo osmišljenim, lepim i uzbudljivim crtežom, kreatorka ovog neobičnog bića nas kroz njegov primer uči  kako je malo potrebno da bismo ogolili svoju pravu narav, potisnuli nepoverljiv, mračan deo naše ličnosti i dopustili da nama ovlada poverenje. Uči nas kako je lako na ljubav i pruženu pažnju  odgovoriti istom merom. Na Adinu konstataciju da već dugo nije videla predstavnika njegove vrste, biće joj odgovara: „Pa ne srećem često dobre ljude!”

Na toj tabli, izuzetnim, pojednostavljenim dijalogom, Korina nam ponovo pojašnjava gradivo koje je trebalo da naučimo do sada – susret sa ljudima iz nas može da izvuče i ono dobro i ono loše, a već je trebalo da steknemo mudrost da razlikujemo to dvoje. Lepota odnosa muškarca-vuka i prekrasne žene, kojem svedočimo u kadrovima koji se nižu jedan za drugim, govori i bez reči – ponekad je biće vuk, ponekad čovek  – slobodno da bude ono što jeste, kad god to poželi. Iz ove veze rađa se dete-vuk, ali dolaskom na svet, usled komplikacija koje završavaju tragičnim gubitkom, ono probudi u ocu i negativan, animalni deo njegove ličnosti. Primitivni deo oca, koji se generacijama prenosi sa kolena na koleno, zapravo je instinkt kojim reaguje kada je u opasnosti ili kada je povređen. Zbog strašnog bola, obnevideo i besan, mogao je da naudi drugom, nedužnom stvorenju, ali su ga reči ljubavi i nesebične dobrote zaustavile na vreme. Animozitet se lakše pobeđuje kada je uz nas neko da nas zaustavi u reakcijama posle kojih nema povratka.

Ponovo, vraćeni u izvorni narativ, vidimo kako vuk, izranjavan strelama besnih konjanika, nosi dete na leđima trpeći velike bolove, odvodi ga u sklonište, a zatim se vraća na mesto gde su mu progonitelji izgubili trag. Sledi krvavi pir u kom nadmoćno biće bliže bogovima nego ljudima, upada u ekstazu osvete za sva doživljena poniženja, za sve što je propatilo njegovo dete. I dok pokazuje svu silinu besa koji je, nagomilan u njemu odvajkada, eruptirao, bez ikakve moći samokontrole, u skloništu, njegovo dete pokušava da pronađe u sebi snagu preobražaja za koju veruje da mu je data po rođenju. Uz izuzetnu mentalnu snagu, vođeno ljubavlju prema roditelju i strahom za njegov život, dete uspeva da se transformiše i pronalazi oca zaslepljenog mržnjom kako ubija svoje mučitelje. Ovde nam Korina ponovo daje važnu životnu lekciju – dete u ocu budi savest, dete postavlja branu koja zaustavlja ludilo probuđenog, stečenog animoziteta, tj. – animozitet se uči!

Jako je teško zauzdati bes kada na svojoj koži osetimo da smo prezreni, da smo izrugani, odbačeni, da nam se radilo o glavi – i tako je lako na animozitet i mržnju odgovoriti istim tim jezikom. Ali, izdići se, okrenuti drugi obraz, na nasilje odgovoriti staloženo i argumentovano – e, to je mnogo teško. Korina je odabrala da glas razuma u ovoj priči bude dete. Nejasno je kojeg je pola, jer nije bitno za priču, pa dete i ne pominjem kao devojčicu ili dečaka. Ono je glas zdravog razuma – racio koji odvaja čoveka od životinje. Ljudsko biće je u stanju da bira i da donosi odluke, i da živi sa posledicama istih. Uvek imamo izbor – hoćemo li na različitost, na nešto što nam je strano, odbojno, za šta mislimo da nam ugrožava egzistenciju, mir, hoćemo li na to „drugačije od nas” odgovoriti homofobijom, fašizmom, fundamentalizmom, rasizmom? Ili ćemo na vreme osvestiti u sebi moral i etiku koja nam ne dozvoljava da naudimo drugom čoveku iz čiste zlobe? Nažalost, veliki deo ljudi poprimilo je mentalitet stada u kom se kreće po inerciji. Sve što u tom stadu dožive, a negativno se odrazi na njihov kvalitet života, ljudi će projektovati na dežurne krivce – „one druge”, okriviće ih za sve, pa i za najbezazlenije sitnice koje ih grebu kao trn u oku. Iako animozitet nikako ne može da se poistoveti sa patologijom gore navedenih društveno-sramnih pojava, ono nekako uspeva da hoda s njima ruku pod ruku. Korina je dete postavila u centar stripa kao simbol promene, kao simbol samokontrole, rada na sebi, na svojim ubeđenjima, na predodređenosti za uzvraćanje nasiljem na nasilje. Ono nam kroz svoj primer pokazuje kako od najmanjih nogu deca mogu da usvoje pristojne, neagresivne, liberalne obrasce ponašanja koji će im pomoći da prihvate različitost koja je svuda oko njih i žive u miru sa njom.

Ali, na tome se mora raditi, ne samo u okviru porodice, ma kako ona izgledala – sa oba ili sa jednim roditeljem, sa roditeljima istog pola, sa samo jednim roditeljem, sa roditeljima koji su usvojili decu (da dalje ne nabrajam – lista je prilično dugačka) – na tome se, čak mislim da je to još važnije – mora raditi institucionalizovano, i to uz veliku podršku obrazovnog sistema i države koja se mora izjasniti o nultoj toleranciji prema svakoj vrsti animoziteta, pa samim tim i nasilja kome je ono uzrok. Danas vaspitavanje dece po ustanovama počinje već od najranijih dana njihovog života i ima veći uticaj na njih nego sami roditelji koji često vrlo kasno prepoznaju loše dečije ponašanje ili ga uopšte ne registruju  kao alarmantno, jer ne vide emotivnu i fizičku štetu koju dete napravi u okruženju u kom su njegovi vršnjaci. Zato je jako važno da se u školama uvede predmet koji će decu približiti raličitostima, koji će ih učiti kako da potisnu svoje animalne, agresivne nagone i dati im alate sa kojima će na te negativne emocije jurnuti sa onim emocijama koje će od njih stvoriti dobre, misleće, empatične ljude. 

Svi smo čuli za izreku da je čovek čoveku vuk, ali to ne mora baš uvek da bude tako. Ako se na vreme racio neguje edukacijom, ako se podstiču lepa osećanja, ako se uči dobro, prihvatljivo ponašanje, ako se na vreme odstrane duboko usađene predrasude drastično će se smanjiti broj teških, tragičnih događaja, drastično će se povećati broj srećnih ljudi. Jer – biti srećan znači biti u miru sam sa sobom i sa drugima. 

Korina je na dečija pleća stavila težak zadatak – zaustaviti mašineriju nasilja i, ako ćemo pravo – pravedničkog besa. Ono je iz sebe izvuklo tu jedinu crtu koja čini čoveka čovekom – empatiju koje se stide zločinci i oni nesrećnici koji su toliko zla naneli nedužnima. Empatija zaustavlja širenje zaraze animoziteta. Ona je hemioterapija za tu užasnu vrstu kancera koji se širi društvom poput neke strašne epidemije. Empatija je nešto što dete osvešćuje u sebi čak i u obliku vuka – i pokazuje da ima nade – samokontrola se može naučiti, briga za druge se može naučiti, poverenje se može naučiti, i najvažnije od svega – može se učiti voleti. Ma koliko različiti bili, ma koliko nijanse naše kože bile različite ili kojim god jezikom govorili, ma koga voleli, odakle god da dolazili, ljubav je ono što nam je zajedničko i isto u svima nama. Zajednička nam je i mržnja, ali je možemo savladati, možemo je izgladnjivati, možemo je utamničiti i možemo je sahraniti sa svim počastima. 

Simbolom vuka na kraju stripa, Korina nas možda podseća i na onu priču o dva vuka, koja je svima poznata, ali ja ću je u kontekstu stripa „Zverinjak” ispričati drugačije:

„U čoveku se vodi bitka između dva vuka, crnog i belog. Beli vuk predstavlja nepoverljivost, predrasude, agresivnost, netoleranciju, animozitet i mržnju. Crni vuk predstavlja pažnju, podršku, empatiju, ljubaznost, dobrotu i ljubav. Na kraju pobeđuje onaj vuk kojeg hranimo.”

Zato – ne dozvolimo da nama zagospodari beli vuk. Autorka nam je dala odlične instrukcije i savršen vojni manevar. Pobeda nad animozitetom je zagarantovana. 

Korina Hunjak je autorka specifičnog senzibiliteta, što može da se vidi u njenim autorskim stripovima – „Rubedo – Prolog” (prvo poglavlje), u kratkoj formi „Moments & Memories or How not to say Goodbye or, all the shit people say” – inteligentno osmišljeni kadrovi u kojima se autorka hvata u koštac sa teškim emotivnim situacijama banalizovanim izgovaranjem floskula koje od njih prave veoma ružne doživljaje, spremljene kao uspomene za ceo život. U albumu njenih radova možete pročitati „Unsolvable Comics”, te „prelistati” knjige koje je crtala po scenarijima drugih autora -„ Čarobni zeleni kišobran”, „Kadarova frula”, „Bogar i Gaguč imaju važan razgovor”, „Mountain”, „Damjan i štap života”. Osim što piše i crta svoje stripove, Korina je grafički dizajner i ilustrator, sa mnoštvom izuzetnih radova u koje je unela svežinu neke nove, drugačije perspektive, koja je neophodna u svetu devete umetnosti.

Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

Pročitajte i...