Autor: Katarina Aleksandrović
Fotografija generisana veštačkom inteligencijom
Zamišljena kao projekat pomirenja Evrope nakon rata, Pesma Evrovizije punih 70 godina opstaje između evra i vizija.
Pesma treba da bude zajednički jezik celog kontinenta.
Međutim, kada se napravi raskorak između ideje i realnosti, nakon što kolonizujemo Australiju na tri dana, Evrovizija postane ogledalo svih evropskih (ne)prilika.
Ipak, lični susret sa tim „zajedništvom“ bio je prilično jednostavan.
Moje prvo sećanje na Evroviziju je kada nisam dozvoljavala svojima da gledaju ustvari Evroviziju jer sam htela da gledam koncert Dragane Mirković, a bilo je vreme televizora samo u dnevnoj sobi.
Iz ovog ugla možda je to bio i najiskreniji odnos prema ovom takmičenju.
Draganu Mirković ćemo ostaviti za drugi put, a kako prvo treba gledati u svoje dvorište, pa tek onda u tuđe, umesto Draganinog Beča, krenimo sa Srbijom.
Kada zanemarimo „geografsko glasanje“ i komšijsko razmenjivanje 12 poena, po principu „Ti meni zejtin, ja tebi šećer.“, dolazimo do prve i jedine pobede Srbije na ovom takmičenju.
U eri kiča, šunda i šljokica, pobedu 2007. odnosi pesma „Molitva“ Marije Šerifović, opozit svemu onome što smo videli na Evroviziji te godine.
OD ISTOG AUTORA:
Nije pobedila samo Srbija. Pobedila je nezavisna Srbija. Bez spektakla, u savršenom trenutku dovodimo Evrovizijsku scenu u našu državu Beograd.
Pardon, našu državu Srbiju.
Ovaj momenat možemo da ostavimo teoretičarima zavera da ga dublje analiziraju, ali kao narod Mariji Šerifović dugujemo zahvalnost što možemo da se pohvalimo da imamo arenu.
Gledajući nastupe od tada do danas, čini se kao da svake godine jurimo ono što prolazi. Malo etno, malo zapadnjački stil, malo umetnosti.
Mi ne predstavljamo sebe, već pogađamo šta prolazi.
Na tom putu do Evrovizijske scene obavezan je i jedan sukob nakon nacionalnog izbora. Ujedinićemo se sa Evropom ali ukuse i mišljenja očigledno nećemo.
Mi samo znamo da želimo da budemo deo nečega ali bez tačne ideje kako to da budemo.
I tu se vidi najjasnije razlika između dve Srbije na Evroviziji.
Na primer, grupa „Hurricane“ donosi brzu, sjajnu, neki bi rekli i generičnu pesmu. Konstrakta s druge strane ima sporu, čudnu ali „svoju“ pesmu.
U ovom rascepu, imamo ustvari dva izbora. Da pred Evropom budemo deo sistema ili da budemo komentar na njega.
Mislim da već znate kada smo bili bliže pobedi.
Kako su mnogi pretpostavljali kako funkcioniše Evrovizija, ove pretpostavke konačno su utemeljene te 2022. godine nakon pobede Ukrajine, neposredno nakon početka rata sa Rusijom.
Glasovi prestaju da budu stvar ukusa, već poruke. Evropa je glasala za stav, ne samo za muziku.
Takođe, pobeda Jamale koja je predstavljala Ukrajinu 2016. godine pesmom „1944“ upućuje na to da politika ipak jeste dozvoljena, ali ako je predstavite kao umetnost.
Najveća pukotina u ideji apolitične Evrovizije nalazi se u pitanju ko učestvuje, a ko ne.
Odluka da Rusija bude izbačena doneta je brzo i sa jasnim razlogom. Za mnoge je bila i očekivana.
Ali, zašto isti princip ne važi i za Izrael?
Učešće Izraela je uvek bilo sporno, a Evropska radiodifuzna unija uporno insistira na tome da politike u Evroviziji nema. Ali granica između politike i muzike očigledno nije ista za sve.
A to iz kontradiktornosti prelazi u selekciju.
Rat jeste povod za diskvalifikaciju, ali ako nije „suviše kompleksan“.
Evrovizija ne bira strane. Samo bira kada će da se pravi da one ne postoje.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Iz ličnog ugla: Ako dobijemo, biće ovo najčistija revolucija
Ova selektivnost samo počinje sa državama.
Sada se vraćamo malo unazad kada je Austrija odnela pobedu pre prošlogodišnje, nastupom Končite Vurst 2014. godine. To je bio prelomni trenutak u kome je Evrovizija slavila različitost- ili možda opet pokazala kako ovo takmičenje nije samo muzičko.
Dok se prihvatanjem LGBTQ+ na Evroviziji ona predstavlja kao siguran i inkluzivan prostor za sve, skorašnje uvedena zabrana nošenja zastava postavlja drugo pitanje.
Gde počinje identitet, a gde politika?
Ova zabrana, rekla bih, više je doneta zbog podrške Palestini od strane većine učesnika, a sva druga simbolizacija postaje njena kolateralna šteta.
Sve prethodno zapečaćeno je diskvalifikacijom Joosta Kleina, predstavnika Holandije, koja je na red dovela i pitanje transparentnosti. Posle svih (ne)jasnih saopštenja, ponovo je ostalo na gledaocima da procenjuju između pretpostavki i zvaničnih verzija.
I dok mi u Srbiji izgleda većinski Evroviziju pratimo zbog Dušice Vučinić, onda kada predsedniku ne dolazi kineska delegacija, ostatak Evrope je prati kako bi makar i na tri minuta, dok gleda svog predstavnika, poverovao u ideju zajedništva.
Ta tri minuta je sve što treba da vidite na Evroviziji jer je to sve ono što pokušava da sakrije.
Evrovizija nikada nije bila samo muzika već predstava onoga što Evropa želi da bude i onoga što nikada neće biti.
Baš tu između ona gradi svoj identitet. Ne kao festival pesme, već kao politički performans.
Između šljokica i ratova nalazi se stvarnost od koje Evrovizija nikada nije mogla da pobegne, a čak je i svake godine reprodukuje.
Na kraju, Evrovizija ni nije beg od stvarnosti već njen najlepše upakovan spoljnopolitički prenos.
