Piše: Staša Gašević
Foto: Pexels
U jednom uglu kafića sede mladi ljudi koji nervozno prelaze prstima preko ekrana svojih telefona. Pogledi im se na trenutke podižu, ali se ubrzo ponovo vraćaju na poruke koje neprestano stižu.
Povremeno se mršte dok čekaju odgovor, pretražuju društvene mreže i osluškuju zvuk notifikacija, kao da im ceo svet visi o ekranu.
Samo nekoliko stolova dalje, par starijih ljudi naginje se jedno ka drugom, smeju se naglas i prepričavaju anegdote, zaboravljajući na vreme koje prolazi.
Njihov razgovor teče smireno i spontano ispunjen osmehom, bez prekida, napetosti ili žurbe.
Slika iz svakodnevice pokreće pitanje: da li su telefoni promenili način na koji gradimo odnose — i ako jesu, koliko duboko?
Telefoni su postali neizostavan deo svakodnevne komunikacije, ali s njima su se promenila i pravila bliskosti, strpljenja i emotivnih odnosa.
Dok jedni u porukama vide brz i praktičan način povezivanja, drugi žale za vremenima kada su se razgovori vodili isključivo uživo.
OD ISTOG AUTORA:
Upravo ta razlika otvara pitanja kako danas komuniciramo sa partnerima i prijateljima, koliko nam znači brz odgovor na poruku, da li se nesuglasice češće odvijaju preko telefona i može li tehnologija da zbliži ljude ili ih, naprotiv, udalji.
Među mladima, komunikacija se uglavnom odvija preko poruka, koje doživljavaju kao najbrži i najlakši način da ostanu u kontaktu sa prijateljima ili partnerima.
Glasovne poruke koriste kada žele detaljnije da objasne nešto ili dok su zauzeti. Video-pozive i obične telefonske pozive uglavnom izbegavaju, osim sa bliskim osobama.
Brza reakcija na poruku im je veoma važna — spor odgovor najčešće izaziva frustraciju, nesigurnost ili osećaj zanemarljivanja. Sandra (18), opisuje kako se oseća kada poruka ne stigne brzo:
„Ne vidim smisao da mi neko odgovori na poruku posle tri sata, mene to jako nervira. Brzo odgovaram drugima na poruke i smatram da je to vid normalne komunikacije.“
Stalna potreba da budu online dodatno opterećuje mlade. Često proveravaju lajkove, story-je, komentare i broj pratilaca. Iako znaju da to ne bi trebalo toliko da im znači, teško je da ne osećaju pritisak.
Foto: Pixabay
Ipak, iskustva sagovornika nisu ista. Neki ističu da im telefoni olakšavaju održavanje odnosa, naročito kada nisu u istom gradu, ali da se trude da ozbiljne razgovore ne vode preko poruka.
Digitalna komunikacija, kako kažu, dobro funkcioniše za svakodnevne dogovore i kratke razmene, dok ozbiljnije teme radije ostavljaju za susrete uživo.
„Ako ne pogledam poruke odmah, osećam da nešto propuštam. Često mi se dan završi nervozno samo zato što neko nije odgovorio na vreme“, objašnjava Sandra.
Gifovi i emotikoni postaju način da upotpune nedostatak neposrednog kontakta. Mladi ih koriste da pokažu humor, ljubav ili frustraciju u trenucima kada reči uživo nisu dovoljne ili im jednostavno ponestane šta da kažu:
„Ja obožavam da šaljem ljudima gifove. Skoro svaku moju poruku prate gifovi. To je moj način da pokažem kako se osećam, jer često ne mogu da kažem sve uživo“, priznaje Sandra.
Mnogi mladi osećaju pritisak da u svakom trenutku budu dostupni i spremni da odmah odgovore, kako ne bi delovali nezainteresovano ili propustili nešto važno. Takva konstantna povezanost često izaziva stres i mentalno iscrpljuje.
„Često se desi da sedim sa prijateljima i pola vremena provodim na telefonu. Ponekada ne prođe ni 10 minuta vremena, a da se ne uhvatim za telefon. Osećam krivicu, ali i strah da nešto propuštam“, rekla je Sandra.
Iako priznaju da je ponekad lakše napisati nešto nego reći uživo, u situacijama kada dođe do konflikta mladima je važnije da razgovaraju licem u lice, jer poruke često dovode do pogrešnog tumačenja.
Društvene mreže često doživljavaju kao izvor ljubomore ili pritiska, iako znaju da profili na društvenim mrežama uglavnom predstavljaju iskrivljenu sliku realnosti.
Međutim, ne može se reći da je situacija potpuno crno-bela. Neki mladi sagovornici ističu da, iako cene brzinu i praktičnost poruka, i dalje smatraju da je razgovor uživo nezamenljiv:
„Iako često pišem poruke, trudim se da kad god mogu, sretnem prijatelje i pričamo licem u lice. Tačno je da telefon olakšava komuikaciju, ali ne može zameniti druženje“, kaže Katarina (22).
Međutim, među starijima ima onih koji rado koriste mobilne uređaje i društvene mreže, ali i kako bi održali kontakt sa porodicom ili prijateljima:
„Koristim telefon i društvene mreže, uglavnom za praktične stvari, dogovore ili informacije. Osećam da to ne zamenjuje pravi razgovor“, objašnjava Milica (65).
Tehnologija ne mora nužno otežavati komunikaciju — sve zavisi od toga kako je koristimo i koliko postavljamo svoje granice.
Mladi uče da ponekad strpljenje može biti važnije od instant odgovora, a stariji prihvataju prednosti brzog kontakta bez da se potpuno odriču direktne komunikacije.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
S druge strane, starija generacija priseća se vremena pre mobilnih telefona, kada su razgovori uživo ili preko fiksnih linija imali posebnu draž. Dejan (56), koji predstavlja stariju generaciju, ističe:
„Ranije je bilo lepše i bolje. U toku razgovora možeš da vidiš ekspresiju lica, ton glasa, kako sagovornik reaguje. Preko poruke to nije moguće.“
Romantika i poverenje tada su se gradili u malim stvarima poput čekanje odgovora, strpljenja, uživanja u susretu posle nekoliko dana odsustva. Stalna dostupnost nije postojala, što je oslobađalo od stresa i nervoze.
Za njega je stalna dostupnost preko telefona izvor pritiska, a praćenje partnera ili kontrola preko društvenih mreža neprihvatljiva.
Iako tehnologija olakšava brzu razmenu informacija i povezanost na daljinu, stariji naglašavaju da u emotivnim odnosima često odmaže:
„Previše odmaže u emotivnim odnosima. Sve se svodi na brzinu i gubi se prava povezanost među ljudima.“
Dejan se priseća da je, pre nego što su postojali mobilni telefoni, planiranje susreta uvek podrazumevalo:
„Dogovarali smo se danima unapred. Ako se neko nije pojavio, znao si da je nešto iskrslo i to nije bila velika stvar, sve je imalo svoj ritam. Svaki susret je imao svoju težinu, a svaki razgovor svoju vrednost.“
Foto: Pixabay
Kontrast između generacija je jasan. Mladi su stalno pod pritiskom da budu dostupni, da reaguju brzo, da prate i tumače signale sa društvenih mreža, dok stariji uživaju u sporijem ritmu, direktnoj komunikaciji i neposrednom kontaktu.
Mladi cene brzinu, ali često gube emocionalnu sigurnost.
„Ako neko ne odgovori odmah, pitam se da li sam rekla nešto loše, da li nešto nije u redu.“ dodala je Sandra.
Međutim, stariji naglašavaju vrednost strpljenja i direktnog kontakta.
„Nije problem čekati danima, svaka poruka, svaki razgovor je imao svoj razlog. To je činilo veze čvrstim.“ kazao je Dejan.
Sagovornici različitih generacija telefone opisuju na različite načine — od praktičnog sredstva za svakodnevnu komunikaciju do izvora pritiska i smanjenog osećaja neposrednosti.
Njihove izjave ukazuju na to da se stavovi prema digitalnoj komunikaciji razlikuju u zavisnosti od navika i životnog iskustva.
Na osnovu njihovih iskustava, ostaje otvoreno pitanje kako će se u budućnosti razvijati partnerski i prijateljski odnosi u uslovima sve veće digitalne prisutnosti — da li su veze u budućnosti osuđene na brzinu i površnost, ili još uvek mogu da sačuvaju strpljenje, bliskost i poverenje kog su nekada omogućavali susreti licem u lice?
