Priča o Bogdanu Vidanoviću, prvom srpskom serijskom ubici
Niš, raskrsnica Balkana, tridesetih godina prošlog veka krupnim koracima žurio je da sustigne evropske prestonice i gradove. U njemu se slivala intelektualna, politička i privredna elita, tursku kaldrmu i krivudave sokake zamenjuju široke i uređene ulice koje osvetljavaju ulične svetiljke. Pored uličnih zaprega i fijakera projuri i pokoji automobil, a s vremena na vreme čuje se i zvono tramvaja. Uzdižu se fabrički dimnjaci i niču nova naselja ljudi koji u potrazi za egzistencijom veruju u novo doba industrijske revolucije. Između svega toga na ulicama grada pojavljuje se nova vrsta predatora, do tada nepoznata na ovim prostorima − serijski ubica…
Piše: Vladan Stojiljković
KRV NA,,CRNOM PUTU”
Kraj oko Železničke stanice, u zapadnom predgrađu Niša, između dva rata važio je za jedan od najnesigurnijih delova grada. Ovaj slabo osvetljeni kraj bio je stisnut romskom mahalom sa severne strane i, tada još šumovitim i slabo naseljenim, bubanjskim brdom sa južne strane.
Između Inženjerijske kasarne, Dravske ulice i Leskovačkog druma nalazilo se svega 13 kuća. Iznad njih, na mestu Dravske, Mostarske i Ulice Đure Jakšića nalazili su se poljana, njive i pašnjaci. Na ravnijim, nižim delovima prema Železničkoj stanici, zapadno od današnje Kajmakčalanske ulice, bile su bašte sa dolapima izvesnih Kacikinih, poreklom Grka. Na mestu na kome je danas kineski tržni centar, preko puta glavne železničke stanice, nalazila se predionica pamuka, tada poznata kao Kacikina fabrika. Pored nje je prolazio put za Prokuplje i tu se negde završavala zona naselja.
Oko Železničke stanice su egzistirale brojne kafane i prenoćišta jer je niški železnički čvor bio na ruti „Orijent ekspresa” i arterijska saobraćajnica koja je povezivala Istok i Zapad. Oko same stanice i ovih objekata „muvali” su se razni sumnjivi tipovi, džeparoši, kesaroši i dame lakog morala u potrazi za svojim mušterijama. O redu, bezbednosti i kontroli putnika na niškoj železničkoj stanici brinuli su pripadnici Komesarijata železničke policije ali je njihov rad bio usredsređen na samu oblast stanice. O bezbednosti oko nje brinula je policijska patrola ali su i njeni pripadnici izbegavali da u noćnim satima zalaze u mračne i neosvetljene delove predgrađa. Izgredi su bili svakodnevni, pljačke, tuče i razbojništva gotovo uobičajeni, ali ono što se desilo u noći između 21. i 22. septembra 1930. godine zaprepastilo je sve u gradu na Nišavi.
U jednom od sporednih sokaka pronađen je izmasakrirani leš mlade žene. Istragom je utvrđeno da se radi o dvadesetogodišnjoj Stani Nikolić Cani, radnici obližnje fabrike obuće. U predelu grudi imala je nekoliko ubodnih rana nanesenih oštricom. Nesrećna žena je uz to bila i silovana, kako se činilo, neposredno nakon umorstva. Među građanima se brzo raširila priča da joj je ubica čak i pio krv, pa su u gradu i okolini počele da kruže glasine o ,”ubici vampiru”.
Prva sumnja tokom istrage pala je na tehničkog direktora fabrike koža (kasnije je ova fabrika dobila naziv Đuka Dinić), Huga Telčnera, poreklom Austrijanca, jer je policijskom istragom ustanovljeno da je bio u intimnoj vezi sa ubijenom koja je tamo radila kao higijeničarka. Veza Telčnera sa nekoliko godina mlađom žrtvom, bila je poznata većini njihovih kolega. Znalo se i to da ga je često posećivala u njegovom stanu i da je bio zaljubljen u nju. Često su viđani u niškim kafanama i bioskopima. Telčneru je imponovalo da pokaže kako ima mladu i lepu ljubavnicu a Stani je odgovarao njegov materijalni i društveni status. Uz ljubav je rasla i ljubomora pošto je Stana, prema izjavama osoba iz njenog okruženja, imala veze i sa drugim muškarcima. Ona i majka su živele u delu grada gde su bili smešteni uglavnom oni skromnijeg imovinskog stanja, u Gvozdenoj ulici u kraju oko Železničke stanice. U Hugu Telčneru ona je videla neku vrstu materijalne sigurnosti.
Žandarmerija
Policija je tako pošla od pretpostavke da je Cana stradala od nekog od njenih ljubavnika koji je to učinio u nastupu ljubomore. Prva sumnja pala je baš na Huga Telčnera za koga se znalo da je Stani često prebacivao zbog veza koje je imala sa drugim muškarcima. I neki svedoci su potvrdili da su prisustvovali žučnim raspravama između njih dvoje na tu temu. Policija je došla do saznanja da je on kobne večeri imao sastanak sa Stanom u njegovom stanu i da je zatim krenuo da je otprati do kuće. Napustili su njegov stan oko 22 sata i, prema njegovoj priči, pratio ju je preko tadašnjeg vašarišta (danas Trga kralja Aleksandra) sve do tadašnje Dubrovačke ulice a zatim su se rastali kod kafane “Kruna” (nalazila se na lokaciji oko rampe preko puta današnje kafane „Stara Drina”). Telčner je tvrdio da je već u 23 sata bio u svom stanu. Policija se međutim odlučila i na drugi korak − izvršila je pretres Telčnerovog stana. Smatrali su da će na taj način doći do nekog materijalnog dokaza koji bi Telčnera doveo u vezu sa ubistvom Stane Nikolić. I, naizgled, inspektorima se posrećilo − kod Telčnera je pronađena okrvavljena maramica. Međutim, on je tvrdio kako je Stani dok je boravila u njegovom stanu procurila krv iz nosa, iskoristio je svoju maramicu da je obriše a zatim je ostavio na stolu. Ipak, ovo je bilo dovoljno da postane glavni osumnjičeni te je odmah uhapšen.
Treba imati u vidu da su istražne radnje tadašnje policije bile više usmerene na klasične a ne forenzičke metode koje bi mogle da daju precizne podatke o tragovima, kao što je analiza krvi ili drugih segmenata koji bi mogli nedvosmisleno da dokažu ili istragu usmere u dobrom pravcu. Javnost u Nišu se uzburkala, gradom su kolale razne priče, naročito podstaknute razlikom u godinama i socijalnom statusu između žrtve i osumnjičenog. Krugovi oko socijalističkih i komunističkih pokreta potencirali su razvratni život optuženog i bahati odnos prema radničkoj klasi. Međutim, policijskim službenicima i tužilaštvu je sve izgledalo previše jednostavno. Jedini svedok iz te kobne noći bio je čuvar Železničke radionice koji je čuo krike, istrčao napolje i pronašao ženu u smrtnom ropcu, a na oko stotinak metara primetio ljudsku priliku koja se trčeći udaljavala. Svedok nije mogao da potvrdi da je to bio Hugo Telčner jer je u kraju bio gotovo potpuni mrak. Telčner se, s druge strane, držao svoje priče o tragovima krvi na maramici i da je otpratio Stanu Nikolić do dela grada odakle je ona otišla sama. Oni koji su poznavali Telčnera tvrdili su da on nije bio kadar da izvrši takav zločin. Uprkos određenim indicijama, tužilac nije mogao da konkretnim dokazima ubedi sud da je ubica nesrećne devojke Hugo Telčner i on je ubrzo oslobođen.
UBICA ILI UBICE?
Javnost Niša lomila je neko vreme koplja oko toga da li je odluka o oslobađanju potencijalnog ubice ispravna ali je ceo slučaj postepeno padalo u zaborav. Tu i tamo za kafanskim stolom ili u kuloarima pomenula bi se priča o „niškom vampiru”, kako su ga nazvali, ali je sećanje na zločin lagano bledelo. S obzirom da se nisu pojavljivali drugi dokazi ili okolnosti o slučaju i da je žrtva bila iz siromašnijeg sloja, niška policija je stavila predmet ,,niški vampir,” ad acta.
U kriminalistici, naročito u delu koji se bavi serijskim ubicama, postoji teza da se kod njih javljaju periode, odnosno određeni razmaci između vršenja krivičnih dela. Ove periode mogu da budu vremenski kraće ili duže u zavisnosti od poriva koji ih nagoni da na taj način zadovolje svoju želju. U slučaju niškog ubice trebalo je da prođu nepune dve godine pa da grad potrese još jedan takav zločin. Ali ovog puta stradale su dve žene, majka i ćerka koje su živele na zapadnoj periferiji grada, tačnije na putu koji iz grada vodi prema selu Medoševac, u Sarajevskoj broj 87, neposredno ispod tadašnje Železničke ložionice. U svojoj kući, na krajnje surov način, ubijene su Zorica Zojka Đorđević Premetarac i njena ćerka Leposava. Ujutru oko sedam sati obavešten je dežurni policijski službenik da je u kući nesrećnih žena izvršena krađa, odnosno da je kuća obijena. Rano toga jutra mlekar koji je stalno donosio mleko ovoj porodici zakucao je na prozor i razbudio dvanaestogodišnjeg Đuru Stankovića koji je služio u kući Premetarčevih. Kada je dečak izašao da preuzme boce sa mlekom, mlekadžija ga je upitao zašto su vrata na kuhinji širom otvorena. Dečak je ušao kroz njih, video ispreturane stvari, uplašio se i uzbunio prolaznike na ulici koji su dotrčali do sedišta četvrtog kvarta (kod današnje Autobuske stanice) i obavestili policiju. Kada su stigli na mesto događaja, policajci su zatekli stravičan prizor. Gotovo neposredno jedna pored druge, u lokvama krvi, ležale su majka Zorica, stara 84 godine i njena 40-godišnja ćerka Leposava.
Dvostruko ubistvo koje se dogodilo u noći između 16. i 17. maja 1932. godine izazvalo je pravu buru u javnosti. Pre svega jer je porodica Premetarac bila čuvena čorbadžijska familija starog Niša. Stevan Đorđević Premetarac bio je trgovac, ugledan i imućan čovek svog vremena. Bavio se bankarstvom i bio u upravnim odborima Niške štedionice, Prometne banke i još nekih finansijskih institucija. Umro je 1900. godine i za sobom ostavio četiri kćerke, četiri sina i veliki imetak. Sinovi su mu bili uspešni poslovni ljudi od kojih je jedan radio u Beogradu, drugi u Parizu, treći u Americi, dok je najmlađi poginuo u Velikom ratu. Dve kćeri bile su udate za više oficire a dve za ugledne industrijalce. Leposava je bila udata za kapetana Petrovića koji je takođe poginuo u Velikom ratu i sa njim imala dva sina, koji su bili vojna lica. Odmah je okarakterisano da je motiv ubistva ovih žena iz imućne porodice − koristoljublje.
Nakon što su napravili snimke leševa i mesta zločina a doktor utvrdio način na koji je došlo do smrtnog ishoda, policijski službenici su pokušali da rekonstruišu zločin i to su opisali na sledeći način: “Nepoznati razbojnici su prvo obili vrata na kuhinji a zatim i vrata od Leposavine sobe. Leposava je čula buku, probudila se, ustala i ogrnula stari kaput u kome i pronađena. Razbojnici su ušli u sobu pa je došlo je do gušanja, Leposava je pokušavala da se odbrani, što svedoče posekotine po rukama. Pošto su bili snažniji i brojniji, savladali su je a onda je dobila jedan ubod u stomak i dva u grudi od kojih je preminula. Njen leš je nađen kako leži preko kreveta. Njena majka Zorica, koja je spavala u susednoj sobi, čula je buku i krenula ka prostoriji svoje ćerke ali čim su je razbojnici ugledali, zadali su joj tri snažna udarca noževima od kojih je odmah preminula. Zločin se najverovatnije dogodio između 22 i 23 časa. Nakon izvršenog dela razbojnici su izašli iz kuće istim putem i uputili se prema Nišavi na šta navodi trag obuće koji vodi do same rečne obale i tu se gubi. Sa druge obale reke nalazile su se ciglana Ganeta Simonovića i Nikolića a dalje su sela Medoševac i Popovac.”
Javnost Niša bila je ogorčena ovako gnusnim zločinom. Okupljala se u masama ispred Uprave policije i na ulicama grada, tražeći da se počinioci odmah pronađu. Istovremeno se u grad uvukao strah, naročitona periferiji. Kapije su zaključavane sa prvim mrakom a po noći se izlazilo samo ako se mora. Oni paranoičniji počeli su da postavljaju rešetke na prozorima i vratima. Uprkos naporima policije da rasvetli ovaj gnusni zločin, istraga se vrtela u mestu. Glavni svedok, sluga Đura Stanković, ponavljao je da nije ništa čuo kao ni Ljubomir, Zoričin sin koji stanuje u istom dvorištu. On je tvrdio da je kući stigao oko ponoći, u malo pripitom stanju jer se zadržao u jednoj od kafana, i da nije primetio ništa. Iako se istraga od samog početka usmerila na zločin koji je počinila navodna razbojnička grupa, pretragom stana ubijenih žena došlo se do nekih interesantnih činjenica. Ubijena Leposava imala je u svom stanu revolver i pušku tipa Manliher 1898 ali oni nisu pronađeni pretresom i popisom stvari. Činovnik Uprave grada Vasilije Popović detaljno je pretraživao svaki deo kuće i popisivao pronađene vredne stvari. Tako je u sobi Leposave na dnu obijenog sanduka pronađeno 98 obveznica ratne odštete velike vrednost, a pretpostavljalo se da je odneseno oko 130 ovakvih obveznica, jedan zlatni ženski sat, novac iz torbe ubijene Leposave i srebrno posuđe iz salona. Sve u svemu, bile su ovo nepouzdane činjenice jer niko nije tačno znao kolike i koje vrednosti su žene držale u kući.
Sin Leposave Premetarac, Borivoje Petrović, inače pitomac narednik u Beogradu, odmah po dojavi doputovao je u Niš. On je islednicima pokazao i tajnu pregradu u kući u kojoj je pronađeno oko 2.500 dinara i sto kovanica srebrnog novca. Od pitomca Gojkovića islednici su saznali i o određenim okolnostima u okviru porodice, poremećenim odnosima ali i o jednoj svađi i sukobu između Leposave i njihovih prethodnih slugu koji se dogodio neko vreme pre zločina. Kada je boravio u kući za vreme uskršnjih praznika, Borivoje je prisustvovao jednoj žučnoj raspravi između svoje majke i sluškinje Dese koja je kod njih radila godinu dana. U njihovu raspravu umešao se i Desin muž. Trebalo je da im Leposava plati 250 dinara ali im je od te sume navodno odbila 100 dinara na ime kukuruza koji im je ranije dala. Insistirali su da im se isplati cela suma i na kraju besni napustili kuću. Borivoje je napomenuo da oni dobro poznaju raspored u kući i navike Premetarskih, verovatno aludirajući na to da su oni mogli biti inicijatori ovog zločina. Međutim, saslušavanjem osumnjičenih ustanovljeno je da oni imaju alibi i da nikako nisu mogli da učestvuju u zločinu.
Istraga se fokusirala na pronalazak bande razbojnika koja pljačka i ubija. Postavlja se pitanje zašto nisu uzeti i otisci tragova koji su uočeni na imanju i oko njega. Mišljenje policijskih islednika baziralo se na tome da ovako nešto nije mogao da uradi jedan čovek, već više njih koji su možda došli iz nekog drugog mesta u Niš. Proći će nekoliko meseci dok shvate koliko su pogrešili. Ubistvo Premetarčevih propratila je sva štampa toga vremena i vrlo ogorčeno i kritički napadala policiju i vlasti jer je istraga bila veoma loša i bez rezultata.
