Razgovarala: Katarina Mladenović

Ljudi obično smatraju da je usklađivanje studiranja i drugih aktivnosti veoma teško. Međutim, Jelena Jocić, studentkinja doktorskih studija Novinarstva, dokazuje da to nije baš tako. Pored svoje želje da doktorira i rada u tom pravcu, ona je urednica književnog časopisa “Bez limita”. Bavi se i novinarstvom, piše prikaze, oglede i preporuke. Mladim autorima, koji se još nisu afirmisali, daje podstrek i vetar u leđa kao mentorka, a pored svega toga, uvek je spremna za javni nastup. U budućnosti bi volela da se bavi izdavaštvom.

Kako je tekao tvoj put ka doktorskim studijama novinarstva?
Prirodno. Od prvog dana fakulteta sam znala da želim da doktoriram jednog dana. Sećam se da je prvo predavanje na fakultetu održano iz predmeta Istorija kulture i civilizacije, cenjenog profesora dr Slobodana Brankovića. Njegova ljubav prema nauci, želja za znanjem i onaj sjaj u očima koji imaju oni željni novih avantura, neistraženih svetova i tajni, oni čiji duh ne miruje, probudli su u meni želju da i sama jednog dana budem istraživač. Sećam se njegove pohvale nakon uspešno urađenog seminarskog rada i reči: „Čekam Vas na masteru”. To mi je dalo podstrek da ostvarim svoj san.

Urednica si elektronskog književnog časopisa „Bez limita”. Kako je došlo do osnivanja tog časopisa?
Ideja se rodila iz Književnog kluba Filozofskog fakulteta − iz naših zajedničkih druženja i radionica kreativnog pisanja. Književni klub okuplja ljubitelje lepe reči i talentovane stvaraoce, koji su na svakom okupljanju sa nama delili ono najdragocenije što imaju –bogatu riznicu svojih dela. Ujedinjeni željom da stvaramo lepotu, pokrenuli smo časopis koji okuplja stvaraoce koji se bez limita izražavaju i delaju u različitim sferama. Naš časopis vidim kao svetionik koji mornarima (stvaraocima) pokazuje put dok na pučini besni bura, satkana od kiča, šunda, komercijalizma – svih tih proizvoda masovne kulture.

Koje zadatke imaš kao urednica?
Moram da istaknem da imamo dvojno uredništvo: zajedno sa mnom časopis uređuje moja draga koleginica Hristina Aksentijević, saradnica na departmanu za Srpsku i komparativnu književnost. Pored uredničkih zaduženja koja imam, pišem i književne prikaze, oglede i preporuke za čitanje, jer sam i sama strastveni čitalac. Takođe, pratim značajne kulturne događaje na teritoriji grada u svojstvu novinarke i obavljam sve druge dužnosti jednog novinara. Drago mi je kada su moji sagovornici mladi ljudi koji svojim delima, bilo četkicom, bilo perom, ustaju protiv nametnutih vrednosti. Nekada se osećam poput Don Kihota, ali nikada ne odustajem. Borba za kulturu nije uzaludna i mi to dokazujemo svakog dana, već osam meseci.

Kako bi opisala saradnju između studenata novinarstva i studenata srbistike na izradi ovog časopisa?
Naši najznačajniji književnici su bili i novinari. Setite se samo našeg nobelovca Iva Andrića, zatim Stevana Sremca, Bore Stankovića, Rastka Petrovića, Isidore Sekulić i drugih velikana naše književnosti. Ponosna sam na svoj tim jer smo poput velike porodice, uvek tu jedni za druge. Učimo jedni od drugih i nadopunjujemo se. Svaki član uredništva je poseban, a to je ono što čini dušu ovog časopisa. Idejni tvorac i osnivač časopisa dr Mirjana Bojanić Ćirković uvek je tu za nas kao prijatelj i podrška. Tu je i urednica Hristina Aksentijević, naši predani recenzenti Dušan Petrović i Strahinja Trandafilović, kao i operativna urednica Jovana Kostov. Stub našeg časopisa čine vredni lektori oštrog oka i britkog uma: Nikola Mihajlović i Sanja Stevanović.

Časopis daje mogućnost nepoznatim autorima da pošalju svoje radove. Kakva su iskustva sa tim?
Tajna je u tome da mi naše autore tretiramo kao drage prijatelje. Naši recenzenti vode autora kroz proces pisanja i zajedno sa njim prolaze kroz sve faze stvaralaštva od početne ideje do finalne verzije teksta spremnog za objavljivanje. I sama sam u toj ulozi. Moj autor je Aleksa Kostadinović, čiji rad pratim već neko vreme. Proces stvaranja dela je dug, zahteva dosta čitanja i pisanja, dorada, iskru Prometejeve vatre. Ali kada se delo objavi, osećate radost jer ste učestvovali u nečemu svetom, u procesu stvaranja. Vladeta Jerotić jednom je zapisao da je „stvaralaštvo ognjena posuda koja može spržiti umetnika, ali isto tako proizvesti zlato i drago kamenje”.

Tvoja pozicija urednice zahteva gostovanja u medijima ali i druge vrste javnog nastupa, kao što su promocije knjiga. Kako se snalaziš na toj poziciji?
Raduje me kada moje kolege prepoznaju kvalitet, podrže moj rad i pozovu me da gostujem kod njih u emisiji i govorim o idejama i planovima našeg časopisa. Kažu da se danas slabo govori o kulturi. To nije tačno, mi smo glas kulture! Nedavno sam o tome govorila u gostima kod Marijane Prokopović, na radiju „Glas” Eparhije niške, u emisiji „Čitaonica”, sa svojom dragom prijateljicom, književnicom Majom Nedeljković. Povod ovog gostovanja bila je promocija njene nove knjige „Blagoverna Jelena Lazareva Balšić”, nedavno održana na Univerzitetu u Nišu. O knjizi smo, pored autorke, govorile dr Mirjana Bojanić Ćirković i ja. Moram da napomenem da je Maja naša saradnica za književnost i da ćemo je pratiti na književnoj turneji po Srbiji.

Za sebe kažeš da si feministkinja. Šta je po tvom mišljenju feminizam i da li preduzimaš neke konkretne akcije povodom toga?
Saradnja, a ne sukob među polovima. Feministkinja je žena koja se „bori” za ljudska prava, žena svesna sebe i svojih kvaliteta, ona koja zna da javna sfera nije i ne mora biti podeljena po rodnim ulogama. Vreme patrijarhata je prošlo, kao i podela uloga. Ovo je novo vreme u kome svako može biti ono što poželi, sve dok ne ugrožava druge. Mišljenja sam da muškarci i žene mogu i moraju da sarađuju za bolje i zdravije društvo, kao saborci, a ne kao zakleti krvni neprijatelji. Uradila sam dosta istraživanja na tu temu i napisala dosta radova, pohađala dosta seminara i radionica. Protiv neznanja se možemo boriti samo naukom, a da bismo pobedili neznanje moramo neprestano učiti i razvijati se.

Na koji način usklađuješ obaveze koje imaš na doktorskim studijama sa ostalim obavezama?
Po prirodi sam nemirnog duha, stalno u potrazi za novim izazovima i saznanjima. Svako moje angažovanje je posredno i neposredno vezano za moja akademska interesovanja: svaki seminar, radionica, predavanje ili događaj mi pomažu da naučim nešto novo, proširim vidike, upoznam nove ljude i razmenim mišljenja i iskustva sa njima. Moj omiljeni savremeni pisac Karlos Ruiz Safon u svom delu „Igra anđela” kaže: „Vi ste knjige koje čitate, filmovi koje gledate, razgovori koje vodite, zbog toga pažljivo birajte čime hranite svoj um”. Ovim postulatom se ja vodim u svom životu.

Šta ti je trenutno prioritet? Doktorat ili nešto drugo?
Prioritet mi je disertacija, koja je u procesu pisanja, na tome vredno radim sa svojom mentorkom. Disertaciju čini sinteza dve moje velike ljubavi, a to su književnost i novinarstvo. Pored izrade disertacije, zajedno sa svojim timom vredno radim na dobijanju ISSN broja elektronske publikacije, nakon čega će uslediti dve promocije časopisa: prva na niškom Sajmu knjiga u organizaciji Niškog kulturnog centra i druga na Filozofskom fakultetu u Nišu, u okviru nedelje Srbistike.

Gde vidiš sebe u budućnosti?
Maštala sam da, baš poput mog omiljenog pisca Iva Andrića, i ja jednog dana uređujem časopis i pišem. Želja mi se ostvarila. Još se sećam reči svoje profesorke Maje Radonić, kada mi je, sva ponosna, pred celom grupom pohvalila seminarski rad o stvaralaštvu mog omiljenog pisca i kazala da me u budućnosti vidi kao publicistu. Volela bih da radim u izdavaštvu. Divan je osećaj kada znate da ste baš vi učestvovali u rađanju jednog umetničkog dela.

Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.

 

Related Posts