Od Libertisa, nazad ka Stivens Grinu odakle sam krenuo, put vodi pored katedrale Svetog Patrika, izgrađene u gotskom stilu, završene oko 1225. godine, a koja je 1537. preko noći postala protestantska. Na tornju je 1560. ugrađen prvi javni časovnik u Dablinu. Godine 1713, za rektora katedrale postavljen je Džonatan Svift (Jonathan Swift), verovatno najveći majstor političke satire u istoriji književnosti, koga svojataju i Englezi i Irci (može se reći i jedni i drugi s pravom, jer je pitanje da li je i on sam bio načisto da li je Englez ili Irac).
Prilikom proslave već pomenute navodne hiljadugodišnjice Dablina 1988, u parku pored katedrale je postavljena skulptura u obliku zvona na lancu, oko dva metra visoka, koja bi trebalo da bude simbol drevnih sloboda tog dela grada.
Na žalost stanovnika tog komšiluka, skulptura je odmah postala meta lokalnih tinejdžera, koji su noću besomučno lupali u zvono, sve dok ne bi došla policija da ih rastera (još jedna anegdota iz mladosti moje supruge, koja je tada sa porodicom živela na manje od 200 metara odatle).

Vetrenjača iz 18. veka (St. Patrick’s Tower) u Thomas Street, jedan od prepoznatljivih urbanih orijentira Libertisa.

Park Stivens Grin je nazvan tako po crkvi Svetog Stefana i bolnici za leprozne koje su se nekada, baš davno, nalazile na tom mestu. Najpre je ograđen kao zelena površina sredinom 17. veka (u to vreme se nalazio na samom kraju grada), a dobio je sadašnji izgled u 18. veku, u vreme već pomenute velike graditeljske aktivnosti gradskih vlasti.
U isto vreme uređeni su i parkovi na obližnjim trgovima Merion i Ficvilijam, u tipično engleskom stilu, svi pravougaonog oblika i ograđeni, dok su po ivičnim ulicama sagrađene raskošne kuće u džordžijanskom stilu okrenute ka parku.
Tokom Uskršnjeg ustanka 1916, Stivens Grin je bio jedno od poprišta sukoba ustanika sa britanskim vlastima, ali su obe strane svakog dana tokom šestodnevnog sukoba prekidale borbu na po sat vremena, da bi čuvar mogao da nahrani patke u jezercetu. Preko puta se nalazi 200 godina star hotel Šelburn (Shelbourne), kroz veći deo svoje istorije jedno od najotmenijih mesta društvenog života grada; u sobi broj 112 je u proleće 1922. družina na čelu sa Majklom Kolinsom napisala tekst ustava nove države.

The Liberty Bell, u parku katedrale Svetog Patrika

Šelburn je mesto u kome su oduvek odsedali bogati i poznati pri poseti Dablinu, od Čarlija Čaplina, preko Grete Garbo, Klarka Gebla, Rite Hejvort, Roberta Redforda, ili Pola Njumena, do u novija vremena Roling Stounsa.
Odseo je tu i bračni par Kenedi 1958, te JFK sam bez supruge, prilikom zvanične posete Irskoj 1963; princ Renije od Monaka je sa suprugom Grejs odseo u sobi broj 270. Džejms Kegni (James Cagney) je u baru hotela plesao po klaviru, a Piter O’Tul (Peter O’Toole) se u svojoj sobi kupao u šampanjcu u kadi. Još jedna zanimljivost: tokom svog boravka u Dablinu 1909, Hitlerov stariji polu-brat Alojz (Alois Hitler Jr.) je radio u ovom hotelu kao konobar.
Tu je upoznao devojku po imenu Bridžit, i sledeće godine se oženio njome u Londonu. Godine 1911. su dobili sina koji je nazvan Vilijem Patrik (William Patrick Hitler), a koga u Irskoj zovu ‘Hitlerov irski bratanac’, iako je upitno da li čovek ikada tokom svog života kročio nogom u Irsku. Od Stivens Grina na dole, niz pešačku ulicu Grafton, glavnom šoping zonom južnog Dablina, izbija se na Koledž Grin (College Green). Sa desne strane je glavni ulaz u Triniti koledž, dok je sa leve stara zgrada irskog parlamenta, The Parliament House.
Oba objekta su u klasicističkom stilu iz 18. veka, a razdvaja ih pešačko ostrvo sa statuom Henrija Gratana. Iako i dalje nosi taj naziv, zgrada sa leve strane je promenila namenu nakon Akta o Uniji Irske i Velike Britanije iz 1800, kojim je irski parlament ukinut, a Irska dobila 100 poslanika u zajedničkom parlamentu u Vestminsteru. Otada sa ovog mesta posluje Bank of Ireland, najstarija banka u Irskoj, koja je zgradu kupila 1803. za £40.000.

Turistički Templ Bar, koji se pruža iza zgrade starog parlamenta ka reci, a koji su u vreme pre korone opsedale horde mladih turista, pre svih Britanaca, ne trezneći se od petka uveče do ponedeljka ujutro, je bio deo najranijeg, vikinškog Dablina.
Kroz istoriju je često menjao fizionomiju: od siromašne četvrti nižih slojeva engleskih došljaka, preko otmene četvrti gospode koja je želela da bude bliže reci, do centra prostitucije, džeparenja i raznih vidova kriminala u 19. veku. Tokom 20. veka, ovaj deo najstrožeg centra je toliko propao, da je tokom 1980ih bio predviđen za rušenje i izgradnju nečeg profitabilnijeg (‘Dablin na vodi’ se automatski nameće kao asocijacija).
Usledili su međutim žustri protesti, što građana Dablina, što umetnika, istoričara i javnih radnika. Na kraju je presudio kontroverzni irski premijer Čarls Hohi (Charles Haughey), inače najkorumpiraniji u novijoj irskoj istoriji, koji je početkom 1990ih inicirao projekat za regeneraciju Templ Bara. Verovatno je presudnu ulogu u ovoj odluci odigrao Toni Kronin, koji je tokom 1980ih bio Hohijev savetnik za kulturu i spiritus movens svih bitnijih inicijativa iz oblasti kulture i umetnosti nekoliko irskih vlada te decenije, poput odluke o osnivanju Irskog muzeja modernih umetnosti (Irish Museum of Modern Arts) 1990 godine.

Stara zgrada irskog parlamenta (pre 1800.), sa statuom Henrija Gratana (Henry Grattan) u prvom planu

Uglavnom, osmišljen je program kojim su se u Templ Baru, sistemom podsticaja i niskim kirijama, privukli umetnici, muzičari i sitni preduzetnici, a Templ Bar je do kraja 1990ih postao središte, kako nekih bitnih kulturnih ustanova, galerija i umetničkih radionica, tako i barova, pabova i noćnog života. Rezultat je bio masovni priliv mladih turista željnih provoda, i to baš u vreme kada je početkom novog veka među zapadnim Evropljanima počeo da cveta fenomen poznat kao ‘pivski turizam’, što se zgodno poklopilo sa ekspanzijom lou-kost avio kompanija poput Rajanera.
Rezultat velike popularnosti Templ Bara među turistima je međutim bio ogroman skok cena zakupa prostora, pa su umetnici i zanatlije uglavnom napustili taj deo grada, prepustivši ga u potpunosti vlasnicima pabova, barova i noćnih klubova. Ovaj deo grada je naročito popularan među prvim komšijama, koji u masama dolaze u Dablin da bi baš tu proslavili momačke i devojačke večeri (čega se sve tu čovek može nagledati svakog petka i subote uveče…!).

Danas, u vreme korone i lokdauna kada nema turista, Templ Bar je sablasno pust, jer retko koji stanovnik grada ima neku potrebu da tu zalazi. I mladi Dablinci su iz istih razloga vremenom počeli da izbegavaju noćne izlaske po Templ Baru, pa ako njih pitate, uglavnom će odgovoriti da su središta noćnog života grada klubovi oko ulica Camden i Harcourt sa južne strane (recimo legendarna mesta poput Dicey’s i Copper Face Jacks), deo grada Smitfild sa severne strane reke (Index, nešto dalje niz reku Tengu i Grand Social), te gomila noćnih klubova oko ulice William Street South i donekle rok klub Bruxelles u Harry Street u centru.
Uostalom, zašto bi lokalci izlazili u pabove koji strancima prodaju iluziju, to jest u glavama turista zamišljenu sliku autentičnog irskog paba, i pritom plaćali 8 ili 9 evra za pajntu lošeg Ginisa? Ipak, činjenica je da je Templ Bar vremenom među mlađim turistima postao sinonim za provod u Dablinu. Takođe: i simbol očuvanja i obnove nečeg starog i tradicionalnog, tako što se to staro obnovi, ulepša i da mu se nova, savremena namena, ne ružeći pritom estetiku okolnog krajolika. Najlakše je srušiti ili prodati. A ne treba ni pominjati koliki je generator profita od turizma Templ Bar postao u međuvremenu.

Ulaz u park Stivens Grin (St. Stephen’s Green), sa strane ulice Grafton i kapijom Kraljevskih dablinskih strelaca (Fusilier’s Arch), podignutom 1907.

Related Posts