Razgovarala: Sara Stanojković

Samo jedan pogled na biografiju Srđane Janković (24), dovoljan je da je profiliše kao relevantnu sagovornicu na različite teme. Počev od toga što se uspešno kvalifikovala za učešće u džudo reprezentaciji Srbije, preko činjenice da je kao prva devojčica džudista morala da prkosi provincijskom mentalitetu grada iz koga potiče, pa sve do uspeha koje sada postiže na master studijama Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu, koji samo predstavlja krunu svih njenih zalaganja za gotovo dve decenije koliko je u sportu. Iako uskoro ne planira učešće na takmičenjima, sportski duh i dalje prožima značajan deo njene ličnosti i svakodnevice. Za sebe voli da kaže da se našla na strunjači i pre nego što je prohodala, ali takva posvećenost je ne sprečava da istovremeno bude aktivna na više životnih frontova.

Kako je izgledao tvoj put ka samospoznaji u svetu džudoa? Jesi li samostalno preuzela inicijativu, ili su, pak, tu vrstu inicijative na sebe preuzeli članovi porodice i prijatelji?

Mislim da je to bila ljubav na prvi pogled. Jednostavno sam znala da to volim i da to želim. Niko nije uticao na moju želju za bavljenje sportom, jer ne dolazim iz porodice sportista. Sve je zapravo krenulo sa dečjom hiperaktivnošću, tako da su moji roditelji razmišljali o plivanju kao opciji, ali ja nisam bila dete koje bi trčalo za loptom i ronilo. Roditelji su kasnije za školicu sporta u mom gradu čuli od komšije, koji je postao i moj trener. Sve je išlo postepeno, želela sam da se oprobam u dosta stvari, i sa sedam, osam godina sam shvatila da „želim da se bijem”. Tako sam razvila i takmičarski duh i želju za nadmetanjem. Međutim, porodici se nije naročito dopala ta moja ideja, a ja sam u početku bila još i jedina devojčica tamo.

Sa kojim bremenom se nosi prva i jedina devojčica koja se bavi nekim borilačkim sportom, a potiče iz malog grada, baš kao i ti? Jesi li ikada osetila izvestan pritisak ili bila žrtva stigme i predrasuda?

Bilo je predrasuda, ali se ja na njih nisam obazirala. Borilački sportovi generalno uče disciplini i da sam se, recimo, našla na plivanju, sigurno ne bih imala tako snažan otpor i gajila takve vrednosti. Naravno, ne umanjujem značaj bilo kog sporta, ali u okviru mog sporta važe drugačije vaspitne tehnike. I nisam obraćala pažnju na to što sam prva i jedina devojčica koja je došla tamo. Jesam bila mala, ali je i tada bilo raznih komentara od ljudi u mom okruženju koji su govorili da to nije sport za devojčice i da će to promeniti moju građu. Plašili su se i povreda, ali ja nisam. Nisam se ni plašila toga da izgledam kao dečak, iako sam ja na kraju ipak žensko u kimonu. A vremenom sam svima njima dokazala da mogu i jedno i drugo.

Koja postignuća smatraš vrednim pomene a tiču se tvog profesionlnog bavljena sportom?

Sam bog zna koliko je takmičenja bilo, a omiljeno svakako nemam, jer je svako ponaosob za mene predstavljalo izvestan izazov. Za svakom medaljom sam imala posebnu želju i sami rezultati se drugačije boduju u skladu sa uzrasnim kategorijama. Ali ako bih baš morala nešto da istaknem, to je državno prvenstvo 2014/15. kada sam postala šampion, samim tim i deo reprezentazije Srbije. To mi je jedna od omiljenih medalja i taj uspeh je za mene u tom periodu bio najveći, dok je taj moj nastup na mene ostavio najveći utisak.

Da li je i koliko disciplina koje si se pridržavala kao profesionalni sportista i dalje vidljiva u drugim segmentima tvog života?

Disciplina koju sam baveći se sportom razvila je stopostotno i dalje deo mog života. Kada u najranijem dobu odrastanja stekneš neke navike, kasnije bude mnogo teže iskoreniti ih. Danas tačno znam gde ću i šta da radim, naravno postoje i vanredne obaveze i situacije, ali se brzo vratim svojim rutinama. Ja recimo smatram da se super snalazim u ovom periodu svog života sa svim tim obavezama jer radim, studiram i imam treninge. Takođe, kao i ljudi mojih godina, volim putovanja i izlaske, tako da ni taj segment života ne trpi zbog obaveza koje imam i smatram da se u tome ogleda disciplinovanost.

Pretpostavljam da si osetila i ukus poraza u nekom trenutku svoje karijere, kako je on uticao na tebe? Da li se kroz neuspehe jednako dobro uči kao i kroz uspehe, ili neuspehe smatraš isključivo demotivišućim?

Smatram da to zavisi od osobe. Ja sam i te kako doživljavala neuspehe i u sportu i u svom privatnom životu i čini mi se da je mnogo bitno u kom periodu života nam se takve stvari dogode. Normalno je osećati se poraženo, recimo u pubertetu. I meni je bilo teško da uskladim mnoge stvari koje su mi se tada dešavale kao socijalnoj osobi sa sportom kojim sam se bavila. Tada sam imala te prve padove, ali nikada nisam odustala i nisam želela da zbog svega toga stagniram. Nedavno sam imala izvesne padove i to se odrazilo na rezultate koje sam postigla, kao i na motivaciju na treninzima. Motivisanost, međutim, nije uvek presudna i nije trajna, jer ja mogu biti motivisana tri dana, a da narednih deset dana budem bez motivacije, tako da upornost smatram ključnom u tom periodu. Disciplina je mnogo važnija negoli nekakva motivacija.

U kojoj meri smatraš da oni koji se bave sportom imaju razvijeniji motiv borbenosti u odnosu na druge?

Smatram da su oni koji se bave sportom apsolutno borbeniji od onih koji se njime ne bave jer je svaki sport takmičarskog karaktera. Ukoliko se u nekome probudi želja za nadmetanjem, to automatski znači da se probudila i želja za pobedom, a to je smisao sporta. Ne poznajem sportistu kod koga se te želje nisu razvile.

Volela bih da se bliže dotaknemo samog pojma „uspeh” koji smo u nekoliko navrata pomenule. Šta je za tebe uspeh i da li smatraš da postoji univerzalna definicija uspeha?

Smatram da takva definicija ne postoji. Reč je o subjektivnoj i relativnoj stvari, jer svako od nas ima drugačiju svest o uspehu. Za mene lično je uspešana ona osoba koja je srećna, jer to znači da ona radi ono što njoj prija. Tako je generalno u životu. Kada god pronađem nešto što meni prija, ja to doživljvam kao uspeh.

Kako gledaš na činjenicu da mladi ljudi sve više koriste pojmove „hustle kultura” i „burnout”? Da li se s obzirom na svoj radoholočarski mentalitet susrećeš sa takvim stanjima i kako ih prevazilaziš?

Mislim da sam takvo stanje već doživela. Neminovno je da ćemo se u doba virtuelnog života svi sa tim sresti pre ili kasnije, ali sve je stvar perspektive. Od načina na koji gledamo na te fenomene zavisi i to kako ćemo se „iščupati” iz takvih stanja. Ja možda tebe smatram uspešnom jer u svom rasporedu imaš fakultetske i druge obaveze, možda ja čak podsvesno želim sve ono što ti imaš. Neko će se čak oduševiti i zbog „manjih” stari, a takve misli takođe izazivaju ova stanja.

Koju poruku bi poslala mladim osobama koji se danas osećaju „zaglavljeno” na svom putu ka samoaktualizaciji, bilo da je reč o posledici koja je izazvana životom u savremenom dobu ili virusom кorona?

Jednostavno ću reći – nastavi dalje! Stajanje u mestu iz koga se ne može pobeći neće ništa dobro doneti. Jedina osoba koja ti može biti „odskočna daska” i istovremeno prepreka si ti. Svaki period u životu prođe, bilo da je najbolji ili najgori. Ja sam uspela da se izborim sa anksioznošću i fobijama jer sam stalno sebi govorila da idem dalje. Meni lično je to pomoglo, nadam se da će i drugima.

Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Medijana.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Pantelej.
Stavovi izneti u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Related Posts