Intervju sa Anđelom Jeremić
Razgovarala: Jelena Milošević
Foto: Žarko Đokić
Pre godinu dana, hodnici Univerziteta u Nišu postali su mesto na kojem su studenti prvi put posle dužeg perioda snažno izrazili svoje nezadovoljstvo.
Blokada rektorata, a potom i Filozofskog fakulteta, otvorila je važna pitanja o položaju studenata, radu univerzitetskih institucija i društveno-političkim okolnostima u kojima se atmosfera odvijala.
U danima kada je akademska zajednica bila u središtu pažnje, među studentima koji su tada postali simbol hrabrosti, izdvojila se studentkinja Filozofskog fakulteta u Nišu, Anđela Jeremić.
Njen govor u rektoratu postao je jedan od prepoznatljivih trenutaka protesta i skrenuo pažnju javnosti na glas mladih koji do tada nije bio dovoljno prepoznat.
U razgovoru koji sledi, priseća se ključnih događaja, reakcija institucija i izazova kroz koje su studenti prolazili, ali i govori o tome šta su blokade pokrenule, a šta i dalje ostaje otvoreno godinu dana kasnije.
„Prvi put sam osetila šta znači solidarnost“
Na prvu blokadu rektorata, kaže, niko nije došao ravnodušan. Pad nadstrešnice, tragedija koja je potresla zemlju, nedostatak reakcije institucija, ali i nasilje nad studentima u Beogradu, bili su okidač za ovakav pokret studenata koji se proširio Srbijom.
„Kako je to bio prvi korak studentske organizacije ovde u Nišu, sećam se da je bilo dosta neizvesno i da je postojala velika doza straha, ali i besa. Nismo znali šta će se desiti. Ali tog dana sam videla koliko ima nas kolega, profesorki, profesora. Prvi put sam osetila šta znači zajedništvo i solidarnost.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
U trenucima dok su čekali reakciju Univerziteta na njihov odgovor, dobili su samo tišinu. U tom momentu rađa se jedan od najprepoznatljivijih govora i može se reći, studentskog pečata koji obeležava blokadu univerziteta i studentske proteste. Njen spontani govor u rektoratu u Nišu, je, kako kaže, bila samo „ljudska reakcija“.
„Moj govor u rektoratu bio je potpuno spontani trenutak. Niko od nas nije očekivao da će prorektor doći, a adrenalin i emocije su nas jednostavno poneli. Nisam mogla da ćutim kada sam čula neke od spornih izjava, i brzo sam shvatila da to što ja osećam osećaju i drugi. To zapravo nije bio „govor“, već prirodna, ljudska reakcija u kojoj su učestvovali i mnoge kolege i koleginice. Trudila sam se da iznesem ono što su možda i drugi želeli da kažu, ali nisu mogli zbog straha ili trenutka. Sve se desilo u tom trenutku, i niko nije mogao predvideti kakav će efekat imati na dalji tok događaja.“
Pažnja koju nije želela
Njen istup postao je simbol protesta, ali to joj nije prijalo. Izražava da nije želela medijsku pažnju, već samo iskrenu i emotivnu reakciju ljudi povodom cele situacije koja se odvijala u zemlji.
„Iskrena da budem, meni nije toliko prijatno kada se spominje ta vrsta pažnje, jer ja nisam osoba koja je želela bilo kakvu medijsku pažnju. Nisam mogla ni da zamislim da će se to tako odraziti, jer mi je stvarno bio cilj, kao i svima tada, da se nešto pokrene, da nešto krenemo da menjamo, jer ne može da se nastavi dalje normalno.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Pored toga, nagoveštava da je njen govor bio i jedan od momenata šoka sa čim su se građani susreli, jer, kako kaže, društvo je bilo utučeno.
„Istakla sam par puta da mislim da je to privuklo pažnju javnosti, jer je bilo iskreno i emotivno, a mislim da smo kao društvo tada bili jako utučeni, ali i naučeni da negde naše emocije treba da držimo u četiri zida, i onda se u javnom prostoru retko kada moglo čuti i videti da neko ne krije svoje emocije i stavove, već priča iz srca. Drago mi je što se to promenilo. Bila je važna poruka, a ne to što sam ja pričala, jer ko god da je rekao, bilo je važno da se kaže sve to jasno i glasno.“
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Ipak, pažnja je donela i težinu. Strah da će je neko prepoznati na ulici, neprimereni komentari, pretnje su predstavljali samo deo sa kojima je morala da se suoči u njenoj svakodnevnici.
„Najteže mi je bilo kada sam se našla na sajtu gde crtaju mete političkim neistomišljenicima. A jednom je taksista rekao da bi nas sve trebalo podaviti u Nišavi. To je trenutak kada shvatiš koliko se tvoja privatnost promenila.“
Filozofski fakultet kao sigurna zona
Odluka o blokadi Filozofskog fakulteta bila je prirodan tok. Predstavljalo je mesto na kojem se može slobodno izražavati sopstveno mišljenje, kao i razgovarati o društveno-političkim problemima sa kojima se suočavamo sve češće.
„Negde mi je to bio logičan sled događaja, s obzirom da je dosta koleginica i kolega na samom početku bilo sa Filozofskog, a i samim tim što smo mi fakultet koji bi bilo prirodno da se bavi društvenim pitanjima. Pre ove borbe, na nekim drugim protestima, dosta studenata Filozofskog je dolazilo, pa čak i sa profesorima. Prosto, atmosfera je bila takva da se i očekivalo da ćemo svi zajedno biti i u ovome. Samim tim, kako se to dalje i pokazalo, Filozofski u tom trenutku jeste bio sigurna zona za sve studente.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Prvi dani blokade bili su puni neizvesnosti, ali i snage. Pored negativnih emocija koje vezuje strah, nemir i uznemirenost šta ih iščekuje u budućnosti, ona navodi da su početni dani fizičke blokade fakulteta zapravo bili i jedni od najlepših uspomena.
„Teško je opisati ceo taj period, čak i nakon godinu dana. Ja sam jako emotivna kad se setim svega toga, jer dosta je tu bilo neprospavanih noći, stresnih dana, situacija, emocija, suza, zagrljaja, ljubavi. To je bio jako težak period, jer je to bio sam početak, ali zajednička volja i snaga su nadjačale i strahove i umor i nesigurnosti.”
Kako ističe, onda su solidarnost naučili i na delu. Uz to su učili i jedni od drugih, razmenjivali ideje, strahove, emocije, znanja, veštine.
„Tada smo napokon shvatili kolika moć leži u nama, a da toga nismo ni bili svesni i da je ključ svega u solidarnom delovanju i dobroj organizaciji, što dalje znači da smo naučili kako je to kad smo zajednica koja se bori za dobrobit svih. Sve u svemu, to je period koji ja nikada neću zaboraviti, a verujem da je tako i kod mnogih.”
Gostovanje u „Utisku nedelje“: strah, trema i podrška
U jeku blokada, našla se i u poznatoj informativnoj emisiji „Utisak nedelje“. Emisiju koju je do tada gledala kao jedan veliki odziv i način da je ovo samo početak u buku svega što ih očekuje.
„Za početak, ja se kroz maglu sećam tog perioda, jer stvarno je bilo dosta umora i haosa, ali znam da nisam ni bila svesna da sam pristala da odem u „Utisak nedelje“. Kada sam i sama videla najavu, još uvek nisam mogla da isprocesuiram da sam uopšte dobila priliku za tako nešto.“
Foto: Privatna arhiva
Međutim, u tom vrtlogu emocija, kaže da je podrška kolega sa blokade bila presudna i da joj je to dalo samo još veću motivaciju i nagon da bude predstavnik milion glasova studenata koji su spojeni u njen jedan, čime je i uspela da dotakne građane svojim gostovanjem u emisiji.
„Dobila sam anksioznost dan pred emisiju, ali i na dan snimanja, mislila sam da ću odustati, jer tek tada sam krenula da razmišljam o razmerama gostovanja, međutim, kolege su mi pružile toliku podršku i bili su vetar u leđa, i tako sam znala da mogu da iznesem to.”
Ono što joj je tada najviše značilo, kaže, jeste to što su kolege pratile ceo prenos u amfiteatru Filozofskog fakulteta.
„Stvarno tu podršku nikada neću zaboraviti, jer su oni više verovali u mene nego ja sama, i mislim da nikada neću moći dovoljno da im se svima zahvalim. Takođe, mnogo mi je značila podrška svih mojih profesora, naravno i drugih, ali znala sam da sam nešto dobro uradila onda kada sam videla njihove poruke i koliko su ponosni na mene.”
Pored lepih komentara i poruka pune podrške i ljubavi, nažalost, pojavili su se i negativne reakcije i napadi, naročito oni koji su se odrazili na internetu.
„Iako sam birala da vidim samo dobre stvari, ne mogu da zanemarim negativne strane. Psihički nije bilo lako podneti sve ono što je to donelo, jer opet kažem, ja nisam osoba koja je želela popularnost, pa mi je teško palo. Takođe, osećala sam pritisak i tenziju što ne mogu da postignem svima da odgovorim i posvetim pažnju i uputim reči zahvalnosti. Kasnije su usledile i malo teže stvari, a to su negativni komentari, ali ne oni koji su kritički nastrojeni, već oni sa pretnjama, vređanjem. Sve u svemu, to je jedno veliko iskustvo za mene i nadam se da ću nekada odgledati tu emisiju, jer verovali ili ne, još uvek nisam spremna da gledam svoja medijska gostovanja.”
Čak je i dobila “poruke saveta” od nekadašnje ministarke prosvete, Slavice Đukić Dejanović, koja je bila neočekivana, ali i sarkastičnog karaktera.
„Tadašnja ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović je na Informeru u gostovanju davala dijagnoze i procenu mog mentalnog stanja, poslala mi je poruku i savete, ali zaista, meni je to na kraju bilo više smešno nego strašno, a strašno je da neko svoju funkciju zloupotrebljava da bi napadao ljude, pogotovo mlade ljude.”
„SNS nije politika. SNS je sistem korupcije.“
Iza cele borbe koju je akademska zajednica preživljavala, izjavljuje, da je stajala šira društvena atmosfera: osećaj da institucije ne rade, da je mržnja normalizovana, da se tragedije događaju bez odgovornosti, kao i da empatija ljudi počinje da opada.
„Represija režima koja je imala za cilj da nas zaplaši, kao i brojne njihove igre, samo su nam dale veću snagu da se borimo. Istrajni smo, jer znamo da ne želimo više da dozvolimo da nam se tragedije i zločini ponavljaju, ne želimo da našom zemljom upravlja kriminalna grupa pod maskom političke partije koja to odavno nije, jer SNS nije politika. SNS je korupcija, nasilje i sve ono najgore što je isplivalo iz ovog društva i smestilo se tu.”
Foto: Žarko Đokić
Upravo zato, studentske blokade bile su mnogo više od blokada. Svojim pokretom su saopštavale konačan čin buđenja jedne nacije koja je dugo bila uspavana, od straha pa sve do nemira kako će ljudi živeti nadalje ako se preokrenu protiv vladajuće vlasti.
„Svedočili smo mnogim aferama, ali u novembru prošle godine je sve to eskaliralo i napokon smo se kao društvo probudili i pobunili. I da, napokon shvatamo da je politika deo svakodnevnog života i da ne može da nas ne zanima, jer utiče na sve nas. Mislim da je sve ovo ogromna prekretnica za celokupno društvo. Što se tiče blokada, blokade su nešto od čega je sve krenulo, ali studentska borba je daleko više od toga.”
Godinu dana kasnije: borba traje, samo je oblik drugačiji
Danas veruje da blokade nisu jedini oblik borbe, ali jesu bile neophodne, kako bi se društvo izborilo za svoju pravdu i slobodu bez pritiska političkih aktera i vlasti.
„Blokade fakulteta su na početku morale da se dese, da bi danas imali ono što imamo. Trebalo nam je da se ujedinimo, skrenemo pažnju, da se zaustavimo, organizujemo, jer više nismo mogli normalno da funkcionišemo, kao i da normalno studiramo dok nam se država raspada i dok nema odgovornih za ubistva ljudi zbog korupcije.”
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
„Apsurd i udar na Univerzitet”: Studenti zatečeni osnivanjem Fakulteta srpskih studija
Iako je pokret prolazio kroz različite faze, ona smatra da je to prirodan proces koji se odvija, kako kroz pojedince, tako i kroz celokupno društvo.
„Studenti su u sve ovo ušli ne znajući šta će biti, kasnije se desila i politička artikulacija i zahtev za izbore, kako ova vlast ne želi i ne može da ispuni zahteve. Sve to je jako naporan proces, stoga, iako razumem nervozne građane, moramo imati razumevanja jedni za druge, jer svako treba da se da, sa onoliko snage koliko može za ovu borbu, a mislim da kolege daju inspiraciju svim građanima.”
„Otpor je u svakom čoveku koji želi normalan život“
Sa skorijim iščekivanjem godišnjice blokade Filozofskog fakulteta u Nišu, poruka koju šalje studentima i građanima je već dobro poznata svima kao i na početku. Ne smemo odustati od pravde.
„Znam da su mnogi umorni, besni, pesimistični, ali zaista moramo da nađemo način da svakog dana smognemo snage i idemo dalje, kao što je to bio slučaj na početku ove borbe prošle godine. Setimo se da ni tada nismo znali kolika je moć u svima nama, dok se nismo ujedinili. Ne treba da se obeshrabrujemo, a još manje da postajemo neprijatelji jedni drugima. Svima preporučujem, da kad god imaju bilo koju nedoumicu vezanu za borbu, podršku studentima, da se sete zašto je ovo sve krenulo i da ne smemo biti sebični. Strah ne sme biti jači od nas, a ne smemo ni da dozvolimo da ponovo postanemo apatični.”
Za nju, borba je svakodnevna, pružajući nadu akademskoj zajednici i građanima za bolje sutra. Za kraj, pečatirala je sve ono za šta se studenti, posle godinu dana, bore svim snagama.
„Stoga, neka borba bude svakodnevna, svako može da vodi male borbe i unutar jedne velike, jer otpor je u svakom slobodnomislećem čoveku, u svakom ko želi normalan život, pravdu i bolje društvo. Rame uz rame, solidarno, do slobode i boljeg života!”
