Režija: Christopher McQuarrie
Uloge: Tom Cruise, Henry Cavill, Simon Pegg, Ving Rhames

Piše: Zoran Janković

Imajući u vidu da na planu zapleta svih filmova u ovom istinski dugovečnom serijalu sve pršti od teorija zavera, da tu, još od samih početaka, srećemo komplot do komplota u baš dugačkom nizu, možda ne bi trebalo da iznenadi da se potencijalno najubedljiviji odgovor na misteriju silnog hajpa koji je  najavljivao premijerna prikazivanja a potom i pratio prve vazda ushićene kritičarske reakcije krije u prostoj činjenici da je i ovaj nastavak dobrim delom finansirala svemoćna kompanija Ali-Baba, koja je ovog puta, kanda, i odrešila kesu i tako podstakla kritičare i ine tzv. influensere da jasnije sagledaju sve navodne kvalitete ovog ostvarenja i da ih što glasnije verbalizuju, kad god i gde god to uzmognu.

Zbilja, na stranu i upravo izneta i sve srodne teorije zavere, prilično je dubok jaz između hajpa i njime isprovociranih očekivanja, na jednoj,  i krajnjih i lako uočljivih i samerljivih dometa, ovog ipak standardnog, upotrebljivog ali i prilično rutiniranog letnjeg hiperakcijaškog hita, na drugoj strani. Nemoguća misija 6 ne donosi ništa prevratničko, ni kada je odmeravamo u kontekstu aktuelne ponude bučnih i preskupih akcionih letnjih spektakala, niti kada vizir ciljano suzimo na samu ovu franšizu; u pitanju je prihvatljiv, korektan i konkretan letnji hit, ali i film vidno ograničenog roka trajanja. Ono što su tu, u tom univerzumu Nemoguće  misije, ranije pokazali Brian DePalma i Brad Bird ipak ostaje nedostižno, u svakom iole važnom aspektu ovog filma i pojma megabudžetskog akcionog super-hita.

Naravno, zdrav razum i gledalačko iskustvo nas uče da i nije upitno očekivati previše od šestog filma u filmskom serijalu koji krcka već treću deceniju, ali, i mimo toga, i mimo neumerenih i svakako neosnovanih hajpova pominjanih u uvodnom pasusu ovog prikaza, ova, najnovija Nemoguća misija 6 je film očekivane sredine puta, pritom i srednjačkih i osrednjih krajnjih dometa. Kako je Tom Cruise u ovde u punoj glumačkoj i fizičkoj spremi, kako novca i vremena za brižljiv rad na ovom filmu definitivno bilo, kako se zamerka ne može izreći nikom od iole važnijih saradnika i kreativaca koji su stvarali i sarađivali na ovoj Nemogućoj misiji, kako je i glumački ansambal (u celini gledano, ali i ponaosob) takođe u vrhunskoj formi, onda mora biti da je krivica na nekom izvan kruga svih pomenutih, nekom od koga, pak, podosta toga relevantnog i uočljivog zavisi.

Zdravorazumska pretpostavka da to onda mora biti Christopher McQuarrie, takođe i scenarista ovog filma, ali očito i egzekutor Cruisovih zamisli i htenja, budući da je jedini preostali starostavni glumački superstar, osim za jednako pouzdanog ali i autorski nedovoljno upečatljivog Edwarda Zwicka, svoju sudbinu i svoje naume ponajpre vezao baš za upravo prozvanog McQuarrija. A McQuarrie, u srcima i umovima zahtevnijih filmofila i pominijih poznavalaca iole recentnijeg savremenog američkog/holivudskog filma zauvek najprepoznatljiviji kao scenarista Singerovih Dežurnih krivaca, u istim tim fiktivnim krugovima i nije doživljavan kao odveć suptilan, kreativan i ambiciozan reditelj. Nažalost, sve to se brzo očitava i u slučaju najnovije Nemoguće misije. Scenario je drastično konsekventan, situacije se rutinski smenjuju u nekom redovnom ritmu, na svake tri-četiri scene detaljistički postavljenih dijaloških razmena sleduje u svakom smislu hipetrofirani akcioni segment i tako i po toj mustri bezmalo čitavim tokom oko 150 minuta ukupnog trajanja ovog filma. Gle čuda, mnogo ne pomaže ponovo izabrana postavka po kojoj je Nemoguća misija već neko vreme zapravo koncipirana kao televizijska serija, pri čemu je bezmalo nemoguće pratiti zaplet i radnju bez poznavanja prethodnih delove franšize, a, uz to, čitava teorija zavere od same svoje srži odiše rudimentarnošću i nepokolebljivom verom u moć nekog od mogućih oruđa iz fundusa nepogrešivo sigurnih dramaturško-narativnih rešenja.

Uz izuzetak zaista izvanredno postavljenog i u delo sprovedenog završnog akcionog segmenta u helikopterima iznad stena i planinskih visova, McQuarrie nije pokazao  nijedno drugo sveže rešenje na temu akcionih megascena i segmenata. Šteta, jer Cruise je, kako je već istaknuto, nesumnjivo veoma najarcan da još jednom dokaže svoju mačističku bit i svoj status vrhunske akcione zvezde, koja i dalje može da iza sebe ostavi sve Diesele, Johnsone, Stathame… Cruisova želja je evidentna, tu iole ubedljivog spora teško da i može biti, ali još tu je i velika enigma je šta ovde traži gotovo nestvarno pojavni Henry Cavill, koji mirne duše može da očekuje vlastiti film ovakvog gabarita, jer to svakako zaslužuje a koji ovde težak megdan bije sa Cruisom samo zato što je glavna zvezda očigledno bliska sa vrhovnikom – nenadahnutim McQuarrijem. Scenarista-reditelj se ovde naprosto našao u nebranom grožđu – u filmu i produkciji koje jesu veliki, pa i neodoljivi izazov ali koje ga u svakom  pogledu nadvisuju; to je teret koji bi i neko iz daleko više lige teško mogao junački da iznese, zar ne?

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *