Razgovarala: Katarina Mladenović

Tamara Tasić završila je osnovne studije novinarstva sa prosečnom ocenom 9.80, a trenutno je na master studijama komunikologije na Filozofskom fakultetu. Pored proseka, koji govori o velikom trudu, ono što Tamaru izdvaja od drugih jeste i to što nije zapostavila praksu. Takođe, bila je veoma aktivna u vannastavnim aktivnostima pa se tako našla i na studentskom putovanju koje je organizovao fakultet.

Sa Tamarom smo razgovarali o tome u kojoj meri su prosek na fakultetu i praksa važni za buduće novinare, o radu inostranih medija, kao i o budućnosti novinarstva kao profesije.

Zašto si odlučila da upišeš baš novinarstvo?
Moj put ka novinarstvu je krenuo od književnosti u srednjoj školi. Da ne budem lažno  skromna, moje pisanje je bilo na zavidnom nivou. Profesorke Srpskog jezika i književnosti su me ubeđivale da nastavim u tom pravcu. Međutim, htela sam da svoje pisanje uklopim sa spoznajom sveta oko sebe. Želela sam da svaka moja napisana reč bude jasna i da dopre kako do sela tako i do  grada. U novinarstvu sam videla život koji je vodio Crnjanski, život i pisca i novinara.

Tokom studiranja ostvarila si prosečnu ocenu 9.80. Koliko je bilo teško postići i održati taj prosek?
Jako sam bila posvećena studijama. Učila sam, teorija je dobra podloga za ono što kaže Šerbedžija u filmu „Una“,  da se novinarstvo uči na ulici. Ništa nije teško kada imate volje, samo mi je teško da prihvatim kakvo je danas novinarstvo.

Šta misliš, u kojoj meri visok prosek utiče na pronalaženje posla?
Ja sam imala mnogo preporuka za posao preko fakulteta, što zbog proseka što zbog drugih predispozicija. Smatram da prosek znači, ali da nije presudan faktor.

Pored studiranja, čime se trenutno baviš?
Sada sam na master studijama, želim da proširim svoje znanje s naučne strane i da primim još par dobrih stipendija. Čekam rezultate konkursa na kojima sam aplicirala. Pišem knjigu, družim se. Planiram putovanja. Uživam.

Koliko je praksa važna za studente novinarstva?
Praksa je neophodna! Novinarstvo je živo i ne može se samo čitati o njemu. Džaba neko nauči šta je vest, a ne zna da je prepozna i napiše.

Tokom studija volontirala si za nekoliko medija, među kojima je i televizija N1. Kako bi opisala svoje iskustvo?
Usvojila sam dosta korisnih saveta od starijih kolega. Veoma mi je pomogao praktičan rad kroz pisanje i televiziju. U komunikaciji sa ljudima koje ne poznajem sam izvukla najviše – a to je i bit svakog novinara.

Na studentskom putovanju imala si prilike da obiđeš Nemačku i Italiju i da se upoznaš sa radom njihovih medija. Koliko su inostrani mediji drugačiji od naših?
Uhh, koliko su i kilometara udaljeni. To su zemlje koje su mnogo bogatije od naše. Pre svega, imaju nemerljivo bolje ekonomske uslove u kojima rade. Tako da zapošljavaju više ljudi, gde svako ima svoju poziciju. Imaju dosta nacionalnih, regionalnih i lokalnih medija, kao i više javnih servisa, a svi su ustavom zaštićeni. Organizovaniji su, oprema koju koriste je dosta kvalitetnija od naše. Međutim, ono po čemu se ne razlikujemo su  – pritisci.

Kako vidiš budućnost novinarstva u Srbiji i u svetu?
Verujem da nećemo imati lošu publiku koja voli loše novine, kako je rekao norveški književnik Ibsen.

Koji su tvoji dalji planovi?
Da pišem glasno, i da me svi čuju.

Šta bi poručila budućim studentima novinarstva?
Ne verujte u svaku istinu.

Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture I informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke I tehnološkog razvoja, Grada Niša I Gradske opštine Pantelej.

 

Related Posts