Savremeni srpski strip autori

Lobačev – Čardak i na nebu i na zemlji”.

DUGA POVEST O STRIPU

Piše: Luka Stojanović

Teško je preceniti značaj monografija poput „Lobačev – Čardak i na nebu i na zemlji”. Pisana sistematično i pregledno, dajući iscrpan uvid u dug i zanimljiv život Đorđa Lobačeva (1909-2002) i njegovo raskošno delo, ova monografija zaista predstavlja više nego korektan primer dobro obavljenog posla na planu očuvanja sećanja na jedno veliko ime srpskog i evropskog stripa. Uzet već kao pionir srpskog stripa, aktivan još polovinom tridesetih godina dvadesetog veka, Đorđe Lobačev bez sumnje predstavlja važnu istorijsku figuru koja zavređuje pažnju koja joj je ovom monografijom ukazana. Uzme li se, međutim u obzir savremenost Lobačevljevog postupka, činjenica da ni njegovi stripovi iz najranijeg perioda po svojoj inovativnosti ne zaostaju za produkcijom koja će na evropskom nivou uslediti više decenija kasnije, dobija se pun uvid u njegovu relevantnost ne samo za istoriju stripa, već za istoriju kulture ovog dela Evrope. Život i delo Đorđa Lobačeva plene sponama između onoga što je u različitim periodima moglo biti označeno kao savremeno i kulturnih zona koje zahvataju prostor od Beograda, grada čijim će se stanovnikom, prema svojim rečima, Lobačev osećati do kraja života, preko Rumunije, u kojoj će provesti nekoliko godina nakon odlaska iz Beograda, pa do Lenjingrada, u kom će se Lobačev skrasiti do kraja života. Malo je figura koje, dakle, svojim delom uspevaju tako uspešno da predstavljaju inovatore, i da to čine na tako širokom prostoru.

Pedantno struktuirana monografija, pre nego što čitaocima predstavi uvid u delo autora, nudi im ništa manje važan uvid u život, ali i, možda još važnije, uvid u reprezentativan kritički osvrt na delo Lobačeva. Zamisao da se kratak ali pažljivo selektovan izbor tekstova o Lobačevu nađe na samom početku, a ne na kraju monografije nije samo pitanje praktičnih kalkulacija da je veća šansa da čitaoci date osvrte pročitaju ako su im dati na početku. Naprotiv, reč je o nečemu važnijem, a to je produbljeni uvid koji čitaoci stiču kada je u pitanju kvalitet dela Đorđa Lobačeva. Njegovi se stripovi, ukoliko se čitaju posle upućivanja u osvrte na njegovo delo, razumeju temeljitije, jer je njihovo mesto unutar tog dela moguće preciznije odrediti. Čitalac, jednostavno, bolje zna gde se nalazi u raskošnom lavirintu dela koje se pruža kroz šest decenija rada Đorđa Lobačeva, i ta prednost čini uživanje u čitanju njegovih stripova znatno kvalitetnijim.

Istorijski pregled Lobačevljevih stripova teče hronološki, i počinje stripom koji je Lobačev 1931. nacrtao za svoju buduću suprugu, sa kojom će se venčati tri godine kasnije. Reč je o kratkoj epizodi iz zajedničkog života, u kojoj se ne može naći složeniji zaplet fabule ili značajniji umetnički domet, ali je ovaj strip reprezentativan jer ukazuje na rani kvalitet Lobačevljevih radova, a pored toga nosi i sentimentalnu vrednost za samog autora, što u monografiji, žanrovskom dodiru života i dela, svakako ne sme biti previđeno prestrogim kriterijumom selekcije. Iz decenije tridesetih godina dvadesetog veka, u monografiji je zastupljen i strip „Krvavo nasledstvo” (1935), nastao u Lobačevljevoj saradnji sa Vadimom Kurganskim. Ovaj strip, ili, kako je to „Politika” nazvala „roman u slikama”, ukazuje i na duhovitost Lobačeva, koji ga je potpisao kao „poznati američki slikar Džorž Strip”, ali i na njegovu mladalačku ambicioznost i jedan kosmopolitski pristup, oličen u spremnosti da se ispriča jedna vrlo urbana priča, kojoj ni za današnja merila ne manjka akcije. Paralelno sa tim, u drugim stripovima iz ovog perioda, Lobačev se okreće i nekim temama vezanijim za rustičnu tradiciju, pokazujući tematsku širinu.
Jednaku širinu autorskog duha i smelost da se uhvati u koštac sa ambicioznim temama Lobačev pokazuje i tokom četrdesetih godina. Iz ovog perioda, u monografiji su zastupljeni stripovi „Baron Minhauzen” (1941) i „Biberče” (verzija iz 1943). „Baron Minhauzen” objavljen je svega par meseci pre okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, i predstavlja slikoviti omaž nastavka knjige „Minhauzen – njegova putovanja i pustolovine” (1930) E. D. Munda. Lobačev se ovog puta upušta sa dobro znanom pričom o baronu Minhauzenu, kao jednom od priča koje svakako predstavljaju važan simbolički kapital Evrope, i sa neophodnom dozom duhovitosti pripoveda priče od po osam slika jugoslovenskoj publici. Kontrapunkt ovome predstavlja „Biberče”, strip nastao za vreme okupacije, koji se, za razliku od nemačkih izvora priča o baronu Minhauzenu okreće domaćoj narodnoj tradiciji, što je posebno reprezentativan postupak s obzirom na teške istorijske okolnosti u kojima ovaj strip nastaje. Talenat i domišljatost autora nastavlja da sazreva i kroz ove stripove.

Nakon ovoga, usled spleta biografskih okolnosti koje se danas čitaju kao zanimljiva priča, ali ih dakako nije bilo lako i proživeti, Lobačevljev život se dramatično menja, i prvi sledeći strip u koji ovom monografijom publika dobija uvid jeste „Saturn dolazi u pomoć” (1966), iz zrelog doba Đorđa Lobačeva, njegove lenjingradske faze. Vremenski skok koji je napravljen omogućava da se autor sagleda kao znatno zreliji, jasnijeg izraza, ali i ne samo očuvane nego i unapređene spremnosti da se dalje eksperimentiše sa novim motivima, sa rešenošću koja je Lobačeva krasila od najranijih stripova. Dominantan je motiv kombinatorijalne igre, u ovom slučaju konkretno enigmatike, koji stripu pridodaje dozu mistike, a čitaoca upućuje u dug niz ukrštenih reči, kombinacija brojeva i šifara, tajanstvenih pisama i drugih kodiranih poruka. Sve ovo doprinosi tome da raskoš talenta Lobačeva još jednom, posle velikog preseka koji je u monografiji napravljen, zasja punim sjajem.

Iz poslednje faze stvaralaštva Lobačeva, pred čitaocima se nalaze dva stripa – „Čarobnjak iz Oza: Stelin rođendan” (1986) i „Car Lazar i carica Milica” (1989). Još jednom je autor monografije, svojevrsni urednik prikaza Lobačevljevog dela, uspešno kontrastirao širinu da se obradi svetska tema sa vraćanjem kulturnoj baštini sopstvene sredine. Glavna promena koja se uočava u poslednjoj fazi Lobačovljevih stripova jeste upotreba boje, jer je tehnologija konačno dozvolila da se njegovom delu doda živost i na tom planu. U prvom slučaju, reč je o epizodi svetski poznate priče sa prepoznatljivim junacima, što samo po sebi pred svakog autora postavlja određeno olakšanje u smislu originalnog napora koji može da ispolji, ali i povišena očekivanja u pogledu vernosti originalnim likovima i fabuli koju adresira. Kao majstor od karijere, koji u poznom dobu zna koliko može, Lobačev sa uživanjem, koje se vidi u svakom crtežu, ovaj posao odrađuje posvećeno i profesionalno, dosledno kvalitetu koji je tokom duge karijere sam nametnuo kao standard. Drugi strip, „Car Lazar i carica Milica”, predstavlja ponovni zaokret ka tradiciji, koji ovog puta koincidira sa državnom kulturnom politikom orkestriranog oživljavanja uspomene na Kosovski boj uoči šestote godine bitke. Ako se politički kontekst ostavi po strani i primat da estetici, Lobačev svojom ilustrovanom knjigom narodnih pesama obavlja sasvim korektan posao. Držeći se Vukovog opusa, Lobačev interpretira poeziju nastalu oko kosovskog mita, i to na jedan istoriografski dosledan način, skicirajući istorijsku građu dostupnu po muzejima, kako sam svedoči o tome. Uloženi trud se svakako pozitivno odrazio na konačan kvalitet stripa, mada je potrebno napomenuti da je posebno interesantan motiv ornamentike, koja takođe verno svedoči o istorijskom periodu fabule stripa.
Sledeću celinu monografije čine ilustracije koje je Lobačov sačinio tokom svoje duge karijere. Podeljene su u tri velike celine, obuhvatajući tako ilustracije knjiga, novina i stripova. Što se, pak, tiče ilustracija knjiga, one su dalje podeljene, kako vremenski – na predratne, okupacijske i posleratne, tako i geografski – jugoslovenskim se pridružuju rumunske i sovjetske. I u ovom žanru može se vrlo pedantno, obimnim materijalom koji monografija sadrži, posvedočiti razvoju postupka samog Lobačova, kako u pogledu tema kojima barata, tako i u pogledu geneze izraza i sve koloritnijem postupku tokom godina.

Pokazavši se kao vrstan umetnik, Lobačev se snašao i u žanru karikature. Njegove karikature je sa ove vremenske distance posebno zanimljivo sagledati kroz prizmu vremena koje je proteklo, i koje pruža kontekstualni osnov razumevanja onoga što Lobačev na polju karikature ostvaruje. Reč je, naime, o politički potentnim karikaturama. Njegove karikature mogu se podeliti u tri kategorije – najranije, koje se uglavnom bave jugoslovenskom političkom scenom pre Drugog svetskog rata, i koje su, kao takve, umele da za vrat objavljivača i autora navuku nemale probleme; srednje, kojima dominiraju geopolitičke teme iz različitih perioda; i, na kraju, pozne, kojima, shodno tome da su objavljivane u sovjetskoj štampi, sistematski nadgledanoj od strane države, Lobačev sebe preporučuje sovjetskim vlastima kao uzornog sovjetskog građanina, spremnog da sa dozom humora, neretko i cinizma, svoj talenat usmeri na umetnički doprinos borbi protiv hladnoratovske politike Sjedinjenih Država, a u periodu zaoštravanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa, posebno mu je, kao nekome ko je u SSSR došao iz Jugoslavije, bilo važno da se pred sovjetskim vlastima pokaže i kao revnosni borac protiv zloćudnog titoizma. O tim se karikaturama mogu izvesti različiti vrednosni sudovi, shodno sopstvenom sistemu vrednosti, ali je najbolje ocenjivati ih sa razine estetske vrednosti, koja im ne manjka, i razumeti ih u istorijskom kontekstu u kom su nastale.

Završni deo monografije čine poglavlja u kojima su sakupljene Lobačevljeve razne ilustracije, fotografije iz njegovog života, kaligrafije, naslovi i logotipovi, te slobodne ilustracije koje je za života sačinio. Sve one svedoče o konzistentnom razvoju umentika, usmerenog u pristojan broj žanrova, gde je u svakom za sobom ostavio trag profesionalca a u mnogima i pionira. Za razliku od kritičkih osvrta na njegovo delo, koje je, iz obrazloženo dobrih razloga ispravno navedeno na početku monografije, lične uspomene na njegov lik, koje svedoče o srdačnom čoveku koji je u mnogim životima ostavio značajan trag, našle su svoje mesto pred sam kraj monografije. Na kraju, za sve one kod kojih je ova monografija probudila želju da se temeljnije upoznaju sa delom jednog od najvećih pionira domaćeg stripa, navedena je stripografija i dve bibliografije, koje sve skupa detaljno upućuju u dalja čitanja.
Sastavljanje ovakve monografije zahtevalo je rudarski posao Zdravka Zupana (1950-2015), ali i nastavljača njegovog posla Zorana Stefanovića, bez čije posvećenosti jedna kvalitetno sastavljena monografija koja odiše znalačkom odmerenošću ne bi izašla na svetlost dana. Obimna građa grupisana je pedantno, tako da se informativna vrednost monografije iskaže na što efikasniji način, i na tom polju nikakvih propusta nije bilo. Moguća varijanta strukturiranja svakako je bila i skraćivanje prikaza nekih zastupljenih stripova, kako bi veći broj stripova mogao biti zastupljen, ali je već u trenutnom obliku monografija sasvim dovoljno reprezentativna i svako bi dalje insistiranje na zastupljivanju većeg broja stripova bilo perfekcionističko, i jedino bi se moglo opravdati kako željom za još boljim upoznavanjem sa Lobačevljevim delom (u čemu, kao što je napomenuto, ogromnu pomoć može pružiti bibliografija na kraju monografije), tako i visokim profesionalnim standardom koji su pred čitaoce postavili sami priređivači, odradivši posao na priređivanju građe na jedan neosporno profesionalan način. Akademskoj i neakademskoj kritici ostaje samo da se nada da će u vremenu pred nama biti svedok još većeg broja ovako pedantno sačinjenih monografija o velikim imenima srpskog stripa.

Pročitajte i...